OD GLUMCA DO MONAHA
IZ TALIJINOG HRAMA U SVETU LAVRU
„Monah Pavle Hilandarac, upokojio se na dan Svetog Pavla Ispovednika 21. marta, otpostivši trimirje i pričestivši se Svetim Tajnama. U isti dan se, pre tri godine, upokojio i iguman Mojsije, njegov duhovnik, koji ga je priveo u monaštvo“, zabeleženo je na Hilandarskom sajtu.
Monah Pavle, rođen je u Beogradu, 15. maja 1958. godine, kao Goran Ivanović. Njegov prvi profesionalni angažman, započeo je u Šapcu (1984. godine), u kome je ostavio dubok trag, i kao čovek, i kao glumac u slavnim godinama Šabačkog pozorišta. Ostao je povezan sa ovim gradom i kada ga je napustio. Njegovo prvo poslušanje na Hilandaru bilo je da neguje pokojnog oca Agatona, brata Šapčanina, Raje Jovanovića. Godine iskušeništva proveo je sa ocem Romilom (Aleksandrom Kneževićem), takođe Šapčaninom, sa kojim je zajedno primio monaški postrig na Bogojavljenje, 2004. godine.
Razgovarali smo sa njegovim prijateljima iz Šabačkog pozorišta, inspicijentom Banom Ilićem, glumcima Ivanom i Anetom Tomašević, Ljubišom Barovićem i Petrom Lazićem. U želji da rasvetle njegov lik, svi su pominjali iste reči ““ idealista, posvećenik, sjajan glumac, plemenit, miran čovek, autentičan...
- Goran se mnogo razlikovao od drugih glumaca. On je tehnički bio slabiji glumac od Žuće, ali je po energiji bio žešći, u potpunosti se predavao... Mislim da je jedan od motiva zašto je napustio glumu i otišao u manastir to što on nije imao ono što podrazumeva tu profesiju, a to je ogromna količina sujete. Tu se mnogo razlikovao od drugih, na sceni je davao sve, ne uzimajući ništa za sebe. Mnogi glumci vole da ukradu kadar čak i kad su u trećem planu, da uzmu ono što je srž zbivanja, iako je to sporedna stvar, ali za njih nije, jer, svaki glumac na sceni je biće za sebe i grabi svoj prostor. E, on nije bio takav tip. Dok smo radili Normana i Ćelavu pevačicu, kad nije imao scenu, on bi dotrčao do mene u tonsku kabinu da gleda Žuću, ali to gledanje nije imalo u sebi nimalo surevnjivosti“¦ On je njega gledao fascinirano i govorio: „Ja nikad neću moći da glumim ovako kao on, gledaj ga kako igra, on je genije“¦“ Goran je imao neku iskonsku dobrotu, koja je isijavala iz njega, bio je lep zato što je bio lep iznutra. Jednom je na nekom buvljaku kupio montgomeri kaput, dugačak, zimski, koji je imao neku rupu, ali, to za njega nije bilo bitno, pokazivao ga je i nosio sa strašću“¦, seća se Bane Ilić i dodaje: „Bio je interesantan, neobičan, jako talentovan. Imam 64 godine i mogu da kažem da imam prijatelje koji možda mogu da stanu na prst jedne ruke, od kojih, većina nisu živi. Goran je jedan od njih.
Glumački period
O Pavlu, njegovi prijatelji i danas govore kao o Goranu. Tako i jeste. Oni su drugovali i igrali sa Goranom u Pivari, Selektoru, Ćelavoj pevačici, Jesi li to ti Normane, i drugim predstavama...
- Naše druženje je počelo od prvog dana kada je došao, celu noć smo šetali po Šapcu i razgovarali, želeo je da se upozna sa svim ljudima i detaljima u pozorištu. Sve što je radio, radio je studiozno i imao je moć da ostale oko sebe animira i angažuje da se posvete koliko mogu. Teško je izdvojiti neku njegovu ulogu, on je davao pečat svemu što je radio, vodio je računa o svakom detalju. Možda bih izdvojio Pivaru, zato što je bila prva“¦.Svojom pojavom i načinom na koji je radio, Goran je doneo nešto novo, neku vrstu posvećenosti i žrtve poslu koji je radio. Nama, u to vreme mladima, taj način je mnogo prijao i niko se nije pitao kada će kraj probe. Naprotiv, posle toga smo odlazili negde zajedno na piće i razgovarali o pozorištu, predstavi na kojoj smo radili, likovima“¦Bio je perfekcionista i ono što nije karakteristično za ljude koji se bave ovim poslom, imao je veliku dozu ljudskosti, plemenitosti. Nije čuvao svoja rešenja samo za sebe, naprotiv, delio ih je sa ostalima, jer, za njega je u prvom planu bila predstava. Otkrio je, za razliku od mnogih, svoje mesto u sistemu, nije sebe ni precenjivao ni potcenjivao, živeo je u skladu sa sobom, njega ništa nije moglo da razočara, iznenadi, pažljivo je analizirao svakog čoveka, svakog svog prijatelja, najviše sebe. Živeo je po principu: „Sve što je ljudsko, nije mi strano“. Mogao je da oprosti svakome sve, jednostavno“¦, rekao je Ivan Tomašević, koji je sa njim imao mnoge zajedničke scene.
U Šapcu je igrao četiri godine, onda je otišao u Kragujevac, zatim u Vršac, gde je 1994. godine ušao u pravoslavnu veru, duboko (drugačije nije ni mogao), posvećenički, tamo se krstio i dobio ime Andrej. Nakon toga, ponovo se na kratko, (nepune dve godine) vratio u Šabac, ali, drugačiji. „Kad je došao, video sam neku promenu i čak mi je neposredno pred drugi dolazak implicitno nagovestio odlazak, ali ga je drugačije definisao. Pomislio da dolazi, ali da ode. I tako je i bilo. Tada smo doživeli kolektivnu traumu, jednu katarzu rastanka“, rekao nam je Bane. Aneta je to ovako definisala:
- Kada nam je saopštio da odlazi iz pozorišta, kao da je zauvek otišao. Zapravo, zauvek je otišao iz sveta u kome mi živimo, tako da ovaj njegov konačni odlazak doživljavam kao stepenicu više, kao prelazak na drugi nivo. Mislim da je on u jednom redu anđela i mahne nam ponekad.
Ivanjska noć
Iz pozorišta, Goran je otišao u manastir Sveti Prohor Pčinjski, odatle u Savinu, no, nije našao mir koji je tražio i vratio se u Beograd. Kad je čuo da nije u manastiru, Bane ga je pitao da li bi se vratio u pozorište. „Ne, u pozorište nikad više.“ U manastir Hilandar došao je krajem 2001. godine i tamo ostao do kraja zemnog života.
- Dve situacije su mi ostale posebne u vezi sa njim, koje ne mogu da zaboravim. Kada je bila premijera predstave „Mrešćenje šarana“ 1996. godine, Goran tada nije bio u pozorištu, ali je došao da odgleda premijeru. Mojoj pokojnoj supruzi Zorici je pozlilo, bili smo u bolnici. Kada su svi krenuli u pozorište, rekao sam mu da ide i on. Nije hteo. Ostao je sa mnom do kraja. Dok se zavesa nije spustila. Tada je Zorica umrla. Tačno u devet sati i dvadeset minuta“¦.
Još jedan detalj, veoma upečatljiv: Pre nego što je otišao u manastir, za Malu Gospojinu, posle predstave, nas dvojica smo otišli na vašar. A noć topla. Nestvarna. Kao kod Šekspira ““ Ivanjska noć, nešto kao da nestaje i nešto novo se rađa. „Hej, hajde da se vozamo“, kaže on meni. „Ma, ne mogu, mrzi me“, odgovorim. On kaže, kao dete: „E, a je l“™ se ne ljutiš, ja bih se provozao?“ Nisam se ljutio, čekao sam ga, sat i po vremena sam ga vodao po vašaru kao otac sina, a on je išao na ringišpil, autiće, plivajuće kade“¦. Voza se i maše: „Perooo“... Kad pogledam iz ove perspektive, kao neki anđeo da maše, čistota ti odozgo maše“¦, seća se Petar Lazić.
Svetogorski period
U Hilandaru, monah Pavle je imao poslušanje gostoprimca, koje je savesno obavljao. „Mnogi će ga pamtiti po izuzetno lepom čitanju Žitija svetih i drugih dušekorisnih knjiga za vreme prazničnih trpeza. Iskreno je verovao u Hrista Gospoda i sa velikom revnošću mu sledovao. Njegova blaga ličnost i spremnost da svakom gostu ukaže srdačnu dobrodošlicu, ostaće u sećanju mnogobrojnih hilandarskih poklonika“. (Hilandarski izvor).
- Nisam ga ponavao kao glumca, upoznao sam ga kao iskušenika na Svetoj Gori. Uvek je bio prijatan, skroman, spreman da sasluša. Poslednji put sam ga video kada sam prošle godine, u maju, posetio Hilandar. Pričao je o obnovi manastira i brojno uvećanom bratstvu. Mislim da je njegovim odlaskom Hilandar, srpsko monaštvo uopšte, izgubilo čovekoljupca koji je svoj život posvetio Bogu, rekao je profesor Jovan Knežević, otac monaha Romila.
Poslednje što smo čuli u vezi sa ovim dobrim, neobičnim čovekom su reči koje je izgovorio hodočasnicima koji su nedavno posetili Svetinju u kojoj je doskora živeo: „Ja sam srećan čovek“.
Razgovarali smo sa njegovim prijateljima iz Šabačkog pozorišta, inspicijentom Banom Ilićem, glumcima Ivanom i Anetom Tomašević, Ljubišom Barovićem i Petrom Lazićem. U želji da rasvetle njegov lik, svi su pominjali iste reči ““ idealista, posvećenik, sjajan glumac, plemenit, miran čovek, autentičan...
- Goran se mnogo razlikovao od drugih glumaca. On je tehnički bio slabiji glumac od Žuće, ali je po energiji bio žešći, u potpunosti se predavao... Mislim da je jedan od motiva zašto je napustio glumu i otišao u manastir to što on nije imao ono što podrazumeva tu profesiju, a to je ogromna količina sujete. Tu se mnogo razlikovao od drugih, na sceni je davao sve, ne uzimajući ništa za sebe. Mnogi glumci vole da ukradu kadar čak i kad su u trećem planu, da uzmu ono što je srž zbivanja, iako je to sporedna stvar, ali za njih nije, jer, svaki glumac na sceni je biće za sebe i grabi svoj prostor. E, on nije bio takav tip. Dok smo radili Normana i Ćelavu pevačicu, kad nije imao scenu, on bi dotrčao do mene u tonsku kabinu da gleda Žuću, ali to gledanje nije imalo u sebi nimalo surevnjivosti“¦ On je njega gledao fascinirano i govorio: „Ja nikad neću moći da glumim ovako kao on, gledaj ga kako igra, on je genije“¦“ Goran je imao neku iskonsku dobrotu, koja je isijavala iz njega, bio je lep zato što je bio lep iznutra. Jednom je na nekom buvljaku kupio montgomeri kaput, dugačak, zimski, koji je imao neku rupu, ali, to za njega nije bilo bitno, pokazivao ga je i nosio sa strašću“¦, seća se Bane Ilić i dodaje: „Bio je interesantan, neobičan, jako talentovan. Imam 64 godine i mogu da kažem da imam prijatelje koji možda mogu da stanu na prst jedne ruke, od kojih, većina nisu živi. Goran je jedan od njih.
Glumački period
O Pavlu, njegovi prijatelji i danas govore kao o Goranu. Tako i jeste. Oni su drugovali i igrali sa Goranom u Pivari, Selektoru, Ćelavoj pevačici, Jesi li to ti Normane, i drugim predstavama...
- Naše druženje je počelo od prvog dana kada je došao, celu noć smo šetali po Šapcu i razgovarali, želeo je da se upozna sa svim ljudima i detaljima u pozorištu. Sve što je radio, radio je studiozno i imao je moć da ostale oko sebe animira i angažuje da se posvete koliko mogu. Teško je izdvojiti neku njegovu ulogu, on je davao pečat svemu što je radio, vodio je računa o svakom detalju. Možda bih izdvojio Pivaru, zato što je bila prva“¦.Svojom pojavom i načinom na koji je radio, Goran je doneo nešto novo, neku vrstu posvećenosti i žrtve poslu koji je radio. Nama, u to vreme mladima, taj način je mnogo prijao i niko se nije pitao kada će kraj probe. Naprotiv, posle toga smo odlazili negde zajedno na piće i razgovarali o pozorištu, predstavi na kojoj smo radili, likovima“¦Bio je perfekcionista i ono što nije karakteristično za ljude koji se bave ovim poslom, imao je veliku dozu ljudskosti, plemenitosti. Nije čuvao svoja rešenja samo za sebe, naprotiv, delio ih je sa ostalima, jer, za njega je u prvom planu bila predstava. Otkrio je, za razliku od mnogih, svoje mesto u sistemu, nije sebe ni precenjivao ni potcenjivao, živeo je u skladu sa sobom, njega ništa nije moglo da razočara, iznenadi, pažljivo je analizirao svakog čoveka, svakog svog prijatelja, najviše sebe. Živeo je po principu: „Sve što je ljudsko, nije mi strano“. Mogao je da oprosti svakome sve, jednostavno“¦, rekao je Ivan Tomašević, koji je sa njim imao mnoge zajedničke scene.
U Šapcu je igrao četiri godine, onda je otišao u Kragujevac, zatim u Vršac, gde je 1994. godine ušao u pravoslavnu veru, duboko (drugačije nije ni mogao), posvećenički, tamo se krstio i dobio ime Andrej. Nakon toga, ponovo se na kratko, (nepune dve godine) vratio u Šabac, ali, drugačiji. „Kad je došao, video sam neku promenu i čak mi je neposredno pred drugi dolazak implicitno nagovestio odlazak, ali ga je drugačije definisao. Pomislio da dolazi, ali da ode. I tako je i bilo. Tada smo doživeli kolektivnu traumu, jednu katarzu rastanka“, rekao nam je Bane. Aneta je to ovako definisala:
- Kada nam je saopštio da odlazi iz pozorišta, kao da je zauvek otišao. Zapravo, zauvek je otišao iz sveta u kome mi živimo, tako da ovaj njegov konačni odlazak doživljavam kao stepenicu više, kao prelazak na drugi nivo. Mislim da je on u jednom redu anđela i mahne nam ponekad.
Ivanjska noć
Iz pozorišta, Goran je otišao u manastir Sveti Prohor Pčinjski, odatle u Savinu, no, nije našao mir koji je tražio i vratio se u Beograd. Kad je čuo da nije u manastiru, Bane ga je pitao da li bi se vratio u pozorište. „Ne, u pozorište nikad više.“ U manastir Hilandar došao je krajem 2001. godine i tamo ostao do kraja zemnog života.
- Dve situacije su mi ostale posebne u vezi sa njim, koje ne mogu da zaboravim. Kada je bila premijera predstave „Mrešćenje šarana“ 1996. godine, Goran tada nije bio u pozorištu, ali je došao da odgleda premijeru. Mojoj pokojnoj supruzi Zorici je pozlilo, bili smo u bolnici. Kada su svi krenuli u pozorište, rekao sam mu da ide i on. Nije hteo. Ostao je sa mnom do kraja. Dok se zavesa nije spustila. Tada je Zorica umrla. Tačno u devet sati i dvadeset minuta“¦.
Još jedan detalj, veoma upečatljiv: Pre nego što je otišao u manastir, za Malu Gospojinu, posle predstave, nas dvojica smo otišli na vašar. A noć topla. Nestvarna. Kao kod Šekspira ““ Ivanjska noć, nešto kao da nestaje i nešto novo se rađa. „Hej, hajde da se vozamo“, kaže on meni. „Ma, ne mogu, mrzi me“, odgovorim. On kaže, kao dete: „E, a je l“™ se ne ljutiš, ja bih se provozao?“ Nisam se ljutio, čekao sam ga, sat i po vremena sam ga vodao po vašaru kao otac sina, a on je išao na ringišpil, autiće, plivajuće kade“¦. Voza se i maše: „Perooo“... Kad pogledam iz ove perspektive, kao neki anđeo da maše, čistota ti odozgo maše“¦, seća se Petar Lazić.
Svetogorski period
U Hilandaru, monah Pavle je imao poslušanje gostoprimca, koje je savesno obavljao. „Mnogi će ga pamtiti po izuzetno lepom čitanju Žitija svetih i drugih dušekorisnih knjiga za vreme prazničnih trpeza. Iskreno je verovao u Hrista Gospoda i sa velikom revnošću mu sledovao. Njegova blaga ličnost i spremnost da svakom gostu ukaže srdačnu dobrodošlicu, ostaće u sećanju mnogobrojnih hilandarskih poklonika“. (Hilandarski izvor).
- Nisam ga ponavao kao glumca, upoznao sam ga kao iskušenika na Svetoj Gori. Uvek je bio prijatan, skroman, spreman da sasluša. Poslednji put sam ga video kada sam prošle godine, u maju, posetio Hilandar. Pričao je o obnovi manastira i brojno uvećanom bratstvu. Mislim da je njegovim odlaskom Hilandar, srpsko monaštvo uopšte, izgubilo čovekoljupca koji je svoj život posvetio Bogu, rekao je profesor Jovan Knežević, otac monaha Romila.
Poslednje što smo čuli u vezi sa ovim dobrim, neobičnim čovekom su reči koje je izgovorio hodočasnicima koji su nedavno posetili Svetinju u kojoj je doskora živeo: „Ja sam srećan čovek“.
Najnoviji broj
11. april 2024.
