Učenje nije oročeno godinama

U fabričkom pogonu japanske kompanije u Šapcu, među trakama i automobilskim kablovima, Zoran Zarijević je formalno zaveden kao „tehničar održavanja“. Za one koji sa njim rade, on je inženjer po svesti, iskustvu i načinu na koji posmatra svet. Ipak, ono što najviše odskače od fabričke matrice jeste podatak iz lične karte- Zoran je rođen 27. oktobra 1957. godine. U životnom dobu kada većina ljudi već nekoliko godina uživa u penzionerskim danima, on svakog dana ulazi u pogon sa jednakom oštrinom inženjerskog oka koje u hodu uočava kvar, sistemsku grešku ili moguće unapređenje.
-Završio sam Srednju elektrotehničku školu, a potom i Prirodno- matematički fakultet gde sam stekao zvanje diplomirani prostorni planer. Ipak, čitavog života, u srcu i u rukama, prate me elektronika, struja i automatika. To je moj pravi poziv- ističe Zarijević.

U šabačku fabriku došao je pre nešto više od šest godina. Bez posla u tom trenutku, konkurisao je za najnižu moguću poziciju operatera za trakom. Međutim, skrenuo je pažnju već tokom prvih dežurstava: kada bi timovi za održavanje došli da otklone zastoj, u nekoliko stručnih rečenica je precizno definisao problem. Ubrzo su se nadređeni zapitali šta čovek takvog znanja traži za operaterskim stolom, te je premešten tamo gde i pripada- na poziciju „tehničara 1“.

Od beogradskog asfalta do Mačve
Zoran je rođen u Beogradu, ali vodi poreklo iz Mačve, budući da mu je otac iz Štitara. U Mačvi je i on pronašao životnu saputnicu.

Karijeru je započeo u suživotu sa vojnim sistemom. Radio je najpre u vojnoj pošti u Belom Potoku, a potom napredovao do Generalštaba. Međutim, devedesete godine, politička previranja, martovski protesti 1991. i kriza ugušili su u njemu želju da ostane u takvom sistemu i takvom Beogradu.
-Nisam više mogao neke stvari tamo da „varim“. Žena je u međuvremenu diplomirala prava, dobili smo prvu ćerku i doneo sam odluku da napustimo Beograd. Našao sam angažman preko beogradske „Montaže“ i otišao u Soči, gde sam radio na komandnim pultovima za opremanje na aerodromu. Sve što sam radio, radio sam sa ciljem da obezbedim porodicu i pripremim teren za preseljenje u Mačvu- kaže Zarijević.

Foto: Privatna arhiva

Izbor je pao na Bogatić. Odatle su mu bili koreni po ocu, tu je kao dečak provodio lepe, bezbrižne letnje raspuste kod bake i tetke, i taj ga je kraj oduvek vukao. Godine 1994. beogradski stan i vojnu karijeru definitivno je zamenio za mačvansku ravnicu.

-Ljudi su me lepo prihvatili i lepo sam se uklopio. Osetio sam da sam se vratio tamo gde pripadam- kaže.

U Bogatiću je otvorio privatnu firmu za servis elektroinstalacija. Jedan od prvih velikih poslova bila je kompletna elektrifikacija osmogodišnje škole u Metkoviću, koja je sve do tada, od Drugog svetskog rata, bila na monofaznoj struji. Međutim, vreme surove hiperinflacije, nestabilnosti i nelojalne konkurencije u maloj sredini brzo je pokazalo da sopstvena firma postaje pretežak teret.
-Bombardovanje 1999. godine i tadašnje stanje bili su prekretnica. Odlučio sam da zatvorim firmu i da radim šta god treba da zaštitim porodicu. Nisam se stideo nijednog posla. Sa 63, 64 godine išao sam u nadnicu, nosio i utovarivao džakove u šlepere po ovdašnjim mlinovima. Porodica nije igra, a moj glavni cilj bio je da stvorim uslove da moja supruga ostvari svoj profesionalni potencijal- navodi.

Disciplina i žrtva su se isplatile. Njegova supruga je kasnije izgradila uspešnu karijeru i postala sudija krivičar, dok je Zoran zadržao svest da je za dostojanstvo porodice uvek spreman da podnese najteži fizički teret.

Laboratorija u pet kvadrata
Zoranov otac je bio automehaničar, a deda seoski kovač i kolar, pa je odmalena bio okružen radioničkim mirisom ulja, gvožđa i alata.

Neumorni istraživački duh nikada ga nije napustio i postao njegov najvažniji oklop pred najtežim životnim iskušenjima. Nakon surovih gubitaka, kada su mu zbog teških bolesti preminule i supruga i starija ćerka Jovana, Zoran je ostao sa mlađom ćerkom Sarom.

-Ne dozvoljavam sebi da imam „praznog hoda“, želim da moje „sive ćelije“ stalno budu zaposlene. Da nemam rad, da ne zaposlim mozak, misli bi brzo otišle ka duhovima prošlosti. Sećanja, lepa i ružna, umeju da povuku čoveka ka dnu. Moj moto je zato jednostavan: mora da se radi. Mozak mora da bude u pokretu, jer nema zaustavljanja- objašnjava.

Živeći u stambenoj zgradi u Bogatiću, umesto za odlaganje ogreva, podrumsku prostoriju od svega pet kvadratnih metara pretvorio je u pravu malu radionicu. Nedavno je u dvorištu postavio i limenu garažu od 18 kvadrata, spremajući kutak za dane kada zvanično stupi u penziju, iako mu se u penziju uopšte ne žuri jer, kako kroz smeh kaže, dok god ga iz fabrike ne teraju, znači da im treba.

Foto: Privatna arhiva

Iz te male radionice izlaze projekti koji spajaju ručnu izradu, elektroniku i savremene digitalne tehnologije. Koristeći mikrokontrolere i wi-fi mrežu, sam je projektovao sistem daljinskog nadzora, pa tako preko mobilnog telefona čak i iz fabrike u Šapcu može da uživo kontroliše garažu, ali i da baci pogled na kuhinju i proveri šta radi njegova patuljasta ženka Mimi, pas kog su udomili pre nekoliko godina.

-Napravio sam CNC mašinu- mašinu kojoj programski zadajete zadatke. Sam sam kupio elemente, sklopio i programirao računarski upravljanu mašinu za obradu drveta i plastike. Na toj mašini izradio sam detaljan trup (telo) za električnu gitaru tipa Fender Stratocaster za svog prijatelja- objašnjava.

Portret supruge u hrastu starijem od veka
Poseban izazov mu je bio da mašinu koristi za neobične, nestandardne stvari kojih nema u prodaji, kao što su zidni sat, gitara, stolica. Jedan od najdirljivijih projekata jeste portret njegove pokojne supruge, urađen u raster (tačkastoj) tehnici na komadu hrastovog drveta starom preko 100 godina. Slika izbliza izgleda kao skup apstraktnih udubljenja, a sa udaljenosti dobija eteričnu, gotovo imaginativnu dubinu i verodostojnost.

Foto: Privatna arhiva

-Meni je bio izazov da se može verodostojno uraditi lik moje pokojne supruge i uspeo sam u tome- ističe.

Iako po struci nije profesionalni programer, Zoran koristi svoje znanje iz elektronike i kombinuje ga sa mikrokontrolerima, ali i sa veštačkom inteligencijom (AI), kojoj pristupa sa dozom zdrave distance i kritičkog razmišljanja.

-Koristim AI da mi pomogne da napravimo program, ali to podrazumeva da tačno znate šta hoćete. Mora čovek da ima osnovu i da zna nešto iz svoje struke, da bi mogao na pravi način da je koristi- priča.

„Deep Purple“, Točak u bekstejdžu i vera u omladinu
Kao nekadašnji đak čuvene beogradske Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“, rado se priseća mladolačkog bunta, sviranja gitare i bega sa časova kada su on i drugovi uspeli da upadnu na koncert „Deep Purple“ u Pioniru 1975. godine, gde ih je legendarni Radomir Mihajlović Točak, koji je sa „Smakom“ bio predgrupa, lično uveo da slušaju svirku sa ivice bine.

Danas, u radnoj sredini gde je okružen mlađim kolegama, Zoran kroz komunikaciju ruši barijere među generacijama. Iznenadio ga je trenutak kada ga je jedan mladi tehničar iz fabrike pitao upravo za taj koncert.

-Zanimljivo mi je da dečko tog godišta uopšte zna za tu grupu i da ga to interesuje. Gledao me je sa takvom pažnjom, kao da sam prolazi kroz sve to sa mnom. Danas svi kao da hoće da se nešto što pre ispriča u dve- tri kratke crte, ali nije draž u tome. Draž je u doživljaju- smatra.

Navodeći primer bake iz Kine koja je u 80. godini diplomirala tradicionalnu medicinu, Zoran poručuje da za učenje ne postoje granice u godinama. Istovremeno, nije ga sramota da pita ono što ne zna, jer ne postoji, ističe, čovek koji zna sve.

-Ne razumem ljude iz moje generacije koji mogu tako da provedu vreme. Mnogi koji su bili tehnički nastrojeni kasnije nisu bili voljni da istražuju. Treba uvek nešto voliti. Ono što se radi iz ljubavi, uradi se mnogo kvalitetnije i bolje. To je moj moto: ne sme se stati, sive ćelije moramo da vežbamo stalno- zaključuje, ličnim primerom svedočeći o tome da je rad najveća pokretačka snaga.

„Starost u Mačvi - između usamljenosti i podrške zajednice“: Projekat ostvaren uz podršku opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.