Инфо

Берза

  • aero 1.682 ▼ -0,59%
  • alfa 33.605 ▼ -2,41%
  • gmon 1.595 ▼ -0,31%
  • jesv 5.150 ▲ 0,88%
  • niis 679 ▼ -0,73%
  • spru 810 ▲ 1,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tlkb 2.700 ⚫ 0,00%
(18. април 2013.)
НАШИ У СВЕТУ - ДРУГО И ДОПУЊЕНО ИЗДАЊЕ (5)

ПЕСМА У ТИШИНИ НАДЕ

Док смо колима земљакиње Ружице Марјановић путовали из Чикага у Индијану, у градић Њу Карлајл, односно у његову близину, у српски православни манастир Рођења Пресвете Богородице, да бисмо присуствовали крсној слави Храма и 50““годишњици монаштва Мати игуманије Евпраксије, у путу дугом три часа, носталгично смо се присећали Мале госпојине у нашем Шапцу. Присећали смо се и са чежњом причали о вашару, догодовштинама, шалама, досеткама староседелаца са многобројним гостима на најчувенијем вашару у Србији, али и све већем, у последњих неколико година, враћању Шапчана и српског народа уопште, својој прадедовској вери, својој православној Цркви. Тако је, у неком посебном духовном стању, као у некој финој тканини душе, одвојене од пута, од кола, од тла којим пролазимо, од Америке у којој смо, почео наш разговор... а лепоту и мирну снагу речи госпођице Ружице Марјановић још носим у мислима.
Ружица је рођена половином четрдесетих година у Вукошићу, у прелепој питомини Посавотамнаве, у честитој и радној породици Миладиновић. Мајка Савка и отац Живојин волели су много своју децу, и стизали, и поред тешког и дугог свакодневног рада, да им посвећују довољно пажње, да их васпитавају и подижу у патријархалном и хришћанском српском духу. Тада је и постала верник, онај прави српски православни верник, који не само да одлази у цркву и слави духовне празнике, него се и у потпуности придржава свих канона и строгих захтева прадедовске вере и Свете Цркве. Баш као када је, као девојчица, одлазила у цркву и са страхопоштовањем присуствовала литургијама и другим службама Божијим, тако и данас доживљава своју веру, као - лек за душу.
Ружица је основну школу завршила у родном селу, а школовање наставила у Бечеју. У овом граду је почела да се бави естрадним послом, певањем.
Од раног детињства сањала је да буде уметница, да са микрофоном у руци забавља гледалиште, да види озарена лица оних који је гледају и слушају, да осети како и она својим гласом преноси део своје среће, како им песмом дарује радост тренутка. Предавање, потпуно давање себе људима, и вера у људе, носили су је и тада и касније, када су је многи ранили и повредили, заболели, и сада када је ушла у шесту деценију живота, и када у миру, смирено, сумира пређени животни пут...
Од раног детињства је желела да живи у Америци, земљи пространства и видика, сна и наде. Изгледа невероватно, али је још као девојчица себи поставила циљ ““ долазак у Америку. Тако је у ову велику земљу преко океана, стигла 1974. године. Још на аеродрому у Чикагу пожелела је да се врати. Можда је на то утицао страх од непознатог, можда тренутна несигурност. Тек, први контакт са Америком, није био позитиван. Осећала се усамљеном, напуштеном, тугујући у својој собици, јер се нељубазно према њој понео газда ресторана у коме је требало да пева. Утешила је и пуно јој помогла бака Коса, која је бдела над крхком Ружицом и помагала јој да стегне срце и пева у ресторану „Адриатик“.
Тада је, како то обично у животу бива, Ружица доживела једну од многих несрећа које су јој обележиле живот на северноамеричком континенту. Разболела се, добила полипе у грлу и била приморана да их оперише. За неког другог човека, то и не би била нека велика трагедија, али за Ружицу је њено грло било и рука и алатка, њен занат, њена уметност и њен посао, а песма ““ сав живот. После операције, др Јовановић, угледни наш човек, лекар на Менхетну, рекао јој је да неко време врло мало и говори, а да о певању више у животу ““ нема ни говора. И у таквом стању, због преузете обавезе према власницима ресторана „Анкор“ , певала је читаве вечери и добар део ноћи, а да нико, ни од гостију ни од особља ресторана, није приметио са колико бола и тешкоћа Ружица то чини. Певала је свом снагом свог бића, директно из срца. На жалост, др Јовановић је био у праву; здравствено стање са грлом се опет погоршало и даровита Ружица Марјановић је морала да каже заувек збогом песми и естради.
Покушала је још једном у Чикагу, у јужном делу града, у ресторану“Авала“ код власника Пере Кркаловића, али ““ није ишло. Дубоко потресена, ојађена, горка, сама, бескрајно тужна, Ружица се, ипак, није предала. Схватила је да мора да преболи неостварени сан о успеху на естради, и запослила се у ресторану „ОЦД Београд“. Ту је радила као конобарица. Власници Љуба и Рајко Гиљан били су предусретљиви, а гости, међу којима већином Американци, одабрани и културни. Као нешто лепо и чисто у свом животу памти брачни пар Гиљан, пажњу и помоћ су јој указали, када је морала у себи да скупи снагу и да крене новим животним путем. Радила је код њих три и по године. И данас су пријатељи.
Ружица се са пуно љубави сећа и пријатељице и колегинице Косаре Савкић, која је подучила да буде конобарица и то врло успешна и цењена. Дуго је, потом, радила у српским ресторанима: „Корзо“ , „Континентал“, „Сарајево“ , „Скадарлија“ и то не само као конобарица, него и многе друге послове. Дуго година је радила по два посла дневно, по 16 сати непрекидно, не рачунајући путовање.
Није имала ни возило, путнички аутомобил, него одлазила и враћала се с посла аутобусом. То јој је, најмање, одузимало још два часа. Ипак, ниједном није закаснила на посао. Радила је увек предано, увек до краја, поносна и вредна, одговорна и савесна, било да је услуживала еминентне госте, или прала судове.
„Ко се сели, тај се не весели“, каже народна пословица, а Ружица се, само у Америци, за 22 године, селила чак 39 пута. И као да јој је судбина предодредила живот у таласима, неко време среће и радости, па онда самоће и сете, Ружица је носила своју карму увек подигнуте главе и увек гледајући будућност као време које ће јој донети ““ коначну и потпуну срећу. Њена вера у Господа и у врлине хришћанског начина живота увек су јој помагали да живи живот достојан човека. Мир и срећу човек може наћи само у себи и у ономе што чини. Зато је на лице ове још веома лепе и младолике жене увек присутна сенка посебног спокојства и мира.
„Глас Подриња“, 14. март 2002.
БРИГА О ДРУГИМА КАО СМИСАО
И данас, у другој половини седме деценије живота, Ружица Марјановић радом испуњава смисао живота. Брине се о старим и немоћним људима истим оним жаром, вредноћом и преданошћу, као и када је почињала. Живот јој је испуњен дружењима са пријатељима, посетама српским духовним храмовима у Чикагу и другим местима у Илиноису и Индијани, присуством службама Божијим, читањем књига, сећањем... Са својом родбином и пријатељима у Шапцу у сталном је контакту. Намерава, како је то до пре неколико година редовно чинила, да опет дође у Шабац, град своје ране младости и вечне љубави.

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa