SEĆANjA NA STARI ŠABAC
RUSKO GROBLjE U ŠAPCU
Mali broj Šapčana zna da na kraju Donjošorskog groblja (do fabrike) postoji staro Rusko groblje koje je na žalost i našu sramotu skoro uništeno posebno posle Drugog sv. rata. Kao fotograf saradnik Narodnog muzeja u Šapcu trebao sam da snimim Rusko groblje još 1970. godine. Smatrao sam da ono ne može nestati ali prevario sam se. Kada je nešto u negativnom smislu kod nas je sve moguće.
Ove 2013. godine konačno sam otišao da ga snimim i bio sam frapiran. Ostalo je samo dvadesetak spomenika oštećenih zubom vremena i što je najžalosnije ljudskom rukom oborenih i polupanih. Spomenik prvog šabačkog ginekologa profesora dr. Konstantina Mitrofanoviča Mazurina i njegove supruge Lidije nestali su posle 1960. godine. Rusko groblje u Šapcu ličilo je na srpsko sa Kosova. Grobovi Rusa su prekopavani i na njihovo mesto su sahranjivani Šapčani. Očigledno da je nekome bilo najvažnije naplatiti grobno mesto. Radilo se to do devedesetih godina a da niko iz Opštine Šabac nije reagovao. To govori i koliko su čelni ljudi u gradu poznavali istoriju ovoga grada.
Znam da se pitate otkuda Rusi u Šapcu? Nakon izbijanja Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine došlo je do podele ruskog naroda na boljševike ( kasnije komuniste) i beloruse koji su bili pristalice do tadašnjeg ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova. Sedmočlana Carska porodica Romanova 1918. godine bila je pobijena od strane boljševika. U Rusiji je nastao građanski rat i milioni ruskih izbeglica rasuli su se po svetu. Najveći deo otišao je ka zapadu misleći da rat neće dugo trajati. Gajili su nadu za povratak u domovinu. Ali nade su im bile pogrešne. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević bio je veliki prijatelj Rusa i bivši učenik visokih ruskih vojnih škola pa je dozvolio ulazak 50.000 ruskih izbeglica u Kraljevinu SHS bez viza i ograničenja. Veliki deo izbeglica bili su visokoobrazovani stručnjaci, arhitekte, hirurzi, lekari, hidro i aero inžinjeri, kinematografi, scenografi, ikono slikari... Bila je to armija genijalaca koji su svoje visoko znanje širili širom naše ratom osiromašene zemlje.
Između dva svetska rata ruske izbeglice značajno su podigle kulturni nivo u našoj zemlji. Retke su bile škole u kojima nije radio bar jedan ruski prosvetni radnik. Zahvaljujući njima u Beogradu su podignuta najlepša zdanja, konstruisan je prvi domaći školski avion Branderburg, izgrađen sistem kanala Dunav-Tisa-Dunav, projektovan je zaštitni nasip na Savi kod Šapca i S. Mitrovice, oslikana je šabačka crkva, A. Bučin uradio regulacioni plan Šapca, itd. Ruske izbeglice radile su i živele mirno do početka Drugog svetskog rata kada su dospeli u krajnje nezavidan položaj. Pobegli su 1917. godine od svojih ,,crvenih“ koji 1943. godine dolaze u Jugoslaviju, zemlju građanskog rata, da pomognu partizanima. Naši komunisti nisu bili naklonjeni ruskim izbeglicama - monarhistima i počinje njihovo ,,čišćenje“ i proterivanje iz zemlje. Ruske izbeglice našle su se između dve vatre, ruskih i jugoslovenskih komunista. U tom ratnom haosu jedan deo njih koji su bili kozaci pripojili su se nemačkim jedinicama i silom prilika postali nam neprijatelji. Međutim veliki broj njih i ako su bili u nemačkim redovima u Pavelićevoj NDH dolazili su u sukob sa ustašama i nisu im dozvoljavali da ubijaju Srbe. Tokom rata veliki broj belorusa u nemačkim redovima izginuo je ne vrativši se u svoju domovinu Rusiju. Bila je to ironija života, pobegli su iz jednog građanskog rata a izginuli u drugom još gorem, plus međudržavnom.
Kada je rat završen u Šapcu je postao aktuelan most na Savi. Bez suđenja ubijeni su Rusi ing. Aleksandar Bučin i Vasilije Kuzenko, dirigent Šabačkog pevačkog društva i drugi. Bilo je to novo ,,crno vreme“ za ruske izbeglice u Šapcu. Koliko ih je bilo u Šapcu pre rata i kakve su im bile posleratne sudbine nikada se neće saznati.
Trenutno u Međuopštinskom istorijskom arhivu Šabac iz popisa stanovnika Šapca 1940 - 1945. godine tražim imena Rusa kako bih došao do podatka koliko ih je bilo u Šapcu. Mnogi su napustili Šabac a od onih što su ostali mnogima su nestali i spomenici. U Šapcu su ostali njihovi potomci koje molim da mi se jave. Svi oni bili su srdačno prihvaćeni od Šapčana one daleke 1917. godine, a iz međuratne Šabačke štampe mogu se doneti zaključci da su ruske izbeglice bile organizovane u Šabačku kozačku stanicu, da nisu imali dovoljno sredstava za život. Humanitarna organizacija ,,Kolo Srpskih Sestara“ pomagala im je u ishrani i skromno su živeli. Okupljali su se u kafani ,,Laf“ koja se nalazila u Masarikovoj ulici gde su pravili svoj kabare i osećali se kao u svojoj domovini Rusiji. Na žalost bio je to samo privremeni osećaj a realnost izbegličkog života čekala ih je na šabačkoj kaldrmi. Nekadašnji carski general Šišlov u Šapcu je držao trgovačku radnju u bednoj daščari. Najsiromašniji su radili kao prodavci novina trčeći po celi dan šabačkim ulicama. Međutim, svi su bili pismeni, međusobno veoma solidarni i njihova kulturna superiornost osećala se u gradu.
,,Šabački Glasnik“ iz 1923. godine objavio je informaciju da je ponovo obrazovan Rusko-srpski pevački hor pod upravom g. Kuzenka, profesora pevanja u šabačkoj gimnaziji. Na žalost malo je ostalo podataka a posebno fotografija ruskih izbeglica u Šapcu i čini mi se da su izbegavali da se fotografišu. U sledećem broju lista biće interesantnih detalja o nekima od njih. I molim Vas nemojte pomerati njihove zemne ostatke i skrnaviti spomenike jer ako smo ih bratski primili 1917. godine sada im pružimo mir. Ova naša zemlja je njihova večna domovina Rusija.
Dragutin Dragan Petrović
Ove 2013. godine konačno sam otišao da ga snimim i bio sam frapiran. Ostalo je samo dvadesetak spomenika oštećenih zubom vremena i što je najžalosnije ljudskom rukom oborenih i polupanih. Spomenik prvog šabačkog ginekologa profesora dr. Konstantina Mitrofanoviča Mazurina i njegove supruge Lidije nestali su posle 1960. godine. Rusko groblje u Šapcu ličilo je na srpsko sa Kosova. Grobovi Rusa su prekopavani i na njihovo mesto su sahranjivani Šapčani. Očigledno da je nekome bilo najvažnije naplatiti grobno mesto. Radilo se to do devedesetih godina a da niko iz Opštine Šabac nije reagovao. To govori i koliko su čelni ljudi u gradu poznavali istoriju ovoga grada.
Znam da se pitate otkuda Rusi u Šapcu? Nakon izbijanja Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine došlo je do podele ruskog naroda na boljševike ( kasnije komuniste) i beloruse koji su bili pristalice do tadašnjeg ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova. Sedmočlana Carska porodica Romanova 1918. godine bila je pobijena od strane boljševika. U Rusiji je nastao građanski rat i milioni ruskih izbeglica rasuli su se po svetu. Najveći deo otišao je ka zapadu misleći da rat neće dugo trajati. Gajili su nadu za povratak u domovinu. Ali nade su im bile pogrešne. Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević bio je veliki prijatelj Rusa i bivši učenik visokih ruskih vojnih škola pa je dozvolio ulazak 50.000 ruskih izbeglica u Kraljevinu SHS bez viza i ograničenja. Veliki deo izbeglica bili su visokoobrazovani stručnjaci, arhitekte, hirurzi, lekari, hidro i aero inžinjeri, kinematografi, scenografi, ikono slikari... Bila je to armija genijalaca koji su svoje visoko znanje širili širom naše ratom osiromašene zemlje.
Između dva svetska rata ruske izbeglice značajno su podigle kulturni nivo u našoj zemlji. Retke su bile škole u kojima nije radio bar jedan ruski prosvetni radnik. Zahvaljujući njima u Beogradu su podignuta najlepša zdanja, konstruisan je prvi domaći školski avion Branderburg, izgrađen sistem kanala Dunav-Tisa-Dunav, projektovan je zaštitni nasip na Savi kod Šapca i S. Mitrovice, oslikana je šabačka crkva, A. Bučin uradio regulacioni plan Šapca, itd. Ruske izbeglice radile su i živele mirno do početka Drugog svetskog rata kada su dospeli u krajnje nezavidan položaj. Pobegli su 1917. godine od svojih ,,crvenih“ koji 1943. godine dolaze u Jugoslaviju, zemlju građanskog rata, da pomognu partizanima. Naši komunisti nisu bili naklonjeni ruskim izbeglicama - monarhistima i počinje njihovo ,,čišćenje“ i proterivanje iz zemlje. Ruske izbeglice našle su se između dve vatre, ruskih i jugoslovenskih komunista. U tom ratnom haosu jedan deo njih koji su bili kozaci pripojili su se nemačkim jedinicama i silom prilika postali nam neprijatelji. Međutim veliki broj njih i ako su bili u nemačkim redovima u Pavelićevoj NDH dolazili su u sukob sa ustašama i nisu im dozvoljavali da ubijaju Srbe. Tokom rata veliki broj belorusa u nemačkim redovima izginuo je ne vrativši se u svoju domovinu Rusiju. Bila je to ironija života, pobegli su iz jednog građanskog rata a izginuli u drugom još gorem, plus međudržavnom.
Kada je rat završen u Šapcu je postao aktuelan most na Savi. Bez suđenja ubijeni su Rusi ing. Aleksandar Bučin i Vasilije Kuzenko, dirigent Šabačkog pevačkog društva i drugi. Bilo je to novo ,,crno vreme“ za ruske izbeglice u Šapcu. Koliko ih je bilo u Šapcu pre rata i kakve su im bile posleratne sudbine nikada se neće saznati.
Trenutno u Međuopštinskom istorijskom arhivu Šabac iz popisa stanovnika Šapca 1940 - 1945. godine tražim imena Rusa kako bih došao do podatka koliko ih je bilo u Šapcu. Mnogi su napustili Šabac a od onih što su ostali mnogima su nestali i spomenici. U Šapcu su ostali njihovi potomci koje molim da mi se jave. Svi oni bili su srdačno prihvaćeni od Šapčana one daleke 1917. godine, a iz međuratne Šabačke štampe mogu se doneti zaključci da su ruske izbeglice bile organizovane u Šabačku kozačku stanicu, da nisu imali dovoljno sredstava za život. Humanitarna organizacija ,,Kolo Srpskih Sestara“ pomagala im je u ishrani i skromno su živeli. Okupljali su se u kafani ,,Laf“ koja se nalazila u Masarikovoj ulici gde su pravili svoj kabare i osećali se kao u svojoj domovini Rusiji. Na žalost bio je to samo privremeni osećaj a realnost izbegličkog života čekala ih je na šabačkoj kaldrmi. Nekadašnji carski general Šišlov u Šapcu je držao trgovačku radnju u bednoj daščari. Najsiromašniji su radili kao prodavci novina trčeći po celi dan šabačkim ulicama. Međutim, svi su bili pismeni, međusobno veoma solidarni i njihova kulturna superiornost osećala se u gradu.
,,Šabački Glasnik“ iz 1923. godine objavio je informaciju da je ponovo obrazovan Rusko-srpski pevački hor pod upravom g. Kuzenka, profesora pevanja u šabačkoj gimnaziji. Na žalost malo je ostalo podataka a posebno fotografija ruskih izbeglica u Šapcu i čini mi se da su izbegavali da se fotografišu. U sledećem broju lista biće interesantnih detalja o nekima od njih. I molim Vas nemojte pomerati njihove zemne ostatke i skrnaviti spomenike jer ako smo ih bratski primili 1917. godine sada im pružimo mir. Ova naša zemlja je njihova večna domovina Rusija.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
18. april 2024.
