SEĆANjA NA STARI ŠABAC
OTKRIĆE NA OBALI SAVE
Moja saradnja sa Šabačkim muzejom datira preko četiri decenije, tačnije to je bilo druženje sa mr Milanom Jevtićem i arheologom Milivojem Vasiljevićem, kojima sam pružao svoje fotografske i snimateljske usluge. Tih sedamdesetih godina novčana nadoknada je bila isključena jer bili smo prijatelji i saradnici. Učio sam od njih dvojice kako se istražuje, čuvaju prikupljeni podaci i pravi ,,mozaik prošlosti“. Na žalost, nisu više među nama ali sam im zahvalan , što su deo svog bogatog znanja i iskustva preneli i na mene.
Jednog letnjeg dana 1985. šetao sam obalom Save sa suprugom i fotografisao. Sava se te godine toliko povukla da su se na njenoj obali pojavili ostaci drvenih palisada koji su u prošlim vekovima bili zaštita tvrđave od neprijateljskih napada sa vode. Drveni stubovi dužine nekoliko metara i debljine oko 20 centimetara bili su gusto pobodeni duž obale Save. Ta visoka drvena barijera nekada je virila iznad površine vode. Imala je cik-cak pravac i spajala je nekadašnje obodne krajeve visokog odbrambenog zida koji je nacrtan na austriskoj karti iz 1877. godine. Radi pojašnjenja na njoj sam naknadno obeležio tačke A, B i C. Spoljni zid utvrđenja odavno je srušen i ostalo je samo centralno utvrđenje koje mi danas nazivamo Stari grad. Na prikazanoj staroj karti kojih je od Austrijanaca ostalo na desetine vidi se da je nekadašnje utvrđenje bilo na prostoru od današnje Ribarske kuće do polovine nekadašnje kasarne. Ostaci širokog odbrambenog zida, u označenoj tački B, bili su uočljivi do pre deset godina i detaljno sam ih snimio. Kasnijim nanošenjem zemlje i peska na današnju plažu svi tragovi odbrambenih palisada u vodi uništeni su a da se nikad nije stiglo detaljno pretražiti taj priobalni deo.
Arheolog M. Vasiljević je još od ranije snimio i opisao odbrambene barikade na vodi ali se nije znalo mesto gde je na barikadama bio otvor, odnosno uski ulaz sa vode na obalu utvrđenog dela grada. To su bila zvana ,,vodena vrata“ kroz koje su čamci i manja plovila uplovljavala u priobalni prostor grada i koji je uvek bio dobro čuvan. Iskoristio sam nizak vodostaj Save 1985. godine da detaljnije pretražim taj deo obale. Od nekada visokih drvenih stubova ostali su vidljivi samo ostaci dužine desetak centimetara. Dugo smo pregledali deo obale koja se pojavila posle ko zna koliko godina. Imali smo osećaj da se pred nama nalazi nešto novo, do tada nepoznato. Rečno dno bilo je tada vidljivo. Obala prljava sa puno mulja i ostataka opeke i segmenata starih zemljanih posuda. Sve mi je ,,mirisalo“ na Turke. Nismo imali alata pa sam rukama prevrtao mulj po obali tragajući za nečim što je moglo ostati od Austrijanaca ili Turaka. U jednom momentu naišao sam na jedno parče polupane testije fino obrađenih tankih zidova. Po zaobljenosti tog prvog pronađenog parčeta procenio sam da je posuda bila zapremene oko pet litara. Bio je to impuls da dalje tragam, jer tu u blizini morao je da se nađe još neki deo posude. Uzeo sam parče drveta i počeo da kopam sondu (plići kanal ) i jednog momenta udario sam na nešto zaobljeno. Kopao sam sve dok mi se u rukama nije pojavio bakarni turski ibrik čije je dno bilo progorelo od vatre.
Tada sam bio siguran da se na tom prostoru u zemlji krije još nešto. Radio sam u grču, kao kopač zlata i posle izvesnog vremena koje je tada bilo nebitno, naišao sam na vrh debele daske koja je bila deo četvrtastog i masivnog ognjišta punog vlažnog zgusnutog pepela. Rukama sam vadio pepeo u kojem sam nailazio na preostale delove polupane testije. Nedostajalo je samo jedno parče koje je verovatno odnela voda ali sam u pepelu ognjišta naišao na dosta pilećih kostiju. To je govorilo da su na tom mestu turski vojnici u ognjištu pekli piletinu dok su dežurali i čuvali ulaz na taj deo obale. Sutradan sam iz muzeja doveo arheologa Milivoja Vasiljevića. Kada je sve video iz usta mu se otelo: „J“¦“¦ pa kako si našao vodena vrata“!? ,, Pa , ti si me naučio“ rekoh mu u šali.
Čeone površine parčadi polupanog krčaga premazao sam ,,oho“ lepkom, zapalio ga i ,, na vruće“ spojio te tako na stari provereni način dobio celinu. Tih dana iskoristio sam nizak vodostaj Save i malo nizvodno snimio drvene stubove koji su virili iz vode a na kojima se nekada nalazio drveni austrijski most. Prelazio sam i na suprotnu obalu Save da bih snimio i zabeležio gde je bio položaj i pravac mosta. Sava je ubrzo nadošla i ostali su samo snimci. Od tih zbivanja prošle su skoro tri decenije a da ne bi čekali na tursku TV seriju ,,Sulejman veličanstveni“ otkriću vam šta su Turci pili na obali Save kod Šapca, dok su čuvali stražu 1788. godine.
Pili su salep a siguran sam da većina od vas ne zna šta je to. Salep je topli napitak koji osvežava, okrepljuje, hranljiv je. Pili su ga i stari Šapčani u vreme Malog Pariza. U Evropu su ga doneli Turci koji ga i danas piju a priprema se kuvanjem sušene, samlevene krtole, jedne vrste orhideje. Ali vratimo se mi u 21. vek da vidite kako danas izgleda prostor Starog grada sniman iz satelita.
Današnja tvrđava je jedini objekat sa ovog prostora koji nije promenio svoju veličinu i mesto tokom proteklih vekova. Preklopio sam satelitski snimak sa starom kartom iz 1877. godine, s tim da se poklope veličina i položaj tvrđave, i tako dobio približni prikaz ““ koji prostor bi danas zauzimala nekadašnja austrijska utvrda. Šteta što ovaj arheološki lokalitet nikada nije bio zaštićen i detaljnije istražen već je zagađen a za posetioce sa strane neobeležen. Za neke poduhvate je već kasno. Kada se pogleda satelitski snimak na tom prostoru kao da se nalazi vašar. Možda će doći Turci da i nama srede Stari grad na obali Save.
Dragutin Dragan Petrović
Jednog letnjeg dana 1985. šetao sam obalom Save sa suprugom i fotografisao. Sava se te godine toliko povukla da su se na njenoj obali pojavili ostaci drvenih palisada koji su u prošlim vekovima bili zaštita tvrđave od neprijateljskih napada sa vode. Drveni stubovi dužine nekoliko metara i debljine oko 20 centimetara bili su gusto pobodeni duž obale Save. Ta visoka drvena barijera nekada je virila iznad površine vode. Imala je cik-cak pravac i spajala je nekadašnje obodne krajeve visokog odbrambenog zida koji je nacrtan na austriskoj karti iz 1877. godine. Radi pojašnjenja na njoj sam naknadno obeležio tačke A, B i C. Spoljni zid utvrđenja odavno je srušen i ostalo je samo centralno utvrđenje koje mi danas nazivamo Stari grad. Na prikazanoj staroj karti kojih je od Austrijanaca ostalo na desetine vidi se da je nekadašnje utvrđenje bilo na prostoru od današnje Ribarske kuće do polovine nekadašnje kasarne. Ostaci širokog odbrambenog zida, u označenoj tački B, bili su uočljivi do pre deset godina i detaljno sam ih snimio. Kasnijim nanošenjem zemlje i peska na današnju plažu svi tragovi odbrambenih palisada u vodi uništeni su a da se nikad nije stiglo detaljno pretražiti taj priobalni deo.
Arheolog M. Vasiljević je još od ranije snimio i opisao odbrambene barikade na vodi ali se nije znalo mesto gde je na barikadama bio otvor, odnosno uski ulaz sa vode na obalu utvrđenog dela grada. To su bila zvana ,,vodena vrata“ kroz koje su čamci i manja plovila uplovljavala u priobalni prostor grada i koji je uvek bio dobro čuvan. Iskoristio sam nizak vodostaj Save 1985. godine da detaljnije pretražim taj deo obale. Od nekada visokih drvenih stubova ostali su vidljivi samo ostaci dužine desetak centimetara. Dugo smo pregledali deo obale koja se pojavila posle ko zna koliko godina. Imali smo osećaj da se pred nama nalazi nešto novo, do tada nepoznato. Rečno dno bilo je tada vidljivo. Obala prljava sa puno mulja i ostataka opeke i segmenata starih zemljanih posuda. Sve mi je ,,mirisalo“ na Turke. Nismo imali alata pa sam rukama prevrtao mulj po obali tragajući za nečim što je moglo ostati od Austrijanaca ili Turaka. U jednom momentu naišao sam na jedno parče polupane testije fino obrađenih tankih zidova. Po zaobljenosti tog prvog pronađenog parčeta procenio sam da je posuda bila zapremene oko pet litara. Bio je to impuls da dalje tragam, jer tu u blizini morao je da se nađe još neki deo posude. Uzeo sam parče drveta i počeo da kopam sondu (plići kanal ) i jednog momenta udario sam na nešto zaobljeno. Kopao sam sve dok mi se u rukama nije pojavio bakarni turski ibrik čije je dno bilo progorelo od vatre.
Tada sam bio siguran da se na tom prostoru u zemlji krije još nešto. Radio sam u grču, kao kopač zlata i posle izvesnog vremena koje je tada bilo nebitno, naišao sam na vrh debele daske koja je bila deo četvrtastog i masivnog ognjišta punog vlažnog zgusnutog pepela. Rukama sam vadio pepeo u kojem sam nailazio na preostale delove polupane testije. Nedostajalo je samo jedno parče koje je verovatno odnela voda ali sam u pepelu ognjišta naišao na dosta pilećih kostiju. To je govorilo da su na tom mestu turski vojnici u ognjištu pekli piletinu dok su dežurali i čuvali ulaz na taj deo obale. Sutradan sam iz muzeja doveo arheologa Milivoja Vasiljevića. Kada je sve video iz usta mu se otelo: „J“¦“¦ pa kako si našao vodena vrata“!? ,, Pa , ti si me naučio“ rekoh mu u šali.
Čeone površine parčadi polupanog krčaga premazao sam ,,oho“ lepkom, zapalio ga i ,, na vruće“ spojio te tako na stari provereni način dobio celinu. Tih dana iskoristio sam nizak vodostaj Save i malo nizvodno snimio drvene stubove koji su virili iz vode a na kojima se nekada nalazio drveni austrijski most. Prelazio sam i na suprotnu obalu Save da bih snimio i zabeležio gde je bio položaj i pravac mosta. Sava je ubrzo nadošla i ostali su samo snimci. Od tih zbivanja prošle su skoro tri decenije a da ne bi čekali na tursku TV seriju ,,Sulejman veličanstveni“ otkriću vam šta su Turci pili na obali Save kod Šapca, dok su čuvali stražu 1788. godine.
Pili su salep a siguran sam da većina od vas ne zna šta je to. Salep je topli napitak koji osvežava, okrepljuje, hranljiv je. Pili su ga i stari Šapčani u vreme Malog Pariza. U Evropu su ga doneli Turci koji ga i danas piju a priprema se kuvanjem sušene, samlevene krtole, jedne vrste orhideje. Ali vratimo se mi u 21. vek da vidite kako danas izgleda prostor Starog grada sniman iz satelita.
Današnja tvrđava je jedini objekat sa ovog prostora koji nije promenio svoju veličinu i mesto tokom proteklih vekova. Preklopio sam satelitski snimak sa starom kartom iz 1877. godine, s tim da se poklope veličina i položaj tvrđave, i tako dobio približni prikaz ““ koji prostor bi danas zauzimala nekadašnja austrijska utvrda. Šteta što ovaj arheološki lokalitet nikada nije bio zaštićen i detaljnije istražen već je zagađen a za posetioce sa strane neobeležen. Za neke poduhvate je već kasno. Kada se pogleda satelitski snimak na tom prostoru kao da se nalazi vašar. Možda će doći Turci da i nama srede Stari grad na obali Save.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
18. april 2024.
