NAŠI U DIJASPORI
SRPSTVO: KORENI, TRADICIJA I UMETNOST KAO SUŠTINA BIĆA
Ljubica D. Popović bila je profesor univerziteta Vanderbilt u Nešvilu, država Tenesi, SAD, kada sam je upoznao u Šapcu, u maju 1996. godine.
O njenom dolasku u rodni grad, u porodičnu kuću, u ulici Vuk Karadžić, preko puta istoimene osnovne škole, obavestio me je Ljubičin porodični prijatelj kroz tri generacije dr Mile Glišić. U toj kući, gde je provela detinjstvo i, kako kaže, divne dane prve mladosti, pričali smo o njenom školovanju, pohađanju čuvene šabačke Gimnazije, odlasku na studije u Beograd, više od dva sata, a izgledalo je kao da je prošlo pet minuta. Radeći i za lokalnu televiziju u Šapcu, predložio sam da o njenom životnom putu i poslu profesora prestižnog američkog univerziteta, razgovaramo u TV emisiji. Prihvatila je, i na gledaoce, mahom građane Šapca i okolnih mesta u Podrinju, ostavila nezaboravan utisak. Govorila je o čestim sećanjima na rodni Šabac u dalekom Nešvilu, o svojim putovanjima po Evropi i svetu, radeći svoja istorijsko-umetnička istraživanja kao pripreme za kurseve na Vanderbiltu, gde je predavala, od uvodnih kurseva u istoriju umetnosti, do seminara na postdiplomskim studijama. Suštinu nastupa na TV Šabac profesorke Popović, nedelju dana kasnije sam objavio u članku u „Glasu Podrinja“. Taj tekst u arhivi „Glasa“ nisam uspeo da pronađem. Zato ovaj zapis o profesorki Ljubici D. Popoveć pišem na osnovu telefonskog razgovora sa njom i bibliografskih podataka, koje je poslala iz Vašingtona, gde sada živi. Takođe su mi pomogla sećanja na nju njenih bliskih šabačkih prijatelja Pavla i Vere Pavlović, profesora fizičkog vaspitanja i više medicinske sestre u penziji, koji su proveli skoro jednu deceniju sa njenom porodicom i njom u Vašingtonu.
Ljubica D. Popović rođena je u Šapcu 7. februara 1932. godine. Završila je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ i Gimnaziju, gde je oslobođena velike mature kao odličan đak. Posle položenog prijemnog ispita, upisala se na studije Istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu (1950). Diplomirala je 1955. godine sa odličnim uspehom. Sa prosečnom ocenom 9,3 bila je među deset najuspešnijih studenata svoje generacije. Pošto nije mogla da dobije zaposlenje u Srbiji (tada je bila SFR Jugoslavija) odlučila je da se, iseljenjem u SAD, pridruži svojoj porodici.
Prvo Ljubičino zaposlenje u SAD bilo je kao asistent matičara Muzeja univerziteta države Pensilvanije u Filadelfiji. Prvo je radila puno radno vreme (1957. i 1958.), a posle upisa na postdiplomske studije, sve do odlaska iz Filadelfije 1961. Radeći je i učila mnogo o afričkoj umetnosti i umetnosti pacifičkih ostrva, koje nije studirala u Beogradu. Počela je svoje doktorske studije 1958. na BRYN MANjR COLLEGE u Pensilvaniji, gde je doktorirala 1963. godine sa temom: „Personifikacije u vizantijskom slikarstvu Paleološkog doba“.
Posle doktorata je radila kao asistent profesor za istoriju umetnosti u Atini, na državnom univerzitetu države Džordžije, od 1963. do 1966. godine. Na prestižni Univerzitet Vanderbilt u Nešvilu, država Tenesi, prelazi 1966. godine kao asistent profesor za istoriju umetnosti na katedri koja je uključivala i umetničku akademiju. Vanredni profesor postaje 1972. godine, gde je, pri kraju svoje profesorske karijere, dobila naziv profesor emeritus . Na katedri je dugo vremena bila i direktor postdiplomskih studija. Bila je pozivana i na nekoliko drugih univerziteta da bude čitalac doktorskih disertacija.
Predavanja je držala sve do svoje pune 74 godine, zahvaljujući svom širokom poznavanju stručne materije, dobrom pedagoškom odnosu sa studentima i životnoj vitalnosti. Na katedri je predavala od preistorije do kraja gotske umetnosti, a držala je i specijalne kurseve iz ranohrišćanske, vizantijske i zapadne srednjoevropske umetnosti, sa specijalnim interesovanjem za ikonografiju i arhitekturu. Na njena javna predavanja u Nešvilu i u mnogim drugim gradovima u SAD, pored publike često su dolazili i njeni bivši studenti. Bila je i ostala omiljena profesorka. I danas je nekadašnji studenti često posećuju bilo da razmene ideje, bilo da podele iskustva ili se, jednostavno, samo užele društva sa blistavim pedagogom i vrhunskim poznavaocem svog posla, lepe i nadahnute reči. Iako je od 2006. godine u penziji, Ljubica ni sada, u svojoj 81-oj godini, ne prestaje da čita svoje radove i drži predavanja. To sada čini na godišnjim internacionalnim skupovima za Slavenističke studije, naučno društvo koje se sastaje jednom godišnje u raznim gradovima SAD. Mada svoje članke piše na engleskom jeziku i dalje, kad god ima priliku, služi se ćirilicom, naročito u korespodenciji sa prijateljima širom sveta. To je pismo njenih predaka, jedinstveno po mnogo čemu u svetu.
Važno je napomenuti još jednu Ljubičinu aktivnost. Pre više od trideset godina, pri Slavističkoj konferenciji, osnovano je i Severnoameričko društvo za srpske studije. Članstvo društva se sastoji od svih onih, bez obzira na narodnost i profesiju, koji se interesuju za Srbiju, njenu prošlost, sadašnjost i budućnost. Ljubica je bila osmi predsednik tog društva od 1992-1994. za vreme najtežih dana za rodnu Srbiju. Poslednjih pet godina radi kao editor sa dr Ljiljanom Filipović Robinson na izdavanju časopisa „Srpske studije“. Taj časopis se publikuje dva puta godišnje i jedini je te vrste u svetu na engleskom jeziku koji se bavi svim pitanjima koja se tiču Srbije i njenog odnosa sa svetom. Članke pišu izuzetni stručnjaci iz celog sveta zainteresovani za tu vrstu problema. Časopis je u povezanom izdanju i stiže na adresu 280 svetskih biblioteka, a preko „Lede“ elektronski stiže i u 800 drugih naučnih institucija. Kopije se šalju i u Belu Kuću i Ministarstvo spoljnih poslova SAD.
Ljubičini prijatelji, Vera i Pavle Pavlović, govore o posebnom vidu njenog životnog stila. Dolaskom u SAD, iskoristila je priliku da se dalje školuje, da doživljava umetnost u svim njenim oblicima , da svoja iskustva deli sa drugima. Pored ljubavi za ljude i nauku, gaji i veliku ljubav prema životinjama, a naročito prema psima i konjima. U svom životu imala je oko sebe pse, pa je tako i sada. Prati je u šetnjama mali engleski hrt. Tu vrstu pasa ima 46 godina i sada je to Mura četvrti. Naziv je dobio, kao i oni pre njega, po psu iz pesma čika Jove Zmaja. Ljubica je oduvek volela sport i fizičku aktivnost i jedno vreme je redovno jahala. U Nešvilu je imala konja specijalne američke vrste, koji se zvao Travaler, što na srpskom znači Putnik.
Danas živi u porodičnoj kući u predgrađu Vašingtona, koji se zove Betezda, na način kako su živele generacije i generacije Popovića u Srbiji. Čuva stare, iz Srbije nasleđene, predmete kao što su pirotski ćilimi, stari čiraci, gasne lampe... Uživa i u svojoj ličnoj kolekciji umetničkih dela, a to su stare ikone, slike, crteži, skulpture, i slike i objekti koji predstavljaju hrtove. Ljubici je uvek maksimalno ispunjen dan. Živi onako kako je ceo život živela, osobena i svoja, jedinstvena, Srpkinja svim bićem; u duši, prostoru i vremenu. Uz to je i dobar građanin sveta. Njen dom je uvek otvoren prijateljima i sunarodnicima sa svih kontinenata.
U Šapcu, u septembru, 2012.
O njenom dolasku u rodni grad, u porodičnu kuću, u ulici Vuk Karadžić, preko puta istoimene osnovne škole, obavestio me je Ljubičin porodični prijatelj kroz tri generacije dr Mile Glišić. U toj kući, gde je provela detinjstvo i, kako kaže, divne dane prve mladosti, pričali smo o njenom školovanju, pohađanju čuvene šabačke Gimnazije, odlasku na studije u Beograd, više od dva sata, a izgledalo je kao da je prošlo pet minuta. Radeći i za lokalnu televiziju u Šapcu, predložio sam da o njenom životnom putu i poslu profesora prestižnog američkog univerziteta, razgovaramo u TV emisiji. Prihvatila je, i na gledaoce, mahom građane Šapca i okolnih mesta u Podrinju, ostavila nezaboravan utisak. Govorila je o čestim sećanjima na rodni Šabac u dalekom Nešvilu, o svojim putovanjima po Evropi i svetu, radeći svoja istorijsko-umetnička istraživanja kao pripreme za kurseve na Vanderbiltu, gde je predavala, od uvodnih kurseva u istoriju umetnosti, do seminara na postdiplomskim studijama. Suštinu nastupa na TV Šabac profesorke Popović, nedelju dana kasnije sam objavio u članku u „Glasu Podrinja“. Taj tekst u arhivi „Glasa“ nisam uspeo da pronađem. Zato ovaj zapis o profesorki Ljubici D. Popoveć pišem na osnovu telefonskog razgovora sa njom i bibliografskih podataka, koje je poslala iz Vašingtona, gde sada živi. Takođe su mi pomogla sećanja na nju njenih bliskih šabačkih prijatelja Pavla i Vere Pavlović, profesora fizičkog vaspitanja i više medicinske sestre u penziji, koji su proveli skoro jednu deceniju sa njenom porodicom i njom u Vašingtonu.
Ljubica D. Popović rođena je u Šapcu 7. februara 1932. godine. Završila je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“ i Gimnaziju, gde je oslobođena velike mature kao odličan đak. Posle položenog prijemnog ispita, upisala se na studije Istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu (1950). Diplomirala je 1955. godine sa odličnim uspehom. Sa prosečnom ocenom 9,3 bila je među deset najuspešnijih studenata svoje generacije. Pošto nije mogla da dobije zaposlenje u Srbiji (tada je bila SFR Jugoslavija) odlučila je da se, iseljenjem u SAD, pridruži svojoj porodici.
Prvo Ljubičino zaposlenje u SAD bilo je kao asistent matičara Muzeja univerziteta države Pensilvanije u Filadelfiji. Prvo je radila puno radno vreme (1957. i 1958.), a posle upisa na postdiplomske studije, sve do odlaska iz Filadelfije 1961. Radeći je i učila mnogo o afričkoj umetnosti i umetnosti pacifičkih ostrva, koje nije studirala u Beogradu. Počela je svoje doktorske studije 1958. na BRYN MANjR COLLEGE u Pensilvaniji, gde je doktorirala 1963. godine sa temom: „Personifikacije u vizantijskom slikarstvu Paleološkog doba“.
Posle doktorata je radila kao asistent profesor za istoriju umetnosti u Atini, na državnom univerzitetu države Džordžije, od 1963. do 1966. godine. Na prestižni Univerzitet Vanderbilt u Nešvilu, država Tenesi, prelazi 1966. godine kao asistent profesor za istoriju umetnosti na katedri koja je uključivala i umetničku akademiju. Vanredni profesor postaje 1972. godine, gde je, pri kraju svoje profesorske karijere, dobila naziv profesor emeritus . Na katedri je dugo vremena bila i direktor postdiplomskih studija. Bila je pozivana i na nekoliko drugih univerziteta da bude čitalac doktorskih disertacija.
Predavanja je držala sve do svoje pune 74 godine, zahvaljujući svom širokom poznavanju stručne materije, dobrom pedagoškom odnosu sa studentima i životnoj vitalnosti. Na katedri je predavala od preistorije do kraja gotske umetnosti, a držala je i specijalne kurseve iz ranohrišćanske, vizantijske i zapadne srednjoevropske umetnosti, sa specijalnim interesovanjem za ikonografiju i arhitekturu. Na njena javna predavanja u Nešvilu i u mnogim drugim gradovima u SAD, pored publike često su dolazili i njeni bivši studenti. Bila je i ostala omiljena profesorka. I danas je nekadašnji studenti često posećuju bilo da razmene ideje, bilo da podele iskustva ili se, jednostavno, samo užele društva sa blistavim pedagogom i vrhunskim poznavaocem svog posla, lepe i nadahnute reči. Iako je od 2006. godine u penziji, Ljubica ni sada, u svojoj 81-oj godini, ne prestaje da čita svoje radove i drži predavanja. To sada čini na godišnjim internacionalnim skupovima za Slavenističke studije, naučno društvo koje se sastaje jednom godišnje u raznim gradovima SAD. Mada svoje članke piše na engleskom jeziku i dalje, kad god ima priliku, služi se ćirilicom, naročito u korespodenciji sa prijateljima širom sveta. To je pismo njenih predaka, jedinstveno po mnogo čemu u svetu.
Važno je napomenuti još jednu Ljubičinu aktivnost. Pre više od trideset godina, pri Slavističkoj konferenciji, osnovano je i Severnoameričko društvo za srpske studije. Članstvo društva se sastoji od svih onih, bez obzira na narodnost i profesiju, koji se interesuju za Srbiju, njenu prošlost, sadašnjost i budućnost. Ljubica je bila osmi predsednik tog društva od 1992-1994. za vreme najtežih dana za rodnu Srbiju. Poslednjih pet godina radi kao editor sa dr Ljiljanom Filipović Robinson na izdavanju časopisa „Srpske studije“. Taj časopis se publikuje dva puta godišnje i jedini je te vrste u svetu na engleskom jeziku koji se bavi svim pitanjima koja se tiču Srbije i njenog odnosa sa svetom. Članke pišu izuzetni stručnjaci iz celog sveta zainteresovani za tu vrstu problema. Časopis je u povezanom izdanju i stiže na adresu 280 svetskih biblioteka, a preko „Lede“ elektronski stiže i u 800 drugih naučnih institucija. Kopije se šalju i u Belu Kuću i Ministarstvo spoljnih poslova SAD.
Ljubičini prijatelji, Vera i Pavle Pavlović, govore o posebnom vidu njenog životnog stila. Dolaskom u SAD, iskoristila je priliku da se dalje školuje, da doživljava umetnost u svim njenim oblicima , da svoja iskustva deli sa drugima. Pored ljubavi za ljude i nauku, gaji i veliku ljubav prema životinjama, a naročito prema psima i konjima. U svom životu imala je oko sebe pse, pa je tako i sada. Prati je u šetnjama mali engleski hrt. Tu vrstu pasa ima 46 godina i sada je to Mura četvrti. Naziv je dobio, kao i oni pre njega, po psu iz pesma čika Jove Zmaja. Ljubica je oduvek volela sport i fizičku aktivnost i jedno vreme je redovno jahala. U Nešvilu je imala konja specijalne američke vrste, koji se zvao Travaler, što na srpskom znači Putnik.
Danas živi u porodičnoj kući u predgrađu Vašingtona, koji se zove Betezda, na način kako su živele generacije i generacije Popovića u Srbiji. Čuva stare, iz Srbije nasleđene, predmete kao što su pirotski ćilimi, stari čiraci, gasne lampe... Uživa i u svojoj ličnoj kolekciji umetničkih dela, a to su stare ikone, slike, crteži, skulpture, i slike i objekti koji predstavljaju hrtove. Ljubici je uvek maksimalno ispunjen dan. Živi onako kako je ceo život živela, osobena i svoja, jedinstvena, Srpkinja svim bićem; u duši, prostoru i vremenu. Uz to je i dobar građanin sveta. Njen dom je uvek otvoren prijateljima i sunarodnicima sa svih kontinenata.
U Šapcu, u septembru, 2012.
Najnoviji broj
18. april 2024.
