SEĆANjA NA STARI ŠABAC
SLADAK ŽIVOT ŠAPČANA
Jelesićeva poslastičarnica, bioskop, zvonara na crkvi i korzo, šezdesetih godina bili su smer kretanja mnogih šabačkih dečaka. Da bi prikupili snage za višečasovno guranje u redu za bioskopske ulaznice, prvo smo morali da svratimo na kolače kod čika Laze Jelesića. Njegova poslastičarnica se nalazila u Masarikovoj ulici u drugoj kući od bioskopa ,,Kasina“. Sećam se da se u nju ulazilo preko nekoliko kamenih stepenika i da su kolači bili izvrsni. Vreme je učinilo da su mi mnoga sećanja izbledela ali kroz nekoliko dužih razgovora sa čika Lazinom ćerkom Oliverom Jelesić i njegovom unukom Mirom Jovanović, saznao sam od njih puno interesantnih podataka o poznatom i priznatom starom šabačkom poslastičaru. Pored Šapčana njegove kolače jeo je i kralj Aleksandar Karađorđević prilikom posete Šapcu 1934. godine kada je prisustvovao osveštenju spomenika u crkvenoj porti.
Lazar R. Jelesić rođen je u Buđanovcima 1895. gde je završio osnovnu školu. Roditelji Ranko i Jelena preseljavaju se u Sremsku Mitrovicu u kojoj Lazar izučava poslastičarski zanat kod majstor Huđike.U želji za usavršavanjem ,,slatkog zanata“ jedno vreme provodi u Beču i Italiji. Prikupivši tamo nova poslastičarska majstorstva, vraća se u S. Mitrovicu, gde se ženi sa Julijanom Ujsaluš i ubrzo dolazi u Šabac sa svojom porodicom. Od starog šabačkog poslastičara Pavla Manjarića, koji je imao poslastičarsku radnju preko puta crkve, kupuje poslastičarski alat i od 1931. do 1934. drži radnju u Karađorđevoj ulici u blizini Zanatskog doma. Majstor Lazin stan i radionica nalazili su se u Masarikovoj ulici u kući koju je iznajmio od trgovca Vojislava Stefanovića i koja je imala slobodan lokal do ulice. Preseljava svoju poslastičarnicu bliže stanu i radionici za kolače. Radnja je na prometnijem mestu a on nudi veliki izbor kolača koji se jedu u evropsim gradovima. Bioskop ,,Kasina“ je u blizini. Šapčani korziraju ispred radnje, jer se u to vreme korzo prostirao od centra Šapca do Vladičinog konaka, danas Biblioteka šabačka. Posao mu cveta i svi su zadovljni. Radnja uvek puna mušterije a kuća mu puna dece. Pet ćerki i jedan sin čekaju na okrajke od kolača koje majstor Laza mesi po celu noć.
Pravio je kolače i torte na svom velikom radnom stolu 2dž4 metra, koji je zvao ploča. Nikada nije koristio margarin i kakao već samo puter i čokoladu. Članovi njegove brojne porodice i danas čuvaju jedan dugi poslastičarski nož, a unuk Milenko Jelesić dedinu svesku sa receptima za kolače i torte u kojoj su date recepture u posebnim majstorskim merama u funtama i lotama. Šabački kafedžija Milan Banjac je 1934. godine u velikoj sali ,,Kasine“ priredio ručak za kralja Aleksndra i ugledne Šapčane. Majstor Laza je za tu priliku pravio tortu za kralja. Postavljajući na tortu krunu od prženog šećera, u svojoj radionici, kruna se prepolovila a Laza je zabrinuto rekao: ,,Ovo se neće dobro završiti“. Kralj Aleksandar Karađorđević ubijen je u Marselju tri meseca kasnije.
Šabački poslastičar Lazar Jelesić nudio je u poslastičarnici širok asortiman kolača: krempite sa šlagom, išlerice, piramide sa rumom, šampite, šamrolne sa šumskim jagodama, milih prote uz belu kafu. I ta bela kafa je spasla život majstor Lazi.
Počeo je Drugi svetski rat, grad pun nemačkih vojnika koji svraćaju u poslastičarnicu na belu kafu i kolače kao i ostali Šapčani. Ali dođe vreme za krvavi marš u Jarak. Poteraše Nemci čika Lazu i njegovog sina Jovana. Laza ostareo a i debeo kao i svi poslastičari. Trči, pada, sin Jova mu pomaže ali ne može dalje. Laza je znao nemački. Prilaze mu dva nemačka vojnika i on čuje kako jedan od njih traži metak da puca u Lazu. Laza je već video svoj kraj. Kad u tom trenutku pored njih prolazi nemački vojnik na motoru, prepoznaje poslastičara Lazu i govori svojim vojnicima: ,,Ovaj čovek mora da stigne živ u Jarak“. Nekako su Lazu ubacili na kola koja su prevozila one koji su usput padali a nisu bili ubijeni. Pretrpeo je Laza sa sinom sve torture krvavog marša ali je preživeo i po povratku u Šabac nastavio sa radom u poslastičarnici, jer trebalo je decu ishraniti. Stiže i kraj rata, Nemci se povlače, kad jedan dan kod majstor Laze u stan uđe nemački vojnik. Bio je to onaj sa motorom koji ga je spasao na putu za Jarak. Došao je da se pozdravi i uzme adresu od majstor Laze, sa namerom da mu se javi iz Nemačke, rekavši: ,,Da on nije za Hitlera, da i on ima šestoro dece kao i Laza i da nije želeo da ga ubiju“.Stajali su jedan naspram drugog kao dva čoveka, a ne kao neprijatelja. Laza mu se zahvalio za čovečnost, spakovao mu malo hrane i poželeo vojniku sretan put.
Rat je prošao. Poslastičar Lazar Jelesić nastavio je da radi i hrani svojih šestoro dece sve do 1958. godine. Nakon Lazinog penzionisanja u lokalu poslastičarski posao nastavlja da radi Ješa zvani Nišlija sve do 1961. godine kada se ruši zgrada do ulice gde se nalazila poslastičarnica. Na tom mestu izgrađena je dvospratna stambena zgrada koja i danas postoji. U Šapcu kasnije nije bilo tako dobrih kolača kao kod poslastičara Lazara Jelesića. Nemački vojnik koji je spasao majstor Lazu , što je bila retkost u ratu, nije se nikada javio . Njegovih šestoro dece verovatno ga nikada nije dočekalo.
Dragutin Dragan Petrović
Lazar R. Jelesić rođen je u Buđanovcima 1895. gde je završio osnovnu školu. Roditelji Ranko i Jelena preseljavaju se u Sremsku Mitrovicu u kojoj Lazar izučava poslastičarski zanat kod majstor Huđike.U želji za usavršavanjem ,,slatkog zanata“ jedno vreme provodi u Beču i Italiji. Prikupivši tamo nova poslastičarska majstorstva, vraća se u S. Mitrovicu, gde se ženi sa Julijanom Ujsaluš i ubrzo dolazi u Šabac sa svojom porodicom. Od starog šabačkog poslastičara Pavla Manjarića, koji je imao poslastičarsku radnju preko puta crkve, kupuje poslastičarski alat i od 1931. do 1934. drži radnju u Karađorđevoj ulici u blizini Zanatskog doma. Majstor Lazin stan i radionica nalazili su se u Masarikovoj ulici u kući koju je iznajmio od trgovca Vojislava Stefanovića i koja je imala slobodan lokal do ulice. Preseljava svoju poslastičarnicu bliže stanu i radionici za kolače. Radnja je na prometnijem mestu a on nudi veliki izbor kolača koji se jedu u evropsim gradovima. Bioskop ,,Kasina“ je u blizini. Šapčani korziraju ispred radnje, jer se u to vreme korzo prostirao od centra Šapca do Vladičinog konaka, danas Biblioteka šabačka. Posao mu cveta i svi su zadovljni. Radnja uvek puna mušterije a kuća mu puna dece. Pet ćerki i jedan sin čekaju na okrajke od kolača koje majstor Laza mesi po celu noć.
Pravio je kolače i torte na svom velikom radnom stolu 2dž4 metra, koji je zvao ploča. Nikada nije koristio margarin i kakao već samo puter i čokoladu. Članovi njegove brojne porodice i danas čuvaju jedan dugi poslastičarski nož, a unuk Milenko Jelesić dedinu svesku sa receptima za kolače i torte u kojoj su date recepture u posebnim majstorskim merama u funtama i lotama. Šabački kafedžija Milan Banjac je 1934. godine u velikoj sali ,,Kasine“ priredio ručak za kralja Aleksndra i ugledne Šapčane. Majstor Laza je za tu priliku pravio tortu za kralja. Postavljajući na tortu krunu od prženog šećera, u svojoj radionici, kruna se prepolovila a Laza je zabrinuto rekao: ,,Ovo se neće dobro završiti“. Kralj Aleksandar Karađorđević ubijen je u Marselju tri meseca kasnije.
Šabački poslastičar Lazar Jelesić nudio je u poslastičarnici širok asortiman kolača: krempite sa šlagom, išlerice, piramide sa rumom, šampite, šamrolne sa šumskim jagodama, milih prote uz belu kafu. I ta bela kafa je spasla život majstor Lazi.
Počeo je Drugi svetski rat, grad pun nemačkih vojnika koji svraćaju u poslastičarnicu na belu kafu i kolače kao i ostali Šapčani. Ali dođe vreme za krvavi marš u Jarak. Poteraše Nemci čika Lazu i njegovog sina Jovana. Laza ostareo a i debeo kao i svi poslastičari. Trči, pada, sin Jova mu pomaže ali ne može dalje. Laza je znao nemački. Prilaze mu dva nemačka vojnika i on čuje kako jedan od njih traži metak da puca u Lazu. Laza je već video svoj kraj. Kad u tom trenutku pored njih prolazi nemački vojnik na motoru, prepoznaje poslastičara Lazu i govori svojim vojnicima: ,,Ovaj čovek mora da stigne živ u Jarak“. Nekako su Lazu ubacili na kola koja su prevozila one koji su usput padali a nisu bili ubijeni. Pretrpeo je Laza sa sinom sve torture krvavog marša ali je preživeo i po povratku u Šabac nastavio sa radom u poslastičarnici, jer trebalo je decu ishraniti. Stiže i kraj rata, Nemci se povlače, kad jedan dan kod majstor Laze u stan uđe nemački vojnik. Bio je to onaj sa motorom koji ga je spasao na putu za Jarak. Došao je da se pozdravi i uzme adresu od majstor Laze, sa namerom da mu se javi iz Nemačke, rekavši: ,,Da on nije za Hitlera, da i on ima šestoro dece kao i Laza i da nije želeo da ga ubiju“.Stajali su jedan naspram drugog kao dva čoveka, a ne kao neprijatelja. Laza mu se zahvalio za čovečnost, spakovao mu malo hrane i poželeo vojniku sretan put.
Rat je prošao. Poslastičar Lazar Jelesić nastavio je da radi i hrani svojih šestoro dece sve do 1958. godine. Nakon Lazinog penzionisanja u lokalu poslastičarski posao nastavlja da radi Ješa zvani Nišlija sve do 1961. godine kada se ruši zgrada do ulice gde se nalazila poslastičarnica. Na tom mestu izgrađena je dvospratna stambena zgrada koja i danas postoji. U Šapcu kasnije nije bilo tako dobrih kolača kao kod poslastičara Lazara Jelesića. Nemački vojnik koji je spasao majstor Lazu , što je bila retkost u ratu, nije se nikada javio . Njegovih šestoro dece verovatno ga nikada nije dočekalo.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
18. april 2024.
