SEĆANjA
SKRAJNUTA, ALI NE I ZABORAVLjENA
Tragom Jele Spiridonović Savić, o kojoj smo pisali uz godišnjicu njenog rođenja, otišli smo u Međuopštinski istorijski arhiv. Tamo smo, zahvaljujući ljubaznosti Radomira Petrovića, direktora ove ustanove, našli nekolike dokumente u vezi sa ovom književnicom, čiji su koreni - šabački. Rukopise, na žalost, nismo našli.
- Neobjavljena dela Jele Spiridonović Savić nikada nisu stigla u Arhiv, nisu evidentirana u zbirci poklona i otkupa. Nepoznanica je šta se sa njima dogodilo, moja je pretpostavka je da ih je Jela ostavila nekome ko joj je bio blizak, rekao je Petrović.
I mi se nadamo da su rukopisi ostali negde sačuvani i da čekaju da budu otkriveni i objavljeni. U kratkoj biografiji, dokumentu koju je Jela poklonila Arhivu 1957. godine, znamo da se radi o delima: „Nemanjići“ (pesme), „Dnevnik pesnika-lutalice“(poema), „Između sna i jave“(bajke), „Susreti II“ (eseji), „Prah sa leptirovih krila“ (opaske), „Zapisi pravednog Ilije“ (roman) i „Pripovetke II“.
Pored ovog, u Arhivu smo našli sledeća dokumenta:
- Biografiju Mihajla Spiridonovića, Jelinog oca (1957.)
- Pismo Mihajla Spridonovića njegovoj tadašnjoj verenici, budućoj supruzi Olgi (19. januar 1887.)
- Pozivnicu za venčanje Janji i Jeli Spiridonović za venčanje njihovog sina Mihajla (1887.)
- Originalan rukopis pesme „Pocerje“, koja je zastupljena u zbirci „Jesenje melodije“ 1939. godine.
U ovom broju „Glasa Podrinja“ objavljujemo originalni tekst koji je Jela napisala o svom ocu, Mihajlu, rođenom u bogatoj trgovačkoj porodici grčkog porekla. Njegovog oca, Janju Sklepasa, kao desetogodišnjeg dečaka, Turci su oteli u Atini, početkom 19. veka. Spletom okolnosti, obreo se na dvoru kneza Miloša u Kragujevcu, gde je dobio novi identitet i ime “” Jovan Spridonović, ali je do kraja života insistirao da ga zovu Janja. Postavši vrstan majstor, preselio se u Beograd, oženio i sa suprugom Jelenom dobio tri kćeri i dva sina, kojima je posle smrti zaveštao imovinu vrednu nekoliko hiljada dukata. Janjin najmlađi sin, Mihajlo, postao je, za ono vreme, izuzetno školovan čovek. Po završetku Beogradske gimnazije, studirao je Filosofiju i kao diplomirani filosof, upisao Medicinski fakultet u Beču, gde je doktorirao, kako Jela navodi „nešto oko 1878-80. godine“. Kada je završio školovanje, bio je postavljen za okružnog fizikusa u Šapcu, gde je ostao 30 godina. Zbog humanosti, nesebične brige o siromašnima i rada punog ljubavi za tzv „mali svet“, prozvali su ga „sirotinjska majka“. Pored toga, nalazio je vremena za kulturnu afirmaciju Šapca. Mnogo je, po rečima svoje kćeri, voleo svoj kabinetski rad iz oblasti kulture, higijene življenja i medicine. Umro je 1908. godine, ožaljen od celog Šapca, iako je poslednjih šest godina života bolovao od embolije, sasvim odsečen od sveta. Za vreme bombardovanja Šapca 1914-1915. godine, izgoreli su njegovi rukopisi, koji su čuvani u sanduku, na tavanu kuće.
„Među tim rukopisima“, navodi Jela, propali su i Zapisi iz rata, kao i više pripovedaka, od kojih mu se kći seća samo tri naslova: Vodeničar, Skitnica i Krčma ukraj druma (Orašac, selo na Savi) ili Priča starog ribara, da li kao podnaslov ili deo naslova, niko se ne seća.“
Od svega što je pisao, sačuvano je pismo Mihajla Spiridonovića njegovoj verenici, Olgi Janković, kasnije - Spiridonović.
- Neobjavljena dela Jele Spiridonović Savić nikada nisu stigla u Arhiv, nisu evidentirana u zbirci poklona i otkupa. Nepoznanica je šta se sa njima dogodilo, moja je pretpostavka je da ih je Jela ostavila nekome ko joj je bio blizak, rekao je Petrović.
I mi se nadamo da su rukopisi ostali negde sačuvani i da čekaju da budu otkriveni i objavljeni. U kratkoj biografiji, dokumentu koju je Jela poklonila Arhivu 1957. godine, znamo da se radi o delima: „Nemanjići“ (pesme), „Dnevnik pesnika-lutalice“(poema), „Između sna i jave“(bajke), „Susreti II“ (eseji), „Prah sa leptirovih krila“ (opaske), „Zapisi pravednog Ilije“ (roman) i „Pripovetke II“.
Pored ovog, u Arhivu smo našli sledeća dokumenta:
- Biografiju Mihajla Spiridonovića, Jelinog oca (1957.)
- Pismo Mihajla Spridonovića njegovoj tadašnjoj verenici, budućoj supruzi Olgi (19. januar 1887.)
- Pozivnicu za venčanje Janji i Jeli Spiridonović za venčanje njihovog sina Mihajla (1887.)
- Originalan rukopis pesme „Pocerje“, koja je zastupljena u zbirci „Jesenje melodije“ 1939. godine.
U ovom broju „Glasa Podrinja“ objavljujemo originalni tekst koji je Jela napisala o svom ocu, Mihajlu, rođenom u bogatoj trgovačkoj porodici grčkog porekla. Njegovog oca, Janju Sklepasa, kao desetogodišnjeg dečaka, Turci su oteli u Atini, početkom 19. veka. Spletom okolnosti, obreo se na dvoru kneza Miloša u Kragujevcu, gde je dobio novi identitet i ime “” Jovan Spridonović, ali je do kraja života insistirao da ga zovu Janja. Postavši vrstan majstor, preselio se u Beograd, oženio i sa suprugom Jelenom dobio tri kćeri i dva sina, kojima je posle smrti zaveštao imovinu vrednu nekoliko hiljada dukata. Janjin najmlađi sin, Mihajlo, postao je, za ono vreme, izuzetno školovan čovek. Po završetku Beogradske gimnazije, studirao je Filosofiju i kao diplomirani filosof, upisao Medicinski fakultet u Beču, gde je doktorirao, kako Jela navodi „nešto oko 1878-80. godine“. Kada je završio školovanje, bio je postavljen za okružnog fizikusa u Šapcu, gde je ostao 30 godina. Zbog humanosti, nesebične brige o siromašnima i rada punog ljubavi za tzv „mali svet“, prozvali su ga „sirotinjska majka“. Pored toga, nalazio je vremena za kulturnu afirmaciju Šapca. Mnogo je, po rečima svoje kćeri, voleo svoj kabinetski rad iz oblasti kulture, higijene življenja i medicine. Umro je 1908. godine, ožaljen od celog Šapca, iako je poslednjih šest godina života bolovao od embolije, sasvim odsečen od sveta. Za vreme bombardovanja Šapca 1914-1915. godine, izgoreli su njegovi rukopisi, koji su čuvani u sanduku, na tavanu kuće.
„Među tim rukopisima“, navodi Jela, propali su i Zapisi iz rata, kao i više pripovedaka, od kojih mu se kći seća samo tri naslova: Vodeničar, Skitnica i Krčma ukraj druma (Orašac, selo na Savi) ili Priča starog ribara, da li kao podnaslov ili deo naslova, niko se ne seća.“
Od svega što je pisao, sačuvano je pismo Mihajla Spiridonovića njegovoj verenici, Olgi Janković, kasnije - Spiridonović.
Najnoviji broj
18. april 2024.
