ISPUNjENO ZAVEŠTANjE
SMRT NEMA BOJU
Kada smo, svojevremeno, tragali za pričom o zabranjenoj ljubavi, koja je tragično završila u ruševinama manastira, naišli smo na jednu drugu.
Ova priča počinje u zimu daleke 1920. godine, kada se, od Crvene armije, poražena Bela garda, povlačila preko zaleđenog Bajkalskog jezera. Od 350.000 belogardejaca, samo je 20.000 preživelo. Neki od njih, zajedno sa drugim ruskim izbeglicama, utočište su potražili u Kraljevini Jugoslaviji, gde ih je vlada dočekala raširenih ruku, ali, ne i narod. Posleratna nemaština, valjda, strah od gladi, jedan od najjačih...
Jedan od Rusa, belogardejac, došao je u Srbiju i pokušao da ponovo, u novoj otadžbini, započne život. Neki bi rekli da se snašao. Nastanio se u Petkovici, gde je otvorio jedan, a kasnije, u Ribarima, na malom placu, napravio kućicu i otvorio drugi „dućan“. Kako je, sa suprugom Vasilijom, živeo bez Matuške, ne znamo... Ali je živeo, čovek koji je umakao crvenoj smrti, da bi ga ta ista sustigla, onako kako čoveka obično sustigne ono od čega beži. Streljali su ga pripadnici tek osnovanog Mačvanskog partizanskog odreda 1941. godine, u Nečaji, zaseoku u Petkovici.
- Nije mogao da ćuti, agitovao je, bio u nekom udruženju, jer je od trojice Rusa, koliko ih je došlo ovde, jedino on streljan, u isto vreme kad i čuveni lekar iz Bogatića, dr Mlađa Milošević. Posle rata i dolaska nove vlasti, imovina mu je konfiskovana. Tu je jedno vreme živela njegova supruga Vasilija, onda su doveli neke socijalne slučajeve, a jedno vreme je na placu bio otpad, rekao nam je prota Nebojša Bogdanović, paroh u Ribarima i dodao da je ostalo u usmenom predanju da je rekao, dok su ga vodili na streljanje, „da se na njegovom placu sagradi crkva“.
Ova priča počinje u zimu daleke 1920. godine, kada se, od Crvene armije, poražena Bela garda, povlačila preko zaleđenog Bajkalskog jezera. Od 350.000 belogardejaca, samo je 20.000 preživelo. Neki od njih, zajedno sa drugim ruskim izbeglicama, utočište su potražili u Kraljevini Jugoslaviji, gde ih je vlada dočekala raširenih ruku, ali, ne i narod. Posleratna nemaština, valjda, strah od gladi, jedan od najjačih...
Jedan od Rusa, belogardejac, došao je u Srbiju i pokušao da ponovo, u novoj otadžbini, započne život. Neki bi rekli da se snašao. Nastanio se u Petkovici, gde je otvorio jedan, a kasnije, u Ribarima, na malom placu, napravio kućicu i otvorio drugi „dućan“. Kako je, sa suprugom Vasilijom, živeo bez Matuške, ne znamo... Ali je živeo, čovek koji je umakao crvenoj smrti, da bi ga ta ista sustigla, onako kako čoveka obično sustigne ono od čega beži. Streljali su ga pripadnici tek osnovanog Mačvanskog partizanskog odreda 1941. godine, u Nečaji, zaseoku u Petkovici.
- Nije mogao da ćuti, agitovao je, bio u nekom udruženju, jer je od trojice Rusa, koliko ih je došlo ovde, jedino on streljan, u isto vreme kad i čuveni lekar iz Bogatića, dr Mlađa Milošević. Posle rata i dolaska nove vlasti, imovina mu je konfiskovana. Tu je jedno vreme živela njegova supruga Vasilija, onda su doveli neke socijalne slučajeve, a jedno vreme je na placu bio otpad, rekao nam je prota Nebojša Bogdanović, paroh u Ribarima i dodao da je ostalo u usmenom predanju da je rekao, dok su ga vodili na streljanje, „da se na njegovom placu sagradi crkva“.
Najnoviji broj
18. april 2024.
