Ko hoće na rukomet?

Otac Aleksandar bio je i ostao legenda tuzlanske Slobode, svaki Tuzlak ga zna. Grad u kojem se samo o fudbalu pričalo, žamor dece na poljani stapao se sa šutevima nogom, ali za Predraga Miličića sve to beše igra u kojoj učestvuje, mada se ne pronalazi. Na jednom času fizičkog, profesor je pitao „Ko hoće na rukomet?“

- Javilo se nas sedam. Samo nas dvojica smo ostali u rukometu, Zoran Jovičić, kasnije reprezentativac Slovenije i ja. Fudbal smo igrali napolju. Treninzi su mi suviše ličili na ono što radim s društvom inače, a mislim da nisam ni imao neophodne predispozicije za fudbal – seća se Predrag Miličić, rukometni stručanjak iz Šapca koji je već četvrt veka u švajcarskom rukometu.

foto: https: www.baden-endingen.ch

Počeo je u Tuzli, karijera ga je vodila preko Šapca, Portugala, Valjeva, opet Šapca i onda pečalbe u Švajcarskoj. Bio je na širem spisku juniorske reprezentacije, ali ne i na užem.

-Radio sam sa Vujom, Vukom, Milom, s Gužvom u Valjevu i upijao. Najzaslužniji za put u Švajcarsku su Dragan Tanasić Tempa i naravno, Zlatko Portner, jedan od ljudi koji su ostavili najznačajniji trag u švajcarskom rukometu – govori Miličić, naglašavajući da su to bila vremena u kojima se na odlazak gledalo kao spas.

-Teško je sada reći, međutim, mislim da je u meni bio osećaj kako odlazim u jednom pravcu, ne na kraći period. Naši roitelji su iz generacije gde se o odlasku nije razmišljalo, ali mi smo bili drugačiji. Želeo sam da igram rukomet, da upoznajem druge države, kulture i verovao sam da pravim pravi izbor i da će promeniti život. Značilo mi je i u sportskom smislu da imam vremena za dokazivanje.

U prvom klubu gde je igrao, trener mu je bio Zlatko Portner, ne samo vrhunski rukometaš, već i sjajan pedagog, mnogo više od sportskog šefa.

-Jedan od najtežih trenutaka u karijeri bio je razlaz kluba sa Zlatkom Portnerom. Zlatko je gradio tim, stvarao ekipu, atmosferu, timski duh koji je vodio do najvišeg ranga i onda se dogodio razlaz, te je naslednik samo pokupio zasluge koje su pripadale Zlaji. Dešava se i to u sportu, no ostao je gorak ukus.

Dobre i loše situacije su ga oblikovale. Kako ističe, uvek je umeo da kontroliše emocije i konstantno se preispitivao. Želja ga je najviše vukla napred.

-Iako je telo na vrhuncu sredinom dvadesetih godina, smatram da sam ja u tridesetim postao najbolja rukometna verzija sebe. Sve što sam prethodno učio od vrhunskih trenera, dobilo je potpuni smisao u tridesetim godinama, mnoge lekcije sam tek onda shvatio i u rukometu sam najviše uživao u tom periodu, koji mnogi posmatraju kao zalazak karijere. U tom periodu je došao i Kurbalija, pivotmen, s kojim sam odlično sarađivao u igri.

Igrao je za Bern, Bil, Lakers Stafa. Trenirao je Bil, Stafu, Valdensvil, regionalnu reprezentaciju Ciriha, Švajcarski nacionalni tim do 19 godina, Baden. Još je trajala igračka karijera, kada je dobio priliku da proveri i trenerske veštine.

-Ponuđeno mi je da budem igrač i trener u mom ondašnjem klubu Bilu. Izgledalo mi je kao izazov. Prihvatio sam i ubrzo sam shvatio mnoge lepote i tog poziva, te me je ova uloga usmerila ka terenerskom pozivu.

Na sport u Švajcarskoj se gleda na drugačiji način, te iako postoje ulaganja, vrhunski sportisti, uvek su prioriteti jasni. U fokusu je masovni sport.

foto: https: www.baden-endingen.ch

Škola pre sporta
-U Švajcarskoj ne postoji izbor sport ili škola, već je škola prioritet, sve drugo ide uz nju. Sportske akademije se otvaraju pri školama, gde se raspored treninga određuje na osnovu školskih obaveza. Moguće je formirati kolektiv van škole, no onda su treninzi pre ili posle časova, nebitno da li je to rano ujutru.

Otvorene su mogućnosti koje i kompanije motivišu da ulažu u sport.

- Ne samo finansijski, kao sponzori i donatori, motivisani su da pomažu sport najmlađih, već su sportisti zaposleni po posebnim uslovima, na pola radnog vremena ili na neki način koji će im omogućiti da treniraju. Naravno, u tom slučaju treninzi su obavezni, ne da se neko vodi kao zaposleni sportista, a da se sportom ne bavi.

Na više lokacija u Švajcarskoj postoje rukometne akademije, kao i nacionalna u Cugu. Sistem rada i igre se prilagođava novim standardima ove igre.

-Svaki sport, tako i rukomet, menja se i teško je starim metodama ostvarivati uspehe u novo vreme. Brzina je odavno noseći segment našeg sporta i brz rukomet je uslov uspeha. Ovde se forsira brza igra od najmlađeg uzrasta. Prave se brojne greške, ali se najmlađi najpre naviknu na brzu igru, a potom se usavršavaju tehnički i takktički u takvoj igri.

Uz treninge, mladi imaju mnogo takmičenja različititog nivoa, gde dodatno rukometno rastu.

- Nacionalna prvenstva za različite uzraste, 13, 15, 17, 19 godina, mini rukomet za decu do 9, verzije sa mekom loptom za najmlađe, da se rukomet zavoli od malih nogu. Postoje takmičenja regiona, njih sedam (14-15 godina), tri puta godišnje, odakle se selektuju igrači za mlađe reprezentativne kategorije. Za decu uvek novca ima.

Strategija razvoja švajcarskog rukometa nije usmerena ka najvišim rezultatskim postignućima, već ima dugoročnije ciljeve, koji bi mogli dovesti do velikih uspeha.

-Cilj je da rukomet postane treći nacioalni sport. Fudbal i hokej na ledu su jedina dva sporta koja se igraju u celoj Švajcarskoj. Rukomet je vrlo popularan u nemačkom delu, u francuskom ne toliko, u italijanskom još manje. Kada su drugi sportovi u pitanju raspored je drugačji, a cilj Rukometnog saveza je da rukomet postane treći sport koji igraju u celoj državi. Ženeva je blizu elitnog ranga, Lugano napreduje, daleko su od vrhunskog nivoa, ali strategija i plan postoje.

Pravila, procedure, odgovornost
Ovde je uvek bio dom, ali je izgrađen i tamo, nema razloga da bude samo jedan. Četvrt veka Predrag Miličić živi u „Švici“. Mnogo toga je drugačije u odnosu na Balkan, ali na sistem se može lako prilagoditi.

-Postoji jasan sistem prava, dužnosti i odgovornosti, koji je poznat svima, te se i problemi brzo reše. Lekari i profesori su najcenjenija zanimanja, u skladu sa onim što sam rekao, jer mnogo ulažu i daju na obrazovanje. Uređen sistem i mentalitet, jesu otežavajući za sport, teško je kod njih probuditi tu borbenost i želju koja prevazilazi nivo sportskog događaja u kojem želite da pobedite, teško je naći taj inat. Ukratko, mirna, uređena država, jasnih procedura, za nekoga bi možda bila i dosadna, no to je već pitanje ukusa.