DRUGO I DOPUNjENO IZDANjE
KAKO SE VOLI OTADžBINA
Vekovne srpske deobe i seobe, uz neizbežno i neutešno pitanje: zašto?, i bezbroj utešnih odgovora ““ zato, nije tema ove knjige. Ali, jesu posledice deoba i seoba ““ raseljeni. Gospodin Dragan Filipović, posle Marka Lopušine i Alaksandra Vlajkovića iz Beograda, najveći je istraživač srpske dijaspore na tlu severnoameričkog kontinenta, pretežno raseljenih Šapčana i Podrinaca u SAD i Kanadi. Svoje petnaestogodišnje novinarsko istraživanje sabrao je u korice knjige Snovi i koreni, obradivši biografije i bibliografije američkih građana, koji svoje porokle vode iz Šapca i Podrinja. Kuriozitet je autorova dobra selekcija i specifični šmek da ovim životnim pričama održi pažnju čitaoca.
Kao iskusni žurnalist i publicist, faktografskim činjenicama navukao je plašt lepih putopisnih opisa geografskih destinacija u kojima su se naši iseljenici našli i naveo neophodne istoirijske činjenice koje prate mesta i njihov životni put. Posebno se autor odredio, iako možda nije imao izričitu nameru, prema dvema nespornim međama određenim svakom čoveku ““ pripadanju i znanju. Naime, autor je, usputno, kroz biografije, spontano istakao njihovu prvu među, pripadanja srpskom rodu i pravoslavnoj veri. Priznaćete da je ova međa stalna i nepomerljiva. Druga ““ znanje ““ uvek je pomerljiva, zavisno od želje ljudi i okolnosti u kojima se može pomerati. U SAD i Kanadi međa znanja je pomerljiva do nezamislivih granica, jer su ove zemlje ““ zemlje velike šanse za svakog ko znanje poseduje, bez obzira na naša loša iskustva sa njima iz novije istorije. Iz napisanih biografija se vidi da su rasejani pošli za snovima ne znajući šta ih na putu do njihovog ostvarenja sve može iznenaditi.
Autor je kroz bibliografije svakog od njih, taksativno naveo šta su sve morali da uče, nostrifikuju i polažu, ne bi li došli do ostvarenja snova. Mnogi su iz Srbije otišli kao svršeni akademski građani, sa započetom ili ostvarenom karijerom, jer se nisu složili sa postojećim, verujući da mogu više. Krenuli su doboko ostavšeg korena u Srbiji, ponevši sa sobom stablo da bi tamo njihova krošnja davala bolje i berićetnije plodove. Svi do jednog su to i ostvarili. Pomoć su im pružali milosrdni srodnici kod kojih su stigli i privremeno boravili, ali najviše im je pomagala najstarija srpska institucija ““ Srpska pravoslavna crkva. Koliki je značaj Srpske crkve, autor nije posebno naglašavao, ali se iz konteksta to odlično vidi. Naime, naša crkva, počev od prve izgrađene u Džeksonu 1894, sigurno ne slučajno posvećena prvom srpskom svetitelju ““ Svetom Savi, pa do svih 150, koliko ih danas ima na severnoameričkom kontinentu, organizovanih u pet dijaceza, četiri episkopije i jednu mitropoliju. Isto toliko je i srpskih grobalja oko ovih sakralnih objekata na kojima su doseljenici, hteli ili ne hteli, ponovo počeli da puštaju žile novokorenova. Kad je o Crkvi reč, autor joj nenametljivo daje značaj, kao mestu srpskih okupljanja na nedeljnim liturgijama i trpezama ljubavi, radi saborovanja i čuvanja identiteta. Srbi, kao građani SAD i Kanade, i kao vernici, preko nedelje ispunjavaju obaveze na radnim mestima i ostvaruju snove, a nedeljom se vraćaju korenima, oupljanjem na liturgijama. Time je autor najspontanije u tekstovima objasnio simboliku naslova ove knjige.
Gospodin Dragan Filipović je nanizao đerdan ličnosti i porodičnih vrednosti, provevši nas novinarskim slalomom kroz severnoamerički kontinent. Počeo je od zapadne obale, čudesne Kalifornije, preko centralnoameričkih država, do istočne obale i novog Vavilona ““ Njujorka, pa se sa kanadskog Atlantika, preko Kvebeka i Ontarija, skrasio u Vankuveru, najzapadnijem gradu Kanade, na obali Pacifika. U ovom đerdanu našli su se šabački Kolenovići: Mile Nikolić, sestre Ljubica i Ružica Popović i Predrag Vladiković, zatim izuzetno uspešni Rade Baćanović iz Njujorka i Nikola ““ Nik Janjić, orlovi sa Drine Slobodan i Mira Pavlović, visokoumni letači sa ostvarenim akademskim karijerama: već promovisana „srpska nuklearna princeza“ Jasmina Vujić-Arsenović, Zoran Gajić, Goran Topalović i budući „svemirski princ Srbije“ Nemanja Đurić, prvi Srbin u NASA. Svi drugi navedeni, da se niko ne uvredi, ostvarili su, svako u svom delokrugu, veoma uspešne karijere i biznise. Sve što su ostvarili plod je njihove ozbiljne namere, velike ljubavi prema svom Rodu, fantastičnom radu i radovanju svojim uspesima. U ovom mozaiku, ako dodamo da su imali i sreće, ona je samo bila dodatni uslov prethodnih uslova.
Rad moramo posebno istaći zbog toga što mi u Srbiji imamo loše predrasude prema Americi i Kanadi. Mi verujemo da te „zemlje snova“ na krošnjama svijih drveća imaju dolare, a ne listove, i da ih samo treba brati, a ne zaraditi. Paralelno sa tim ide još jedna predrasuda, a to je zavist prema raseljenima da im je u duši lakše i da im je u ruci komad veći, kao i rasejani što pomisle, kad se nađu u stisci, da je ostavšim u Srbiji bolje i lakše, jer su svoji na svome.
Možda, treba iz ovih tekstova napraviti jednu malu uporednu analizu. Naime, srpska dijaspora, prema postojećim podacima, broji četiri do pet miliona Srba. A u Matici, prema poslednjem popisu, ima šest miliona Srba. Poređenja radi, Indija ima u dijaspori 32 miliona građana, a u Matici milijardu i dvesta miliona. Iz samo ovog poređenja se uočava srpska vitalnost da se snovi mogu ostvariti svugde, ako se izaberu pravi ciljevi i putevi do njih. Iščitavanjem ove knjige, dolazi se do tri ključne reči: LjUBAV, RAD I RADOST. Od našeg rasejanja, mi u Srbiji, moramo početi da učimo kako se voli svoja zemlja i kako se čuva od sebe, jer smo mi u Srbiji tu činjenicu dobrovoljno potisnuli i okrenuli u njenu suprotnost. Rad je po svim definicijama uslov života, kod nas u Srbiji krajnja nužda. Radost, kao uzvišeno osećanje, kod naših iseljenika je vezana za radne uspehe, za susrete sa prijateljima i srodnicima, za dolazak u Srbiju. Ko pročita ovu knjigu, zamisliće se nad ove tri poslednje misli ne bi li svi mi u Srbiji našli smisleni put ka njima i po tome postupali. Postoji poslovica „da je pametnim ljudima i jedna reč dosta“.
Kao iskusni žurnalist i publicist, faktografskim činjenicama navukao je plašt lepih putopisnih opisa geografskih destinacija u kojima su se naši iseljenici našli i naveo neophodne istoirijske činjenice koje prate mesta i njihov životni put. Posebno se autor odredio, iako možda nije imao izričitu nameru, prema dvema nespornim međama određenim svakom čoveku ““ pripadanju i znanju. Naime, autor je, usputno, kroz biografije, spontano istakao njihovu prvu među, pripadanja srpskom rodu i pravoslavnoj veri. Priznaćete da je ova međa stalna i nepomerljiva. Druga ““ znanje ““ uvek je pomerljiva, zavisno od želje ljudi i okolnosti u kojima se može pomerati. U SAD i Kanadi međa znanja je pomerljiva do nezamislivih granica, jer su ove zemlje ““ zemlje velike šanse za svakog ko znanje poseduje, bez obzira na naša loša iskustva sa njima iz novije istorije. Iz napisanih biografija se vidi da su rasejani pošli za snovima ne znajući šta ih na putu do njihovog ostvarenja sve može iznenaditi.
Autor je kroz bibliografije svakog od njih, taksativno naveo šta su sve morali da uče, nostrifikuju i polažu, ne bi li došli do ostvarenja snova. Mnogi su iz Srbije otišli kao svršeni akademski građani, sa započetom ili ostvarenom karijerom, jer se nisu složili sa postojećim, verujući da mogu više. Krenuli su doboko ostavšeg korena u Srbiji, ponevši sa sobom stablo da bi tamo njihova krošnja davala bolje i berićetnije plodove. Svi do jednog su to i ostvarili. Pomoć su im pružali milosrdni srodnici kod kojih su stigli i privremeno boravili, ali najviše im je pomagala najstarija srpska institucija ““ Srpska pravoslavna crkva. Koliki je značaj Srpske crkve, autor nije posebno naglašavao, ali se iz konteksta to odlično vidi. Naime, naša crkva, počev od prve izgrađene u Džeksonu 1894, sigurno ne slučajno posvećena prvom srpskom svetitelju ““ Svetom Savi, pa do svih 150, koliko ih danas ima na severnoameričkom kontinentu, organizovanih u pet dijaceza, četiri episkopije i jednu mitropoliju. Isto toliko je i srpskih grobalja oko ovih sakralnih objekata na kojima su doseljenici, hteli ili ne hteli, ponovo počeli da puštaju žile novokorenova. Kad je o Crkvi reč, autor joj nenametljivo daje značaj, kao mestu srpskih okupljanja na nedeljnim liturgijama i trpezama ljubavi, radi saborovanja i čuvanja identiteta. Srbi, kao građani SAD i Kanade, i kao vernici, preko nedelje ispunjavaju obaveze na radnim mestima i ostvaruju snove, a nedeljom se vraćaju korenima, oupljanjem na liturgijama. Time je autor najspontanije u tekstovima objasnio simboliku naslova ove knjige.
Gospodin Dragan Filipović je nanizao đerdan ličnosti i porodičnih vrednosti, provevši nas novinarskim slalomom kroz severnoamerički kontinent. Počeo je od zapadne obale, čudesne Kalifornije, preko centralnoameričkih država, do istočne obale i novog Vavilona ““ Njujorka, pa se sa kanadskog Atlantika, preko Kvebeka i Ontarija, skrasio u Vankuveru, najzapadnijem gradu Kanade, na obali Pacifika. U ovom đerdanu našli su se šabački Kolenovići: Mile Nikolić, sestre Ljubica i Ružica Popović i Predrag Vladiković, zatim izuzetno uspešni Rade Baćanović iz Njujorka i Nikola ““ Nik Janjić, orlovi sa Drine Slobodan i Mira Pavlović, visokoumni letači sa ostvarenim akademskim karijerama: već promovisana „srpska nuklearna princeza“ Jasmina Vujić-Arsenović, Zoran Gajić, Goran Topalović i budući „svemirski princ Srbije“ Nemanja Đurić, prvi Srbin u NASA. Svi drugi navedeni, da se niko ne uvredi, ostvarili su, svako u svom delokrugu, veoma uspešne karijere i biznise. Sve što su ostvarili plod je njihove ozbiljne namere, velike ljubavi prema svom Rodu, fantastičnom radu i radovanju svojim uspesima. U ovom mozaiku, ako dodamo da su imali i sreće, ona je samo bila dodatni uslov prethodnih uslova.
Rad moramo posebno istaći zbog toga što mi u Srbiji imamo loše predrasude prema Americi i Kanadi. Mi verujemo da te „zemlje snova“ na krošnjama svijih drveća imaju dolare, a ne listove, i da ih samo treba brati, a ne zaraditi. Paralelno sa tim ide još jedna predrasuda, a to je zavist prema raseljenima da im je u duši lakše i da im je u ruci komad veći, kao i rasejani što pomisle, kad se nađu u stisci, da je ostavšim u Srbiji bolje i lakše, jer su svoji na svome.
Možda, treba iz ovih tekstova napraviti jednu malu uporednu analizu. Naime, srpska dijaspora, prema postojećim podacima, broji četiri do pet miliona Srba. A u Matici, prema poslednjem popisu, ima šest miliona Srba. Poređenja radi, Indija ima u dijaspori 32 miliona građana, a u Matici milijardu i dvesta miliona. Iz samo ovog poređenja se uočava srpska vitalnost da se snovi mogu ostvariti svugde, ako se izaberu pravi ciljevi i putevi do njih. Iščitavanjem ove knjige, dolazi se do tri ključne reči: LjUBAV, RAD I RADOST. Od našeg rasejanja, mi u Srbiji, moramo početi da učimo kako se voli svoja zemlja i kako se čuva od sebe, jer smo mi u Srbiji tu činjenicu dobrovoljno potisnuli i okrenuli u njenu suprotnost. Rad je po svim definicijama uslov života, kod nas u Srbiji krajnja nužda. Radost, kao uzvišeno osećanje, kod naših iseljenika je vezana za radne uspehe, za susrete sa prijateljima i srodnicima, za dolazak u Srbiju. Ko pročita ovu knjigu, zamisliće se nad ove tri poslednje misli ne bi li svi mi u Srbiji našli smisleni put ka njima i po tome postupali. Postoji poslovica „da je pametnim ljudima i jedna reč dosta“.
Najnoviji broj
25. april 2024.
