PRIČA IZ ŽIVOTA
VEČITI MOMAK - KIĆULA
Kada smo, nedavno krenuli putem Valjeva, svratili smo, sa namerom, u Kićulinu čardu, da vidimo kakva je sada i da porazgovaramo sa vlasnikom, Nenadom Stepanovićem Kićulom.
- Nije tu, kod devojke je, rekao nam je konobar, za koga se kasnije ispostavilo da je njegov sin, Dragan, „neće još dugo, sačekajte ga.“
Pomislili smo da smo se preračunali u vezi sa njegovim godinama, ili da je to neki drugi Kićula, mada, teško. Jedan je Kićula i Kićulina čarda.
Zaista, nije prošlo mnogo vremena, junak iz naše priče, došao je uredno obrijan i očešljan, a jedno od prvih pitanja koja smo mu uputili, bilo je:
Koje ste godište, ako nije tajna?
- Rođen sam u Žabarima, 04.10.1937. godine, kao iz topa je odgovorio.
Znači, punih sedamdeset pet godina, opa...
Jel istina da ovih dana snimate kompakt disk?
- Jeste, snimam stare šabačke pesme u AMB studiju, kod Milenka Božića. On je dobar harmonikaš i ozbiljan čovek. Nije baraba kao neki, ima porodicu, dva sina...
I tako smo krenuli, red priče, red muzike (iz prve ruke), poredeći nekdašnja i sadašnja vremena, slušajući Kićulina sećanja...
- Kao dete sam zavoleo muziku. Gledao sam harmonikaše i slušao ih na svadbama. Otac i majka su mi kupili harmoniku. Kada sam krenuo u prvi razred Šabačke gimnazije, išao sam na časove kod nekog čika Branka, koji je bio profesor u Muzičkoj školi, a pevanje sam učio kod Slobodana Popovića, mnogo dobrog čoveka i pevača. U to vreme, u Šapcu su bili zvučnici, razglasna stanica je bila u Vencu, petkom su se, ispred tržnice okupljali ljudi iz sela da slušaju muziku. Jednom me je pozvao neki čovek, lep, visok, Dasina se zvao, da odsviram nešto. I tako sam počeo, petkom, po par pesama i par kola... Kad sam završio malu maturu, (tada je Gimnazija imala tri razreda), više nisam hteo da idem u školu, harmonika me uzela pod svoje. Mogao sam da radim kao službenik, zvali su me, ali, ja sam više voleo da sviram. Još uvek je tako ““ mogu da zadovoljim dušu.
I danas ima dobrih pevača, rekao nam je Kićula, ali, nemaju dušu, čovek mora da oseti pesmu. Nekad je, kaže, bilo drugačije, kad je radio sa Lepom Lukić, Mićom Stojanovićem, Mihailom Milovanovićem Cigom, Dragoslavom Belićem... Lepa još uvek ima svoj „stas pevanja“, ali, „nastala su neka nova vremena“.
- Nije to više kao kad je Safet Isović sedeo kod mene u kafani na gajbi i slatko jeo lepinju sa kajmakom, sad su neki drugi gosti, nemaju ni dušu, ni ponašanje. Nije za čoveka najvažnija škola, mnogo je važnije domaće vaspitanje. Ljudi su nekad bili gospodstveniji, dolazili u kafanu mirno, fino se javljali drugima, rukovali se, a sad više nema poštovanja, to je prošlo vreme, Bože sačuvaj, ne znam šta je ovo...
Nekada je bilo mnogo drugačije, u svakom smislu. Ovaj stari kafanski laf nam je poverio da je svojevremeno zarađivao 1.000 maraka za veče, ali, nije rasipao, nego je sagradio svoju čardu, koja radi već četrdeset godina, doduše, pamti bolja vremena, kao i vlasnik. Sada je sve kao „kroz neke oblake da prolaziš, ničeg stabilnog nema, prolazi vreme, vlast se menja, sad jedna, sad druga i teraj tako...“
- Slušaj, nije ni onda bilo idealno, bilo je incidenata, ali retko i ne tako strašnih kao danas. Pozoveš policiju ( tada su išli peške) i red se odma“™ napravi, a sad policajac ne dolazi dok čovek ne nastrada.
Kada neko provede skoro šezdeset godina uz harmoniku, svirajući kojekuda, po svadbama, kafanama, mora, hteo ne hteo, mnogo toga da nauči. Da bi opstao. Duga je to „kilometraža“. Neke stvari mogu da se nauče samo u knjigama, a neke samo u kafani, život je najbolji učitelj.
- Kafana je jedna velika škola, ko to može da razume. Ima Cigana, nepismenih, ne znaju ni da se potpišu, a imaju mnogo dobru kulturu....Kada bih ponovo krenuo u život, izabrao bih isto, ma kakvi, nema boljeg puta. Harmonika je instrument koji može da oživi čoveka, samo ako je pametan, da nije pijanac i baraba, da se ponaša sa narodom kao sa familijom. Ja volim ljude, naročito one koji sviraju, ali i one koji ne znaju. Sećam se Murata koji je svirao ispred Doma JNA, ili nekog Dragiše sa violinom, kako ih vidim, vadim pare, pa kako?..., seća se Kićula kroz smeh i dodaje da se „nikad nije zamerio sa čovekom“.
- Jel moguće?!
- Jeste. Imao sam kolegu, on se tukao kad mu ne plate pesmu. Ja nisam tako radio, čekao sam. Ako ne plati danas, doći će sutra i doneti novac. A da se svađam, nema sile. Samo polako, to te održava. Ako ne plati, a ima neke sramote, on će da se pogne kad te vidi, ne može da se ljuti. Što bih se svađao? Ako se neko buni, ja ćutim.
Ćutimo i mi. Čekamo da se u oku stigne do neke slike...
- Ne održava samo harmonika čoveka živim, nego i ljubav?
- Ja sam vodio tri mlade sa svadbe i svadba pukne k“™o ništa. Zbog ljubavi, pa kako? Mlad sam se oženio, sa sedamnaest godina, 55-e sam dobio sina. Sećam se, jednom sam svirao na nekoj svadbi, mlada, lepa ko lutka, počne da me štipka ispod stola. Ja ostavim harmoniku i kažem da idem malo da se odmorim. Krenem, kad eto ti i mlade. Njen dever kaže: „Kićula, šta to radiš?“, a ja „Pa, ništa, idem malo sa snajkom da popričam.“ Kad je rekao „Nemoj, molim te, da nam pokvariš veselje“, ja se vratim i nastavim da sviram. Posle par dana, kad se završila svadba, ona je došla kod mene. E, šta sve nisam radio...
- A jel ima danas ljubavi, pitamo šeretski?
- Kad me tako pitaš, neću da lažem, ima. Ne može čovek da živi bez ljubavi. Mora da doživi nešto što mu je srcu drago, da gaji u sebi nešto lepo, da bi ga ta lepota održavala. Ne može drugačije. Čovek mora da ima nekog koga voli i ko njega voli, da ta ljubav bude uzajamna. Nema drugog, ljubav ne može da se potroši, pa kako?
Pa, baš tako. Ako je čovek pažljiv slušalac, uvek može nešto novo da čuje i nauči. Mnogo smo toga „pretamburali“ tog popodneva u čardi.
- Zadovoljan sam životom, prvo što sam se oženio dobrom ženom iz domaćinske kuće, što sam dobio sina i od njega dvoje unučadi. Imam pritisak i šećer, ali, dobro podnosim. Nekad pojedem i popijem, živ čovek, ne vredi... Sedamdeset i šesta mi je, da sam umro i u šezdesetoj, opet bih bio zadovoljan.
Neki se sećaju gramofonskih ploča sa četiri pesme i Kićulinih prvih ““ „Nedaleko od reke Rasine“, „Plava ženo u beloj haljini“, „Hajde draga da se zavadimo, narodu da ne govorimo“ i „Sretoh dragu u sokaku“. Tekstove je pisao Mihailo Milovanović, kao i kolo Kićulina čarda, a večiti momak je pevao i svirao, što i danas radi, planirajući budućnost. Alal vera, Kićula.
- Nije tu, kod devojke je, rekao nam je konobar, za koga se kasnije ispostavilo da je njegov sin, Dragan, „neće još dugo, sačekajte ga.“
Pomislili smo da smo se preračunali u vezi sa njegovim godinama, ili da je to neki drugi Kićula, mada, teško. Jedan je Kićula i Kićulina čarda.
Zaista, nije prošlo mnogo vremena, junak iz naše priče, došao je uredno obrijan i očešljan, a jedno od prvih pitanja koja smo mu uputili, bilo je:
Koje ste godište, ako nije tajna?
- Rođen sam u Žabarima, 04.10.1937. godine, kao iz topa je odgovorio.
Znači, punih sedamdeset pet godina, opa...
Jel istina da ovih dana snimate kompakt disk?
- Jeste, snimam stare šabačke pesme u AMB studiju, kod Milenka Božića. On je dobar harmonikaš i ozbiljan čovek. Nije baraba kao neki, ima porodicu, dva sina...
I tako smo krenuli, red priče, red muzike (iz prve ruke), poredeći nekdašnja i sadašnja vremena, slušajući Kićulina sećanja...
- Kao dete sam zavoleo muziku. Gledao sam harmonikaše i slušao ih na svadbama. Otac i majka su mi kupili harmoniku. Kada sam krenuo u prvi razred Šabačke gimnazije, išao sam na časove kod nekog čika Branka, koji je bio profesor u Muzičkoj školi, a pevanje sam učio kod Slobodana Popovića, mnogo dobrog čoveka i pevača. U to vreme, u Šapcu su bili zvučnici, razglasna stanica je bila u Vencu, petkom su se, ispred tržnice okupljali ljudi iz sela da slušaju muziku. Jednom me je pozvao neki čovek, lep, visok, Dasina se zvao, da odsviram nešto. I tako sam počeo, petkom, po par pesama i par kola... Kad sam završio malu maturu, (tada je Gimnazija imala tri razreda), više nisam hteo da idem u školu, harmonika me uzela pod svoje. Mogao sam da radim kao službenik, zvali su me, ali, ja sam više voleo da sviram. Još uvek je tako ““ mogu da zadovoljim dušu.
I danas ima dobrih pevača, rekao nam je Kićula, ali, nemaju dušu, čovek mora da oseti pesmu. Nekad je, kaže, bilo drugačije, kad je radio sa Lepom Lukić, Mićom Stojanovićem, Mihailom Milovanovićem Cigom, Dragoslavom Belićem... Lepa još uvek ima svoj „stas pevanja“, ali, „nastala su neka nova vremena“.
- Nije to više kao kad je Safet Isović sedeo kod mene u kafani na gajbi i slatko jeo lepinju sa kajmakom, sad su neki drugi gosti, nemaju ni dušu, ni ponašanje. Nije za čoveka najvažnija škola, mnogo je važnije domaće vaspitanje. Ljudi su nekad bili gospodstveniji, dolazili u kafanu mirno, fino se javljali drugima, rukovali se, a sad više nema poštovanja, to je prošlo vreme, Bože sačuvaj, ne znam šta je ovo...
Nekada je bilo mnogo drugačije, u svakom smislu. Ovaj stari kafanski laf nam je poverio da je svojevremeno zarađivao 1.000 maraka za veče, ali, nije rasipao, nego je sagradio svoju čardu, koja radi već četrdeset godina, doduše, pamti bolja vremena, kao i vlasnik. Sada je sve kao „kroz neke oblake da prolaziš, ničeg stabilnog nema, prolazi vreme, vlast se menja, sad jedna, sad druga i teraj tako...“
- Slušaj, nije ni onda bilo idealno, bilo je incidenata, ali retko i ne tako strašnih kao danas. Pozoveš policiju ( tada su išli peške) i red se odma“™ napravi, a sad policajac ne dolazi dok čovek ne nastrada.
Kada neko provede skoro šezdeset godina uz harmoniku, svirajući kojekuda, po svadbama, kafanama, mora, hteo ne hteo, mnogo toga da nauči. Da bi opstao. Duga je to „kilometraža“. Neke stvari mogu da se nauče samo u knjigama, a neke samo u kafani, život je najbolji učitelj.
- Kafana je jedna velika škola, ko to može da razume. Ima Cigana, nepismenih, ne znaju ni da se potpišu, a imaju mnogo dobru kulturu....Kada bih ponovo krenuo u život, izabrao bih isto, ma kakvi, nema boljeg puta. Harmonika je instrument koji može da oživi čoveka, samo ako je pametan, da nije pijanac i baraba, da se ponaša sa narodom kao sa familijom. Ja volim ljude, naročito one koji sviraju, ali i one koji ne znaju. Sećam se Murata koji je svirao ispred Doma JNA, ili nekog Dragiše sa violinom, kako ih vidim, vadim pare, pa kako?..., seća se Kićula kroz smeh i dodaje da se „nikad nije zamerio sa čovekom“.
- Jel moguće?!
- Jeste. Imao sam kolegu, on se tukao kad mu ne plate pesmu. Ja nisam tako radio, čekao sam. Ako ne plati danas, doći će sutra i doneti novac. A da se svađam, nema sile. Samo polako, to te održava. Ako ne plati, a ima neke sramote, on će da se pogne kad te vidi, ne može da se ljuti. Što bih se svađao? Ako se neko buni, ja ćutim.
Ćutimo i mi. Čekamo da se u oku stigne do neke slike...
- Ne održava samo harmonika čoveka živim, nego i ljubav?
- Ja sam vodio tri mlade sa svadbe i svadba pukne k“™o ništa. Zbog ljubavi, pa kako? Mlad sam se oženio, sa sedamnaest godina, 55-e sam dobio sina. Sećam se, jednom sam svirao na nekoj svadbi, mlada, lepa ko lutka, počne da me štipka ispod stola. Ja ostavim harmoniku i kažem da idem malo da se odmorim. Krenem, kad eto ti i mlade. Njen dever kaže: „Kićula, šta to radiš?“, a ja „Pa, ništa, idem malo sa snajkom da popričam.“ Kad je rekao „Nemoj, molim te, da nam pokvariš veselje“, ja se vratim i nastavim da sviram. Posle par dana, kad se završila svadba, ona je došla kod mene. E, šta sve nisam radio...
- A jel ima danas ljubavi, pitamo šeretski?
- Kad me tako pitaš, neću da lažem, ima. Ne može čovek da živi bez ljubavi. Mora da doživi nešto što mu je srcu drago, da gaji u sebi nešto lepo, da bi ga ta lepota održavala. Ne može drugačije. Čovek mora da ima nekog koga voli i ko njega voli, da ta ljubav bude uzajamna. Nema drugog, ljubav ne može da se potroši, pa kako?
Pa, baš tako. Ako je čovek pažljiv slušalac, uvek može nešto novo da čuje i nauči. Mnogo smo toga „pretamburali“ tog popodneva u čardi.
- Zadovoljan sam životom, prvo što sam se oženio dobrom ženom iz domaćinske kuće, što sam dobio sina i od njega dvoje unučadi. Imam pritisak i šećer, ali, dobro podnosim. Nekad pojedem i popijem, živ čovek, ne vredi... Sedamdeset i šesta mi je, da sam umro i u šezdesetoj, opet bih bio zadovoljan.
Neki se sećaju gramofonskih ploča sa četiri pesme i Kićulinih prvih ““ „Nedaleko od reke Rasine“, „Plava ženo u beloj haljini“, „Hajde draga da se zavadimo, narodu da ne govorimo“ i „Sretoh dragu u sokaku“. Tekstove je pisao Mihailo Milovanović, kao i kolo Kićulina čarda, a večiti momak je pevao i svirao, što i danas radi, planirajući budućnost. Alal vera, Kićula.
Najnoviji broj
18. april 2024.
