SRBIJA PLAĆA DANAK RAZVOJA
Svakako da su ratovi koji su se dešavali na našim prostorima i sankcije osiromašili Srbiju. Ipak, Srbija je siromašna i zbog svoje političke prošlosti i sadašnjosti delimično zbog geografske pozicije i istorije, a delimično zbog samoproizvedenih kulturnih navika (nedisciplina, nerad, nerazmišljanje o dobrobiti drštva, nepoštovanje zakona). Te navike, su, nažalost, vlast i srpska elita mnogome podsticale i još podstiču zbog ličnih motiva ili opšteg nemara i neznanja.
Kao što znamo, naša javnost je upoznata sa činjenicom da je proteklu deceniju obeležio opšti trend povećanog interesa za ulaganja i privrednu saradnju od strane razvijenih zemalja prema zemljama u razvoju. U pitanju su veoma različite ponude od izrade studija izvodljivosti pa do obezbeđenja i investicija za određene projekte na prostoru država istočne Evrope. U poslednjih desetak godina to pitanje je aktuelizovano i u Srbiji, gde je izazvalo različite reakcije. U tumačenju problema izostao je objektivan sud naših naučnika i stručnjaka. Tako je njihova pasivnost otvorila prostor za manipulacije u javnosti. Nasuprot njihovoj pasivnosti i nedefisanih stavova u javnosti, u istom vremenu demonstrirana je aktivnst različitih pobornika u hijerarhiji moći za profit neoliberalizma po logici profit iznad svih i iznad svega. Posledice takve politike nesporno vode nezadrživim socijalnim raslojavanjima, ogromnom porastu društvenih i ekonomskih nejednakosti, uočljivom porastu surove nemaštine kod najsiromašnijih i katastrofalnom stanju čovekove sredine.
U susretu sa novom stvarnošću posle dvadesetogodišnjeg intenzivnog odliva mozgova, Srbija beleži pad tehničke kulture i izražene krize u humanističkim i drštvenim naukama. Za razliku od nas, toga su svesni naši privredni partneri iz razvijenih zemalja. Tragajući za lokacijama gde je profit, a manji troškovi zaštite životne sredine, oni nastoje da plasiraju svoje uglavnom zastarele tehnologije, među kojima i one za spaljivanje otpada, kao što je bio i slučaj plan gradnje dve spalionice u našem gradu. U mojoj dosadašnjoj praksi nisam saznao da je Srbija kupila bilo koju tehnologiju a da ona nije bila zastarela. Prema raspoloživim podacima kada se odredi zemlja, tada nastupa inostrana kompanija preko svojih emisara, najpre se obraća zvaničnicima (na lokalnom ili državnom nivou) i njima se nude “najbolja rešenja“ i “čiste tehnologije“, što ovi, naravno, shvataju i prihvataju jer se radi o “fer biznisu“ i ponudama iz razvijenog sveta kome se veruje.
Kao što znamo, naša javnost je upoznata sa činjenicom da je proteklu deceniju obeležio opšti trend povećanog interesa za ulaganja i privrednu saradnju od strane razvijenih zemalja prema zemljama u razvoju. U pitanju su veoma različite ponude od izrade studija izvodljivosti pa do obezbeđenja i investicija za određene projekte na prostoru država istočne Evrope. U poslednjih desetak godina to pitanje je aktuelizovano i u Srbiji, gde je izazvalo različite reakcije. U tumačenju problema izostao je objektivan sud naših naučnika i stručnjaka. Tako je njihova pasivnost otvorila prostor za manipulacije u javnosti. Nasuprot njihovoj pasivnosti i nedefisanih stavova u javnosti, u istom vremenu demonstrirana je aktivnst različitih pobornika u hijerarhiji moći za profit neoliberalizma po logici profit iznad svih i iznad svega. Posledice takve politike nesporno vode nezadrživim socijalnim raslojavanjima, ogromnom porastu društvenih i ekonomskih nejednakosti, uočljivom porastu surove nemaštine kod najsiromašnijih i katastrofalnom stanju čovekove sredine.
U susretu sa novom stvarnošću posle dvadesetogodišnjeg intenzivnog odliva mozgova, Srbija beleži pad tehničke kulture i izražene krize u humanističkim i drštvenim naukama. Za razliku od nas, toga su svesni naši privredni partneri iz razvijenih zemalja. Tragajući za lokacijama gde je profit, a manji troškovi zaštite životne sredine, oni nastoje da plasiraju svoje uglavnom zastarele tehnologije, među kojima i one za spaljivanje otpada, kao što je bio i slučaj plan gradnje dve spalionice u našem gradu. U mojoj dosadašnjoj praksi nisam saznao da je Srbija kupila bilo koju tehnologiju a da ona nije bila zastarela. Prema raspoloživim podacima kada se odredi zemlja, tada nastupa inostrana kompanija preko svojih emisara, najpre se obraća zvaničnicima (na lokalnom ili državnom nivou) i njima se nude “najbolja rešenja“ i “čiste tehnologije“, što ovi, naravno, shvataju i prihvataju jer se radi o “fer biznisu“ i ponudama iz razvijenog sveta kome se veruje.
Najnoviji broj
11. april 2024.
