FELjTON: ZAVIČAJNE SKICE (3)
ISTORIJA ZA SRPSKE NARAŠTAJE
Prva knjiga ,,Dnevnika“ prote lozničkog Ignjata Vasića, štampana je u Šapcu 1889. godine. Predstavlja deo Zbirke knjiga o znamenitim Šapčanima u Biblioteci šabačkoj
Izdanje Dnevnika prote Ignjata sadrži 113 strana i obuhvata poglavlja: Starina, Katanska buna, Sveti Andreja, Dvorske spletke, Beleške iz mog života u kratko, Istom da se zna i ovo, O ustanku u Bosni i njenim vođama, Rat Srbije sa Turskom, Boj na Beljini. Odlomke iz knjige prenosimo autentičnim pravopisom i jezikom prote Vasića.
Uvodna reč
U uvodnom delu knjige- Primedbi, prota zapisuje: ,,Ja sam život moj imao opisan sve do 1864. god. pa kako se te godine liši i poslednjeg deteta svog Vladimira- uništijo sam u onoj mojoj žalosti; a sad vidim, da bi on za mlađi naraštaj, ako bi na javnost izišao- od velike koristi bijo, jer mnogo je lakše poslužiti se kušanjem broda preko drugog, no sam sobom zasukati i u reku neizvesne dubine i punu vrtloga, svetskog života zagaziti.
Sada mi je kad ovo pišem, 66. godina od rođenja. Istina pozno, al sam dobro saznao razne ljudske karaktere, al utome i vek prođe. U čovečijem obliku poznajem vuka i ako u ovčijoj koži; poznajem lukavu lisicu: hijenu, tigra, majmuna, međeda guje i svu ostalu zverad; poznajem jezuite u odeći smernosti, koji uzdišu, rekao bi za carstvom Nebesnim i rajem, a ovamo: za ,rajom“™ i blagom zemaljskim- Eparhijama i patrijaršijama. A osim napomenutih radova- poznajem i prave ljude, čovekoljupce i patriote, koji su u svako doba kadri i voljni na strašnom mestu postojati pa i svoj život za opštu stvar žrtvovati. Ovo, nadam se, da će i Istorija Srbije- makar od 1839. pa do 1878. godine- potvrditi...
Mlađem naraštaju kažem za sad to: da nijednog čoveka ne ceni po spoljnem obliku i dopadanju, po mekim i pamučnim rečima, po bogatom odelu i ukrasu- jer kad se nejede sve što leti, - tako nije ni sve ono što sja i blješti- čisto zlato. Mnogu unutrašnju rugobu, prikrivaju spoljni ukrasi kao što i mnogu unutrašnju lepotu što zaklanja siromašnija odeća i ne uglađen oblik čoveka sve dotle, dokle se ne sazna prava cena njegove unutrašnje lepote“.
Katanska buna
Stojan Jovanović- Cukić je 22. septembra 1844. godine podigao u Šapcu Katansku bunu, u cilju povratka dinastije Obrenović. U tom periodu, prota Ignjat Vasić, našao se u Šapcu.
,,Od dana dolaska moga u Loznicu, pa do polovine m. Septembra proživih spokojno; no tada se pojavi katanska buna, a ja se tada zadesih u Šapcu, kad oni preko Save pređoše, i stadoše sa svirkom pravo pred konak- okruž. zdanje. Gospoda se istom beše pribrala u svoje kancelarije da radi, - a puške zapucaše. Okr. načelnik, Đuka Stoićević- brat slavnog junaka Miloša od Pocerja, - uteče na tavan, odakle jedno dete iz puške ubije, - beše i p.... a i prestravljen. Sav se Šabac uzruja; narod pristade uz katane, a protivnici kud koji može. Neki su od njih stigli braći Turcima čak u Soko, a neki su i preko Drine prešišali; a od sudija, neki se u dolape među akta pozavlačiše. A predsednik Marko Lazarević i pomoćnik pogiboše.
Miloš Bigićević beše se tada zadesio kod svoje kuće u Šapcu, pa se svi oko njega iskupljasmo. No on bez našeg znanja uputi katane sa njihovim vođom dženeralom Stojanom Jovanovićem- Cukićem ““ da idu u Loznicu, a ne u Valjevo ““ dakle, preko naokolo...
Vučić dobivši punomoćije, a po ćudi i onako pravi zver ““ odpoče svirepstva. Zapovedi da se hvataju i sa sviju strana dovode Obrenovićevci k njemu u Valjevo, Loznicu, Šabac. Odpoče užasna mučenja i ubijanja...
Kad je Mijailo Garašanin trg. iz Grocke u Šabac došao k Vučiću ““ prestalo se sa mučenjem i ubijanjem. Isti čovek, sa svojom ženom, preporučivali su za poslanike na sv. Andrejsku skupštinu sve same Obrenovićevce. Ovo neka mu služi za uspomenu“.
O dešavanjima koja su usledila tokom Katanske bune, prota Ignjat piše na dvadeset strana svog Dnevnika, iznoseći i lični stav o mnogim nemilim događajima.
Uvodna reč
U uvodnom delu knjige- Primedbi, prota zapisuje: ,,Ja sam život moj imao opisan sve do 1864. god. pa kako se te godine liši i poslednjeg deteta svog Vladimira- uništijo sam u onoj mojoj žalosti; a sad vidim, da bi on za mlađi naraštaj, ako bi na javnost izišao- od velike koristi bijo, jer mnogo je lakše poslužiti se kušanjem broda preko drugog, no sam sobom zasukati i u reku neizvesne dubine i punu vrtloga, svetskog života zagaziti.
Sada mi je kad ovo pišem, 66. godina od rođenja. Istina pozno, al sam dobro saznao razne ljudske karaktere, al utome i vek prođe. U čovečijem obliku poznajem vuka i ako u ovčijoj koži; poznajem lukavu lisicu: hijenu, tigra, majmuna, međeda guje i svu ostalu zverad; poznajem jezuite u odeći smernosti, koji uzdišu, rekao bi za carstvom Nebesnim i rajem, a ovamo: za ,rajom“™ i blagom zemaljskim- Eparhijama i patrijaršijama. A osim napomenutih radova- poznajem i prave ljude, čovekoljupce i patriote, koji su u svako doba kadri i voljni na strašnom mestu postojati pa i svoj život za opštu stvar žrtvovati. Ovo, nadam se, da će i Istorija Srbije- makar od 1839. pa do 1878. godine- potvrditi...
Mlađem naraštaju kažem za sad to: da nijednog čoveka ne ceni po spoljnem obliku i dopadanju, po mekim i pamučnim rečima, po bogatom odelu i ukrasu- jer kad se nejede sve što leti, - tako nije ni sve ono što sja i blješti- čisto zlato. Mnogu unutrašnju rugobu, prikrivaju spoljni ukrasi kao što i mnogu unutrašnju lepotu što zaklanja siromašnija odeća i ne uglađen oblik čoveka sve dotle, dokle se ne sazna prava cena njegove unutrašnje lepote“.
Katanska buna
Stojan Jovanović- Cukić je 22. septembra 1844. godine podigao u Šapcu Katansku bunu, u cilju povratka dinastije Obrenović. U tom periodu, prota Ignjat Vasić, našao se u Šapcu.
,,Od dana dolaska moga u Loznicu, pa do polovine m. Septembra proživih spokojno; no tada se pojavi katanska buna, a ja se tada zadesih u Šapcu, kad oni preko Save pređoše, i stadoše sa svirkom pravo pred konak- okruž. zdanje. Gospoda se istom beše pribrala u svoje kancelarije da radi, - a puške zapucaše. Okr. načelnik, Đuka Stoićević- brat slavnog junaka Miloša od Pocerja, - uteče na tavan, odakle jedno dete iz puške ubije, - beše i p.... a i prestravljen. Sav se Šabac uzruja; narod pristade uz katane, a protivnici kud koji može. Neki su od njih stigli braći Turcima čak u Soko, a neki su i preko Drine prešišali; a od sudija, neki se u dolape među akta pozavlačiše. A predsednik Marko Lazarević i pomoćnik pogiboše.
Miloš Bigićević beše se tada zadesio kod svoje kuće u Šapcu, pa se svi oko njega iskupljasmo. No on bez našeg znanja uputi katane sa njihovim vođom dženeralom Stojanom Jovanovićem- Cukićem ““ da idu u Loznicu, a ne u Valjevo ““ dakle, preko naokolo...
Vučić dobivši punomoćije, a po ćudi i onako pravi zver ““ odpoče svirepstva. Zapovedi da se hvataju i sa sviju strana dovode Obrenovićevci k njemu u Valjevo, Loznicu, Šabac. Odpoče užasna mučenja i ubijanja...
Kad je Mijailo Garašanin trg. iz Grocke u Šabac došao k Vučiću ““ prestalo se sa mučenjem i ubijanjem. Isti čovek, sa svojom ženom, preporučivali su za poslanike na sv. Andrejsku skupštinu sve same Obrenovićevce. Ovo neka mu služi za uspomenu“.
O dešavanjima koja su usledila tokom Katanske bune, prota Ignjat piše na dvadeset strana svog Dnevnika, iznoseći i lični stav o mnogim nemilim događajima.
Najnoviji broj
18. april 2024.
