PESAK I NOMADI

Petak je dan kada se u islamskom svetu praznuje. Sve je zatvoreno izuzev restorana. Predveče krećemo u šetnju gore, prema brežuljcima gde se nalazi hrišćanska četvrt sa bezbroj prodavnica. Sve su otvorene.
Na ulicama je mnoštvo sveta, pretežno muškaraca kao u većini arapskih zemalja. Žene u grupama, razmilele se po radnjama, kupuju ekskluzivnu robu poznatih svetskih kreatora. Neke su evropski obučena, većina nosi tradicionalnu odeću; dugačku haljinu uz obaveznu maramu na glavi. Šetamo od početka pa do kraja ulice. Hteli smo dalje, iza poslednje kuće - iza nje je bio - pesak! Možda je pustinjska oluja nanela dinu i zatrpala neki travnjak, parkić ili popločani plato?! Između dve kuće ugledah otškrinutu kapiju. Provlačim se nečujno i ulazim u polutamu. Na dnu uzanog, kaldrmom popločanog, dvorišta treperi čkiljavo svetlo. Iza njega, na mesečini svetluca samo pesak...Žurno grabim nazad, pomišljam na priče zaplašenih trgovaca. Odatle, govorili su, iz zjapećeg mraka kroz otvorene kapije - iz pustinje navraćaju nomadi i uzimaju sve što naiđe: veš, robu, decu, ženu...