POTOMAK STARIH ŠAPČANA
FOTOGRAF BRIŽIT BARDO
Izdanak šabačke porodice Lazarević, priča o svom životnom putu
Predrag Grujučić, Pera četnik ili Pjer, nadimak koji je dobio tokom četiri decenije emigrantskog života u Francuskoj, pre nekoliko godina, vratio se u Srbiju. Podno Belog dvora na Dedinju sagradio je kuću i u njoj otvorio restoran ,,Pjer“, gde služe francuske specijalitete i čuvena, francuska vina.
Petrova majka, Spomenka Lazarević- Grujičić, rođena je sestra šabačkog atletičara i nosioca titule prvaka Balkana, Dragutina Lazarevića- Cakana, koga su Nemci 1941. godine streljali sa grupom ljudi u Prnjavoru. O sportskim uspesima ujka Cala, kako ga i danas zovu potomci porodice Lazarević, Petar zna iz razgovora starijih i sa fotografija.
Godine 1940. preostali članovi porodice Lazarević napuštaju Šabac i prelaze u Beograd. Već 1943. u ulici Strahinjića Bana, rođen je Petar, sin Spomenke i Radoslava Grujičića. Kršten je u Crkvi Aleksandra Nevskog, a kum mu je bio čuveni šabački dobrotvor i apotekar, Ranković. Krštenju je prisustvovala i čitava ratna vlada na čelu sa generalom Nedićem. Bio je tu i Bećarević, šef specijalne antikomunističke policije, čiji je zamenik bio Petrov otac, Radoslav.
Ratni zločinac pod rednim brojem šest
- Moj otac je, vrativši se iz Praga gde je trebao da doktorira pravo, ali ga je u tome omela Hitlerova soldateska, ubrzo postao Bećarevićev zamenik. Studirao je sa Tempom, ali ga je gonio kao psa. Hapsio je i Koču Popovića, Mošu Pijade, Petra Stambolića, Krcuna... Mnoge je zatvarao, ali pouzdano znam da nikog nije ubio. U jednom danu je spasao 14.000 talaca od streljanja. Bilo je i onih koji su to mogli da potvrde, poput Krcunove sestre ,,Uče“. Uprkos tome, našao se na listi ratnih zločinaca pod rednim brojem šest. Pobegao je iz Jugoslavije pre nego što su crvenoarmejci ušli u Beograd i poneo sa sobom celokupnu arhivu antikomunističke policije.-
O Petrovom ocu je snimljeno nekoliko filmova, napisano tridesetak knjiga, a američke TV- kuće su pravile emisije o ,,Zorgeu sa Balkana“. Možda je to i bio jer su ga u prvim izbegličkim danima u Gracu angažovali Englezi, bio je blizak sa Kimom Filbijem, u Čikagu je radio za ,,Mosad“, u Torontu za kanadsku obaveštajnu službu...
- Stalno su ga tražili Udbini agenti i kada smo uspostavili vezu, govorio je da još nije bezbedno da se sretnemo. Tek 1970. godine je rekao da su se stekli uslovi za naš susret. Otišao sam kod njega u Kanadu. Ponovo je, osamdesetih godina, pokrenuta lavina i suđenje je trajalo pet godina. Kanađani ga nisu dali, nikada. Čak su i mnogi komunisti pisali o njemu kao rodoljubu, čoveku koji ih je hapsio i čuvao im glave. Branio ga je i Crnjanski, sa kojim je bio u stalnoj prepisci. Bio je poeta, bibliofil, policajac i tajni agent. Umro je u Vindzoru 1994. godine ““ seća se Petar.
Majka ubijena kao muva
Petar je imao nepunih godinu dana kada je njegova majka Spomenka ubijena. Nekoliko dana pre nego što su ih izbacili iz stana u Strahinjića Bana, u kuću je ušao Krcun. Tražio je Spomenku. Nešto kasnije ona odlazi na Obilićev venac, verujući da joj se ništa loše neće dogoditi, da samo žele da se raspitaju o Radoslavu i ujedno, htela je dozvolu za izlazak iz Beograda. Nesuđena slikarka sa Petrom u kolevci i drugom bebom u stomaku, nije očekivala ono što joj se dogodilo. Petar se seća šta su mu kasnije tetke, Vera i Nada, pričale:
,,Danim od nje ni glasa. Raspitivale su se za nju. Tako su stigle do Zore, njene školske drugarice iz Šabačke gimnazije, buduće supruge Čedomira Minderovića. Mislile su, Radoslav je na Spomenkinu molbu spasao Zoru, red je da vrati uslugu. Međutim, Zora se oglušila na njihove molbe.“
Petrova majka se nije vratila iz zatvora u kome je ,,izdajničku“ ćeliju delila sa glumicom Žankom Stokić. Na osnovu reči jedne Beloruskinje koja je u zatvoru čistila ćelije, Petar rekonstruiše događaj:
-U ćeliju je ušao Krcun. Uhvatio je moju majku za grudi, rekavši: ,,Da vidim je l“™ ti nadošlo mleko?“ Majka ga je pljunula. Njegova sujeta to nije mogla da podnese. Izvadio je pištolj i upucao je, kao da muvu ubija. Ne znamo gde je sahranjena i gde su joj kosti.-
Do Pariza i nazad
Porodična tragedija nije bila završena. Potraga je nastavljena i za malim Petrom.
-Tetke su me krile u kartonskoj kutiji, čim bi u blizini čule brundanje kaputaša i topot čizama. Molile su Boga da ne zaplačem. Ubrzo smo izbačeni iz stana, pa smo se našli u sobici u Krunskoj ulici. Nakon nje, soba u Koče kapetana. Tatka Vera, Nada, njihovo dvoje dece i ja, mali ilegalac, našli smo se u sobi sa prostitutkama, pevaljkama, a tu je bio i jedan lekar, operski pevač i neki Bosanac. Život u pacu, košmar. Trajalo je to do moje 14. godine, kada su, najzad, shvatili da su deca samo deca. Počeo sam da igram fudbal u ,,Zvezdi“, naveliko sam skijao i igrao hokej na ledu. Moj prvi odlazak na pripreme u Sloveniji, otvorio mi je vidike. Hteo sam slobodu.-
Petar je ugledao Pariz 1962. godine, a rodni Beograd, ponovo, tek krajem osamdesetih. U gradu svetlosti polako je upoznavao naše ljude: stare kraljeve oficire, ravnogorce koji su se okupljali u restoranu kod Dare. Prihvatili su ga sa strahom, misleći da je još jedan u nizu udbaških agenata. U Parizu je sreo i mnoge Beograđane, one koje je Bulatović opisao kao ,,ljude sa četiri prsta“.
-To je vreme kada je Miloš Milošević, žigolo i intimni prijatelj Alena Delona, bio nekrunisani kralj Jugoslovena u Parizu. Tu je bio i Stevan Marković, Delonov telohranitelj. Ubrzo su momci sa ,,četiri prsta“ završili veoma tragično. Ja nisam želeo da budem kriminalac. Prihvatio sam se fotoaparata i krenuo - seća se Petar.
Ubrzo je postao odličan, ne samo ulični već i umetnički fotograf. Otvorio je svoj atelje i Pariz mu je postao tesan. Leti je fotografisao u Kanu, Nici, Sen Tropeu, a zimi na Alpima, Merbelu...
-U restoran ,,Bodige“ navraćao je Pikaso. Da sam tada sakupljao njegove crteže, sada bih imao na desetine originala. Dali je, takođe, često navraćao zbog Gale, njegove ljubavi. Dolazio je iz večeri u veče, svaki put odeven u drugo odelo jarkih boja: roze, zeleno... Često sam uzimao njegovog leoparda, pravog, i odlazio da plašim turiste. Potom smo zajedno večerali. ““
Petrove fotografije su postale sve traženije. Ubrzo, angažovao ga je Spinoguli, vlasnik čuvene agencije ,,Sipa.“
,,Bio sam fotograf Šarla Aznavure i Belmonda, i njihov prijatelj. Zajedno smo igrali fudbal. Brižit Bardo sam sreo u Sen Tropeu. Slikao sam je za mnoge naslovne strane. Obožavala je seks i stalno pričala o njemu uz mnogo pikantnih detalja. Sa Rože Vadimom sam redovno igrao karte. I dalje sam skijao, stalno. Na jednom treningu, na posebno urađenoj stazi, merilo se vreme. Ostvario sam 200 kilometara na sat. To je nezvanični svetski rekord. Držao sam i školu skijanja. Mnoge zvezde sam naučio da skijaju. Umorio sam se od tolike brzine života i 40 godina stranstvovanja.“
Konačno, Petar je rekao zbogom Parizu. Živi u Beogradu sa suprugom Svetlanom i njihovo dvoje dece.
Njegove umetničke fotografije se i danas nalaze u muzejima Evrope i Amerike. Takođe, krase i zidove restorana ,,Pjer“, pričajući o svetskom džet- setu. Pjer Grujičić i danas radi, fotografiše, priprema izložbe u Srbiji i inostranstvu. Beleži trenutak, da se ne zaboravi.
Petrova majka, Spomenka Lazarević- Grujičić, rođena je sestra šabačkog atletičara i nosioca titule prvaka Balkana, Dragutina Lazarevića- Cakana, koga su Nemci 1941. godine streljali sa grupom ljudi u Prnjavoru. O sportskim uspesima ujka Cala, kako ga i danas zovu potomci porodice Lazarević, Petar zna iz razgovora starijih i sa fotografija.
Godine 1940. preostali članovi porodice Lazarević napuštaju Šabac i prelaze u Beograd. Već 1943. u ulici Strahinjića Bana, rođen je Petar, sin Spomenke i Radoslava Grujičića. Kršten je u Crkvi Aleksandra Nevskog, a kum mu je bio čuveni šabački dobrotvor i apotekar, Ranković. Krštenju je prisustvovala i čitava ratna vlada na čelu sa generalom Nedićem. Bio je tu i Bećarević, šef specijalne antikomunističke policije, čiji je zamenik bio Petrov otac, Radoslav.
Ratni zločinac pod rednim brojem šest
- Moj otac je, vrativši se iz Praga gde je trebao da doktorira pravo, ali ga je u tome omela Hitlerova soldateska, ubrzo postao Bećarevićev zamenik. Studirao je sa Tempom, ali ga je gonio kao psa. Hapsio je i Koču Popovića, Mošu Pijade, Petra Stambolića, Krcuna... Mnoge je zatvarao, ali pouzdano znam da nikog nije ubio. U jednom danu je spasao 14.000 talaca od streljanja. Bilo je i onih koji su to mogli da potvrde, poput Krcunove sestre ,,Uče“. Uprkos tome, našao se na listi ratnih zločinaca pod rednim brojem šest. Pobegao je iz Jugoslavije pre nego što su crvenoarmejci ušli u Beograd i poneo sa sobom celokupnu arhivu antikomunističke policije.-
O Petrovom ocu je snimljeno nekoliko filmova, napisano tridesetak knjiga, a američke TV- kuće su pravile emisije o ,,Zorgeu sa Balkana“. Možda je to i bio jer su ga u prvim izbegličkim danima u Gracu angažovali Englezi, bio je blizak sa Kimom Filbijem, u Čikagu je radio za ,,Mosad“, u Torontu za kanadsku obaveštajnu službu...
- Stalno su ga tražili Udbini agenti i kada smo uspostavili vezu, govorio je da još nije bezbedno da se sretnemo. Tek 1970. godine je rekao da su se stekli uslovi za naš susret. Otišao sam kod njega u Kanadu. Ponovo je, osamdesetih godina, pokrenuta lavina i suđenje je trajalo pet godina. Kanađani ga nisu dali, nikada. Čak su i mnogi komunisti pisali o njemu kao rodoljubu, čoveku koji ih je hapsio i čuvao im glave. Branio ga je i Crnjanski, sa kojim je bio u stalnoj prepisci. Bio je poeta, bibliofil, policajac i tajni agent. Umro je u Vindzoru 1994. godine ““ seća se Petar.
Majka ubijena kao muva
Petar je imao nepunih godinu dana kada je njegova majka Spomenka ubijena. Nekoliko dana pre nego što su ih izbacili iz stana u Strahinjića Bana, u kuću je ušao Krcun. Tražio je Spomenku. Nešto kasnije ona odlazi na Obilićev venac, verujući da joj se ništa loše neće dogoditi, da samo žele da se raspitaju o Radoslavu i ujedno, htela je dozvolu za izlazak iz Beograda. Nesuđena slikarka sa Petrom u kolevci i drugom bebom u stomaku, nije očekivala ono što joj se dogodilo. Petar se seća šta su mu kasnije tetke, Vera i Nada, pričale:
,,Danim od nje ni glasa. Raspitivale su se za nju. Tako su stigle do Zore, njene školske drugarice iz Šabačke gimnazije, buduće supruge Čedomira Minderovića. Mislile su, Radoslav je na Spomenkinu molbu spasao Zoru, red je da vrati uslugu. Međutim, Zora se oglušila na njihove molbe.“
Petrova majka se nije vratila iz zatvora u kome je ,,izdajničku“ ćeliju delila sa glumicom Žankom Stokić. Na osnovu reči jedne Beloruskinje koja je u zatvoru čistila ćelije, Petar rekonstruiše događaj:
-U ćeliju je ušao Krcun. Uhvatio je moju majku za grudi, rekavši: ,,Da vidim je l“™ ti nadošlo mleko?“ Majka ga je pljunula. Njegova sujeta to nije mogla da podnese. Izvadio je pištolj i upucao je, kao da muvu ubija. Ne znamo gde je sahranjena i gde su joj kosti.-
Do Pariza i nazad
Porodična tragedija nije bila završena. Potraga je nastavljena i za malim Petrom.
-Tetke su me krile u kartonskoj kutiji, čim bi u blizini čule brundanje kaputaša i topot čizama. Molile su Boga da ne zaplačem. Ubrzo smo izbačeni iz stana, pa smo se našli u sobici u Krunskoj ulici. Nakon nje, soba u Koče kapetana. Tatka Vera, Nada, njihovo dvoje dece i ja, mali ilegalac, našli smo se u sobi sa prostitutkama, pevaljkama, a tu je bio i jedan lekar, operski pevač i neki Bosanac. Život u pacu, košmar. Trajalo je to do moje 14. godine, kada su, najzad, shvatili da su deca samo deca. Počeo sam da igram fudbal u ,,Zvezdi“, naveliko sam skijao i igrao hokej na ledu. Moj prvi odlazak na pripreme u Sloveniji, otvorio mi je vidike. Hteo sam slobodu.-
Petar je ugledao Pariz 1962. godine, a rodni Beograd, ponovo, tek krajem osamdesetih. U gradu svetlosti polako je upoznavao naše ljude: stare kraljeve oficire, ravnogorce koji su se okupljali u restoranu kod Dare. Prihvatili su ga sa strahom, misleći da je još jedan u nizu udbaških agenata. U Parizu je sreo i mnoge Beograđane, one koje je Bulatović opisao kao ,,ljude sa četiri prsta“.
-To je vreme kada je Miloš Milošević, žigolo i intimni prijatelj Alena Delona, bio nekrunisani kralj Jugoslovena u Parizu. Tu je bio i Stevan Marković, Delonov telohranitelj. Ubrzo su momci sa ,,četiri prsta“ završili veoma tragično. Ja nisam želeo da budem kriminalac. Prihvatio sam se fotoaparata i krenuo - seća se Petar.
Ubrzo je postao odličan, ne samo ulični već i umetnički fotograf. Otvorio je svoj atelje i Pariz mu je postao tesan. Leti je fotografisao u Kanu, Nici, Sen Tropeu, a zimi na Alpima, Merbelu...
-U restoran ,,Bodige“ navraćao je Pikaso. Da sam tada sakupljao njegove crteže, sada bih imao na desetine originala. Dali je, takođe, često navraćao zbog Gale, njegove ljubavi. Dolazio je iz večeri u veče, svaki put odeven u drugo odelo jarkih boja: roze, zeleno... Često sam uzimao njegovog leoparda, pravog, i odlazio da plašim turiste. Potom smo zajedno večerali. ““
Petrove fotografije su postale sve traženije. Ubrzo, angažovao ga je Spinoguli, vlasnik čuvene agencije ,,Sipa.“
,,Bio sam fotograf Šarla Aznavure i Belmonda, i njihov prijatelj. Zajedno smo igrali fudbal. Brižit Bardo sam sreo u Sen Tropeu. Slikao sam je za mnoge naslovne strane. Obožavala je seks i stalno pričala o njemu uz mnogo pikantnih detalja. Sa Rože Vadimom sam redovno igrao karte. I dalje sam skijao, stalno. Na jednom treningu, na posebno urađenoj stazi, merilo se vreme. Ostvario sam 200 kilometara na sat. To je nezvanični svetski rekord. Držao sam i školu skijanja. Mnoge zvezde sam naučio da skijaju. Umorio sam se od tolike brzine života i 40 godina stranstvovanja.“
Konačno, Petar je rekao zbogom Parizu. Živi u Beogradu sa suprugom Svetlanom i njihovo dvoje dece.
Njegove umetničke fotografije se i danas nalaze u muzejima Evrope i Amerike. Takođe, krase i zidove restorana ,,Pjer“, pričajući o svetskom džet- setu. Pjer Grujičić i danas radi, fotografiše, priprema izložbe u Srbiji i inostranstvu. Beleži trenutak, da se ne zaboravi.
Najnoviji broj
18. april 2024.
