SVE NAŠE GODINE

Već smo poslavili Novu godinu po gregorijanskom kalendaru, a u ponoć, 13. januara, stigla je još jedna, po julijanskom, u nas poznata kao Srpska. Nekada zabranjivana, a nikad zabranjena, proslavljana je u tajnosti, što joj je davalo posebnu draž i gotovo misticizam. Ovaj dan zove se još i Mali Božić i Vasiljevdan, s obzirom da je posvećen Svetom Vasiliju Velikom, episkopu Kesarije Kapadokijske. Ovaj Svetitelj se naziva „pčelom crkve Hristove“, koja nosi med vernima, a jereticima žaoku. Svoj život je posvetio Bogu, molitvi, služenju i pomaganju bližnjima. Sačuvana su njegova mnogobrojna dela: bogoslovska, apologetska, podvižnička i kanonska. Sastavio je tekst liturgije, koja nosi njegovo ime, a služi se deset puta u godini, između ostalog, 14. januara, kada se u hramovima čita i moleban za Novu godinu. Tog dana se mesi poseban kolač od projinog brašna, zvani vasilica, u koji se u nekim krajevima stavlja seme raznih žitarica i povrća da bi godina bila rodna. Negde se u ovaj kolač stavljaju i delovi raznog voća da bi godina bila berićetna, a često i para, po uzoru na Božić. Vasiljevdan neki praznuju i kao svoju krsnu slavu.
Simbolika praznovanja Nove godine ukazuje na iščekivanje novog i nadu da će to novo biti „bolje, lepše i veće“ od starog. Nada umire poslednja. Atinski mudraci su čekali Novu reč, Jevreji Novog čoveka, Mesiju (koga čekaju i danas), a po svemu sudeći, Srbi su veliku nadu polagali u Nove godine. Pored pomenutih , nekada smo proslavljali još dve. Verovatno je da su naši drevni preci i pre opismenjavanja i pojave kalendara umeli da vremenski odrede godinu i u njoj dane koje bi trebalo izdvojiti. Trag o tome postoji u „črtama i rezama“ a kasnije u drvenim narodnim rabošima. Kalendar je bio štap izrezbaren sa sve četiri strane. Svaka strana je predstavljala godišnje doba, a crte, duže i kraće, tanje i deblje urezane ““ dane i praznike. Prema nekim izvorima iz slovenske mitologije, nekada smo Novu proslavljali 1-og marta, koji je nazvan Martindan ili Letnik. Taj dan je odabran da grad (led) ne bi uništio letinu, a verovalo se da je dobro okusiti i zgotovljene koprive, „na život i zdravlje“. Kao početak Nove godine kod nas se označavao i 1. odnosno 14. septembar po novom kalendaru, što je zapravo početak crkvene godine.