Инфо

Берза

  • aero 1.695 ▼ -0,24%
  • alfa 33.990 ▼ -0,03%
  • crfs 6.000 ▼ -29,41%
  • enhl 680 ▼ -7,48%
  • glos 181 ▼ -8,59%
  • impl 3.151 ▲ 5,00%
  • jesv 5.050 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.141 ▲ 4,08%
  • niis 687 ▲ 0,15%
  • rmks 2.000 ▲ 8,28%
  • rso1488 119,68 ▼ -6,06%
  • rso18171 107,65 ▲ 0,50%
  • sjpt 150 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • ztpk 420 ⚫ 0,00%
(6. децембар 2012.)
НАШИ У ДИЈАСПОРИ

ШАБАЧКА КУЋА У МОНТРЕАЛУ

У кући Момчила (70) и Милице (68) Јовановић у Монтреалу, који са сином Браниславом - Баном, снахом Лепојком - Лепом (рођеном Пантелић) и унуцима: Милошем, Сандром и Андријаном, живи у великој кући у једној од, по богатству зеленила, миру и срдачним односима са комшијама, најлепших четврти Монтреала, нема забринутости. У овој кући, која по стилу градње и по броју соба, подсећа на сеоске основне школе у Отаџбини, увек широм отворених врата за све путнике - намернике, чврсто верују да морају да брину само они људи који су другим чинили зло. А од најстаријег Момчила до најмлађих - близнакиња Сандре и Андријане - овде се на тако нешто никад није ни помислило. Напротив. Кад год и где год су могли, само су помагали. И у Шапцу, где су Милица и Момчило живели, радили и у браку били пуних 25 година пре него што су се - 1981. године - решили да дођу у Квебек, у француски део Канаде, много тога доброг су учинили и по томе, у граду на десној обали Саве, остали упамћени. И посао којим су се бавили - Момчило као ветеринарски техничар, а Милица као медицинска сестра - омогућавали су им да помажу људима. У Канади су то наставили. Можда најбоља илустрација за овакву тврдњу је податак да ни један од Шапчана и Мачвана, који су у овом делу Квебека туристички или пословно боравили, није прошао кроз Монтреал, а да није био гост у кући Момчила и Милице Јовановић. При том се Јовановићи труде да госта задрже што дуже, а - уколико он није у могућности да остане више од неколико часова или једног дана - да га угосте на најлепши начин: по српском обичају, а канадским специјалитетима...
Момчило Јовановић рођен је у Табановићу, а са седам година је дошао у Шабац, где је најпре похађао Основну школу „Вук Караџић“, а потом Средњу ветеринарску школу (тада била у саставу Пољопривредне школе). Школовање је било интернатског типа и Момчило се данас радо, са пуно лепих успомена, сећа тог периода свог живота. Др Илија Симић, директор Сточарско-ветеринарског центра у Шапцу, био је Момчилов школски друг из разреда, баш као Богдан Радојичић, некадашњи председник СО Шабац, и многи други. Било је ученика - сећа се Мома Јовановић - и из других крајева Србије, нарочито из Војводине, и сви они, њихови ђачки несташлуци, учење и рад у пракси, као и строги, али правични васпитачи и професори, остали су Момчилу у трајној успомени. После завршеног школовања, запослио се у Ветеринарско-дијагностичком заводу у Шапцу и у њему радио 28 година.
Милица Јовановић рођена је као Бребановић у Обрежу, у Срему, и у Шапцу, попут многих њених другарица из овог краја Војводине, завршила медицинску школу. Исте те године, када је завршила ову престижну медицинску школску установу, чију диплому признају и многе земље са Запада, укључујући Канаду, 5. августа удала се за Момчила и почела да ради у Школском диспанзеру. Ни она, до доласка у Канаду, није мењала радно место. Више од 25 година провела је у Диспанзеру, помажући докторима у лечењу деце. Многи Шапчани, сада у другом, па и трећем добу, сећају се „тетка Мице“ и њене „лаке руке“, када су морали да добијају ињекције.
Милица и Момчило у Шапцу су живели, најпре, у улици Авде Карабеговића, а од 1957. године у улици Вере Благојевић. Ту су саградили лепу, али невелику кућу, која је носила број 35 и у којој је, непосредно по усељењу, старији син Бане прославио први рођендан. Млађи Влатко, који, такође, са супругом Весном и сином Николом, живи у Канади, али у Мисисаги, у Провинцији Онтарио, рођен је 1962. године.
Пошто су живели у заједници са Момчиловим родитељима, мајком Даницом и оцем Влајком, временом је, посебно кад су синови одрасли, кућно огњиште постало тесно за све. Новца за проширење куће или нешто слично, није било, и Јовановићи су одлучили да се иселе у Канаду. Захваљујући Момчиловом брату од стрица др Милораду Јовановићу, у Квебек - Сити долазе Милица, Момчило и Влатко. Бранислав ће им се придружити 1985. године.
У Квебек-Ситију Момчило је свој посао радио на једној приватној фарми, а Милица у - кући. После две године, прешли су у Монтреал. У овом граду, за кога многи сматрају да има, и чува, европску архитектуру и дух, од свих других градова на северноамеричком континенту, наставио је свој посао, бавећи се узгојем и неговањем расних коња код једног Канађанина, пореклом из Словеније, а Милица је била болничарка у једном старачком дому. Истовремено је и шила код земљакиње Јелке Аћимовић, која је имала фабрику за производњу дечје конфекције. Момчило се пензионисао 1995. године, а Милица је прекинула све послове кад се син Бане оженио 1989. године, односно кад се родио унук Милош. Овој дивној жени, супрузи, мајци и баки, најрадоснији тренуци су кад је уз своје унучиће. Баш као и деди Момчилу, мада он, као мушкарац, настоји да то мање покаже. Време проведено са њима, у лову и уз књиге из Отаџбине, најрадоснији су часови у његовом пензионерском животу. Највише воли да чита књиге о вољеном Шапцу. Чита их, скупља, и - љубоморно чува.
“Глас Подриња“, 11. октобар 2001.
Лов на лоса
Пецање и лов су међу Шапчанима у Канади једна од најомиљенијих забава и, уједно, прилика да се сретну и друже. У зимским месецима, који тамо почињу већ од средине новембра и трају дуже него код нас (нарочито на северу ове велике земље), опремљени најмодернијим пецачким прибором: штаповима, трзалицама и другим мамцима, одговарајућом одећом и обућом и - низом других „ситница“, окупљају се првог дана једног од викенда у месецу (понекад и чешће) и - одлазе да се баве својим омиљеним спортом. Што је пут даљи, то је и опрема бројнија и садржајнија, а са њом и залихе хране и - пива.
Шапчани из градова у Торонтској регији на пецање одлазе на језера неколико стотина километара северније у Провинцији Онтарио, али - кад се ужеле стварног лова и риболова - путују у Монтреал, где им се придружују земљаци из Квебека. Тада, најчешће, изнајмљују мали спортски авион и лете 700 километара на север. Тамо, у недирнутој природи, међу шумама и језерима, прекривеним снегом и ледом, у пределу - по дивљини, снази и лепоти околине - присутним само у ретким филмовима из ових крајева, налази се зимска колиба Шапчанина Бранислава - Бана Јовановића. Ту је циљ дружине наших људи, који - за та два дана апсолутног опуштања - забораве све бриге на послу и у животу, забаве се, шале, на матерњем језику причају вицеве и чивијашке досетке и - наравно - такмиче се ко ће више да улови ( и о квалитету се води рачуна) рибе или канадског лоса. Пецање је посебно занимљиво, јер се у многоме разликује од оног на нашим рекама, језерима и потоцима. Овде се у леду, дебелом, понекад, и по 30 и 5о сантиметара, изреже рупа, у њу спусти најлон са удицом или мамцем и - чека да риба загризе. А, верујте, и овај репортер је, иначе без икаквог познавања риболова, био зачуђен кад је видео како се лако и брзо риба, разних величина и имена, тако хвата.
Лов на лоса је још занимљивији и - тежи. Захтева много више знања, упорности и храбрости. У овој делатности (нека се ловци не љуте, али мени је тешко да то зовем спортом) убедљиво најуспешнији је ““ Бранислав-Бане Јовановић. Ретко у којој кући Шапчана у Монтреалу, па и у 600 километара удаљеном Торонту, у току зиме нема специјалних кобасица припремљених од изврсног лосовог меса на посебан начин, уз рецепт који знају само Бане и његов отац, такође ловац, Момчило Јовановић. Са колико радости Бане лови, са толико и припрема разне специјалитете од дивљачи, и поклања их земљацима и пријатељима.
Бранислав-Бане Јовановић (45), по занимању зубни техничар, са супругом Лепојком - Лепом (45), рођеном Пантелић, децом: десетогодишњим близнакињама Сандром и Андријаном и 12-годишњим Милошем, и родитељима Милицом и Момчилом, живи у великој породичној кући у једној од тихих четврти највећег града у Квебеку. Део куће је преуређен у стоматолошку ординацију и тако су - и кад раде - сви заједно...
Изузетно је пријатан сусрет са овом јединственом, драгом српском и шабачком породицом (у Шапчане убрајам и снаху Лепу, по рођењу и опредељењу Лозничанку), која чува и негује своје корене, културу и језик у далекој Канади.
„Глас Подриња“, 25. октобар 2001.
Породица као смисао живота
Глава породице Момчило Јовановић преминуо је пре неколико година, али се породица још држи на окупу. Супруга и мајка Милица-Мица пензионерске дане мирно проводи уз сина Бранислава-Бана и снаху Лепојку-Лепу у породичној кући. Бане и Лепа раде у својој стоматолошкој ординацији, у којој је Лепа лекар-специјалиста дентист, а Бане зубни техничар и први Лепин помоћник за све послове везане за оридинацију. У кући је, наравно, он први домаћин.
Бане и даље воли лов и повремено, не тако често као у младости, са пријатељима одлази у лов на лоса. Кћерке Сандра и Андријана и син Милош похађају факултете и добри су студенти.

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa