ŠOROM ŠAJKE

E ovo se nije odavno desilo. Pao sneg i nije iznenadio putare. Sad smo baš svi iznenađeni. Nešto nam se sprema.
Nego, namerili mi Srbi da napravimo plovni put do Soluna, što Dunavom što da kopamao novu reku. Pa naravno, ono što nije uradila priroda dela da načinimo mi. I to u ovoj siromašnoj eri. Pa da pevamo „Šorom šajke, a Dunavom čeze“.
Dobro je to, tako ćemo i mi Šapčani imati izlaz na more, doduše malo vlažan, krivudav i podugačak, al“™ izlaz je izlaz, pa i more je more. I tako sednemo lepo u čamac, pa Savom do Beograda, pa Dunavom do Morave, pa Moravom do Vardara, a tamo gde ne može da se provesla, kopaćemo, i eto, čas posla u Egejskom moru. A tamo palme, smokve, masline, mandarine, biserno vodeno plavetnilo... ih kako ćemo se tada osećati. Ustvari nećemo se osećati, kupaćemo se. U moru.
A dok ne počne to kopanje kanala, srpska skupština neki dan raspravljala o ovom njivskom kopanju, odnosno o poljoprivredi, ili kako ono izveštači moderno kažu, razmatrali ruralni razvoj. Ja vala baš, ubuduće nećemo širom Srbije imati sela već ruralne oblasti. Nećemo imati ni seljake već izvođače ruralnih radova. Bre.
Ali nije baš sve ruralno, naša i izvršna i sudstka i ostala vlast već odavno vitla izvesnog odbeglog kriminalca, pa od skoro najavljuju da će ga, dizvne ko čita, u“™ vatiti. E kad bi taj izvesni odbegli mafioza slušao kao i mi naše političare, pratio naše medije i sve ostalo, e on bi se do sada predao, vala dosadilo bi i njemu koliko se priča.
A kad su u pitanju naši međunarodni odnosi, poznato je da se satiremo koječime ne bi li se udidili onim što stoje na kapiji Evrope i prebiraju ko će ući. Mi bi da uđemo a ima ih koji bi da izađu, kao na primer Englezi, koji bi da se ratosiljaju te evropejske uvrnute familije. Pa ajde onda neka nam ti jevropejci kažu, ko se sad pravi Englez.
A na domaćoj sceni ovako stoje stvari, u „Crvenoj zvezdi“ neki dan bila tuča. Doduše onako mala, al“™ daleko se čula. Pa onda mediji objavili da je „između gospodina Dragana Džajića i gospodina Nebojše Čovića došlo do fizičkog sukoba“. Jedan drugog udario. Pa što li ih onda oslovljavaju kao „gospodu“. Gospoda se ne tuku.
Kako bi to samo izgledalo kada bi ove naše novine donele sledeću vest: „ U bifeu jednog seoskog, odnosno ruralnog, kluba u okolini Šapca, izbila je tuča koju su započeli gospodin Mika i gospodin Žika. Prvo je gospodin Mika rekao gospodinu Žiki da će mu razbiti labrnju a onda ga je gospodin Žika udario jer je obećao da će mu razbiti njokalicu, te mu je izbio i dva zuba. Gospodin Mika je uzvratio i gospodinu Žiki polomio nos. Inače i gospodin Žika i gospodin Mika u ovom ruralnom ataru su poznati kao miroljubivi iako važe za vinovnike brojnih sukoba u ovoj zaista mirnoj sredini koju je iznenadila ova tuča te su još neki ugledni i vredni meštani učestvovali u njoj kako bi istina isplivala na videlo. Istraga je u toku“. Eto.
Ali vratimo se „Zvezdi“ u koju je politika ušla i zašla. A zna se, gde politika uđe, tu je i šorka.
More, dobro je dok se oni koji su se postavili malo iznad naroda biju među sobom. Gadno bi bilo da počnu da biju narod.
E sad bi bilo dobro da se pomenuti „gospodin“ Džajić i „gospodin“ Čović pojave u javnosti i preporuče, već agresivnim navijačima, da se ne biju.
A baš u toj „Zvezdi“ nedavno bio i arapski princ, pa se pričalo da bi možda i on odrešio kesu za naš klub. Šta li će fini šeik misliti o nama. Srpska posla.
P.S. U najnovijim informacijama se navodi da od onih dvojice zvezdinih “gospodina“, niko nikog nije udario. Jakako. Slično je bilo i onda sa „gospodinom“ Nenadom Čankom, kad je u njegovom prisustvu izvesni čovek sam sebe nogom udario u glavu. Takav smo mi narod, čim nešto negde ne valja mi sebe izudaramo na mrtvo ime. Treba i to reći onom Arapinu. Zlu ne trebalo!