IZBORNA, PRESTUPNA, SUŠNA I HLADNA

Godina 2012. počela je kao i mnoge pre nje, a da bi razigrali prve januarske dane iskoristili smo aforizam „ Ne otvarajte vrata, na njih sigurno kuca kriza“. Sad znamo, vrata je neko tada ostavio otvorena i desilo se ono što se desilo iako smo tvrdili „Isplivaćemo nekako, makar se svi podavili“.
I naravno, u obilju januarskih praznovanja nismo posebno obraćali pažnju na krizu pa i na upozorenje „ U ovim godinama, kada ti srce zaigra pa stane i osetiš nemir, kad ti se pred očima zamagli i pamet ti se pomuti, ne boj se. Nije to ljubav... to je infarkt“.
A kada su prošli blagi dani, kada smo se iznapraznovali, iznajedali, iznapijali, iznaležavali... e onda smo se opet bavili politikom.
Nekako tih zimskih dana zabeležili smo „Najavljuju da ćemo u ovoj varoši, dakle Šapcu, imati i konjičke svečanosti, lepo, nekada smo imali i pozorišne“.
Sneg je i tih dana opet iznenadio putare, osim na prilaznim drumovima zimskim skijaškim centrima.
Pa i posle smo zapisivali zatečeno stanje „Došli dani kada pingvini žicaju pare za čaj. Srbi to već odavno rade. A dok jedni po Srbiji čiste sneg, drugi se skijaju i sankaju. Ravnomerna podela snega“.
Tog februara smo primetili „U ovoj ledenoj muci ima i nečeg dobrog. A to su skori izbori. Da nije njih ne bi se mi naodgrtali snega ni do Đurđevdana“.
I nekako krajem februara ova rubrika je konstatovala „ Poslednjih mesec dana uverili smo se kako klima i na ovim prostorima može i da nas ošašavi i da nas opameti. Ošašavili sno se prvih dana nevremena ne shvatajući da i u februaru sneg može da pada, došašavili kada smo se uverili da i mraz može da steže a onda smo se opametili kada smo uvideli da se sve to nama dešava. I obećali smo, iduću zimu ćemo dočekati spremni. Naravno ako ne bude snega i mraza da nas opet iznenade“. I evo, ta iduća zima je ova, i već prvim snegom mi smo se iznenadili.
Nekako u to vreme tamo u Briselu polagali smo mi Srbi popravni ispit. Dobili ikakve prelazne ocene ali se i dalje osećamo kao ponavljači.
Evropejčenje je bilo tog ranog proleća u modi. Moda je izgleda potrajala. Jedan malo bezobrazniji među nama finim Srbima sve to je nazvao „Trkopiš“, kaže da to dolazi od zablude da je moguće i trčati i pišati i ostati neupišan.
Polovinom marta opomenuli smo „Naši jezički stručnjaci mogli bi malo da pojasne narodu neke pojmove. Na primer, ovih dana se od nadležnih čulo da bi Srbija mogla uskoro da počne pregovore za ulazak u Evropsku uniju... Ima u toj rečenici više jezičkih nedoumica, kao ona mogla bi, a posebno ono uskoro. Sve je relativno“.
To vreme nazvano je i od nas „Odavde do Đurđevdana“, jer za taj praznik su zakazani izbori. A mi smo konstatovali „Sadašnjoj, odnosno budućoj vlasti, do izbora, strateški partner je srpski narod“.
Pa i posle se videlo „Kada gledamo i slušamo ova predizborna obećanja, poruke, najave i sve ostalo, pitamo se jesu li to stvarno naši ljudi kad tako lepo besede. Ustvari, to su samo kandidati a oni traju dok traje kandidatura.“
I opet se onaj bezobrazni Čivijaš pitao „Da li po ovom novom izbornom zakonu i seljaci imaju pravo da se kandiduju za gradonačelnika“.
Nije bila aprilska šala već ozbiljna najava da će se u Šapcu graditi čeličana. I tako smo počeli da se čeličimo i podsećamo da smo imali i Šećeranu, ali se ušećerila, da smo imali i Hemijsku industriju ali je izvetrila, da smo imali i Agroindustriju ali je presušila... da smo imali...
Tog proleća najtraženija roba su bili oni šljašteći radni prsluci. Oblačili su ih i oni koji nikada pre toga nisu videli lopatu. Kandidati.
Polovinom aprila kada se srpska čorba krčkala, zabeleženo je „ I za ovaj Vaskrs neki su farbali jaja u boje određenih političkih partija a televizije ih snimale. Ko od njih pobedi farbaće narod, ali to televizije neće snimati“.
U Srbiji raspisani i predsednički, i predsjednički i prijedsednički... izbori. Pa sad narode biraj.
Predsednička ekipa od četrnaest igrača koja nastupa 6. maja u utakmici protiv naroda, priprema se u sledećem sastavu: na golu Zoran Stanković, bekovska linija Vladan Glišić, Boris Tadić, Vojislav Koštunica, vezni red Zoran Dragišić, Jadranka Šešelj, Muamer Zukurlić, halfovi Danica Grujičić, Ivica Dačić, krila Čedomir Jovanović, Ištvan Pastor i centar for Tomisav Nikolić. Saznaje se da će svako nositi dresove svoje partijske boje, zadržavati loptu što duže može i truditi se da bude bolji od saigrača.
U onim danima pred izborno ćutanje znali smo da ovi što su obećali, obećali su, sad je na narodu ta to i ispuni. Ih, da je da prođu izbori pa da živimo srećno i veselo.
Konačno prođe i taj izborni dan ali izbori nisu završeni, išlo se u drugi krug a u međuvremenu mi smo citirali slavnog satiričara koji je rekao: „Podelili smo se, jedni vole, a drugi grade domovinu. Nemamo svi vremena da se bavimo i jednim i drugim. Oni koji je grade učiniće sve da oni drugi imaju razloga da je vole još više“.
Dok smo čekali drugi krug ustanovili smo da se osećamo kao građani starog Rima, dali su nam hleba i igara.
I dođe taj dan, 20. maj, koji se u Srbiji od tada slavi kao Tomindan, jer pobedio je Tomislav Nikolić i postao predsednik, a „Pera pisar iz administrativnog“ poručio mu je da je glasao baš za njega.
Nekoliko dana posle, mladi komunisti posetili su na Dan mladosti Kuću cveća, nezvanično smo saznali da su se žalili drugu Titi kako je Šešeljev vojvoda došao na čelo Srbije.
Neki, pa i mi, vrteli su onaj stari aforizam „Toliko nam je loše, da nam je opet sve isto“.
A onda sastavljanje Vlade išlo je po sistemu hoću- neću a ustvari po onoj ustaljenoj „Dogovorićemo se, al“™ će biti kako ja kažem“. Ostalo je da se utvrdi koje taj „Ja“.
Potom je inaugurisan novi predsednik a i njegova domaća rakija „Tomovača“.
Dok su trajali pokušaji sastavljanja Vlade, pričala se i bajka o Ivici i Marici a neki su olajavali da je Ivica nešto smestio Marici.
U međuvremenu su se odgovorni za vođenje zemlje složili da se dogovore.
Dugo čekanje Vlade pripisivalo se i astrološkim problemima i nepovoljnom položaju Venere u odnosu na zemlju pa i na Srbiju. U međuvremenu su letele zvezde padalice, naravno, sa funkcija.
A onda je u Srbiji zapevana ona stara „Koja gora Ivo, koja gora Ivice...“ Dačić je sastavio Vladu. Konačno i nazdravlje.
U jeku godišnjih odmora i julskih vrućina trajao je i prelazni rok, neki radikalni postali su napredni, neki demokratski ustrojeni sad su se ujedinili, neki iz publike uigravali su socijalistima, i tako redom. Srbija.
A onda prvi među ministrima reče da će ministri njegove Vlade živeti isto kao narod. A mi očekivali da kaže obrnuto.
I onda je Vlada počela da uvodi radikalne mere a ni u njoj ni u Skupštini nema radikala. Vlada je jačala, dinar slabio, a narod... Ama ko sad više šiša narod.
Početkom avgusta smo konstatovali da je ova godina čudna, em izborna, em prestupna, em sušna, očekivalo se da će bostan obrati i oni koji ga nisu gajili.
Dok su u Engleskoj trajale olimpijske igre u Srbiji su negovane neke druge igre.
Srpske pare počele su u sred leta da mirišu na jorgovan. Izabran je nov guverner, odnosno guvernerka.
Desilo se i to nekako u isto vreme, premijer boravio u Americi, dopremijer u Rusiji, a narod se pitao gde će i na koju stranu.
Došla jesen sa njom i shvatanje da u novoj vlasti ima poveliki broj kompozitora koji su rešili da neke kantate prekomponuju. Srbijom odjekuju novi taktovi.
A i mi smo konstatovali da je suša uništila useve, vrelina spržila povrće, mesa i mleka sve manje, ni šljiva nije rodila kako zna, ni grožđe ponelo kako ume, neće biti ni rakije ni vina... Inače sve ostalo nam je dobro.
Došla i čivijaška jesen kada smo shvatili da nas je sve više koji se smejemo a ništa nije smešno. Pa i u Šapcu počelo prečivijavanje, na druge note.
Jesen je trajala. Lepa. Klima prijatna... stvoreni su svi preduslovi za štrajkove.
Oktobar je počeo sa nedeljom ponosa u Srbiji. Osim onih ponositih, da se ne kaže kojih jer ovi posmatrači ne daju, nikome u ovoj zemlji više nije jasno čime se mi to ponosimo.
Umesto kiše, koju smo čekali mesecima, udario je pljusak, i to pravi pljusak, ali cena. Osećali smo se pokislo. A kao, ranije smo živeli srećno i veselo.
Počela su raznorazna istraživanja i neki su se zapitali da li će nam trebati još koji specijalni sud.
I nova guvernerka je najavila da će inflacija trajati do proleća a mi smo konstatovali da ko dočeka mladi luk, dočekao je.
Kada smo prešli na zimsko računanje vremena, rekli smo „E da je sreće da se ovom narodu samo to računa“.
I s jeseni smo se uvlačili svetu a posebno Evropi. Pa bile nam sve one fine gospoje i kojekakvi komesari a i mi smo u čast one jedne slavili noć veštica. One Klintonove.
Kako je malo za“™ladilo, počele su tamo negde po svetu i nekakve radne večere na kojima su noge pod sto poturali i ovi naši. E sad kakav će ishod tih vragolija biti, videće se u dogledno vreme.
Kako je u Srbiji klima postajala hladnija, tako je nekima u istoj toj Srbiji postajalo zimogrožljivije. Stavljeni su na led.
Ona već pomenuta Marica, štrikala je Srbijom. Neki od onih odozgo, povikali su „Ama bre ljudi stanite malo, sve ćete nas po“™ apsiti“.
Malo žešće počela je da se sprovodi nepartizacija. Samo mnogo je teško u ovoj zemlji naći nekog ko nije u bar nekoj partijici.
S decembrom i Deda Mraz je počeo da šeta Srbijom, izgleda da mu niko nije rekao da mi više ne verujemo u bajke.
Prvi sneg nas je sve opet iznenadio. Naročito putare. A i otkud sneg u decembru, pitamo se i ove godine.
A onda je naša vlast zapretila snegu da se više ne igra sa nama. Ili će oni prduzeti svoje.
U međuvremenu smo hvatali voz za Jevropu i spadali sa njega, obeležavali kojekakve svetske dane, pa i ljudskih prava u zemlji u kojij je najviše tehnološkog viška i nezaposlenih radnika, u prestonici održali festival rakije a po selima već pili varenu, vlast je hapsila i neke viđenije pa i bogatije dok su sekirili oni koji ništa nisu stekli niti se gde istakli. Skromno u krugu porodice čekali smo smak sveta koji su najavile drevne Maje a onda ukapirali da su nas Maje zamajavale, ali nisu jedini. I dočekali smo da ovoj prestupnoj godini sa mnogo dvanaestica vidimo leđa. Dolazi ona trinaesta i mi Srbi verujemo da će nam baš taj baksuzni broj doneti nešto bolje.
Neko reče „Budućnost je ono vreme kad ćemo sve znati o prošlosti. Dok znamo o njoj samo deo istine, još smo u sadašnjosti“.
I kako zapeva drevni pesnik “Pij vino, jer ne znaš odakle si došao. Živi veselo, jer ne znaš kuda ideš“.
Nazdravlje!