NAŠI U SVETU - DRUGO I DOPUNjENO IZDANjE (7)
KANADSKE NOĆI I ŠABAČKA GITARA
Vlatko Jovanović, 38. godišnji kanadski Šapčanin, sa suprugom Vesnom (33) i sinom Nikolom (8), prvi je iz velike, u Kanadi među Šapčanima veoma poznate porodice Jovanović, koji je iz Montreala, glavnog grada Provincije Kvebek, došao u Ontario, u grad Misisagu. Pre više decenija, u Kanadu je prvi došao prof. dr Miodrag N. Stevana Jovanović, znameniti hirurg i predsednik i član mnogih uglednih lekarskih asocijacija i naučnih ustanova u Kanadi i Americi. («“Glas Podrinja»“ je pisao o dr Miodragu). Posle njega, stigao je brat mu od strica Momčilo sa suprugom Milicom i sinovima Vlatkom i Branislavom. Najpre su bili u Kvebek ““ Sitiju, a još uvek u Montrealu žive Vlatkovi roditelji, brat, snaha Lepa, sinovac Miloš i sinovice-bliznakinje Sandra i Andrijana. Zajedno su u velikoj kući, koja ““ da u svom sastavu nema i stomatološku oridinaciju dr Lepe Jovanović, rođene Pantelić ““ po prostoru i izgledu, podseća na manju školu. O ovoj i drugim pordicama iz familije Jovanović, koju Šapčani u Kanadi u šali zovu Ljuelle bella familia, biće reči u drugim napisima, a u ovom recimo da je Vlatko sa suprugom Vesnom u Ontario došao iz nekoliko razloga: zbog boljih mogućnosti za posao, blizine rođaka Zorana Bursaća, nekada u Šapcu poznatog muzičara «Abraševića», i većeg broja prijatelja iz rodnog Šapca.
Kada smo ih u lepoj i ukusno opremljenoj kući u Misisagi posetili (samo dve ulice su udaljeni od Bursaćevih), u gostima im je bila Vlatkova majka Milica, medicinska sestra koje se i danas, sa puno topline, sećaju na Dečjem i Školskom odeljenju šabačke Bolnice, gde je radila punih 25 godina. Odmah je gospođa Milica, da podseti na «Stari kraj» (nostalgija je ovde neizlečiva bolest koja retko koga od Srba, Šapčana posebno, nije «zakačila») spremila kiflice i pitu «na šabački način»... U prijatnoj atmosferi, kao da smo u njihovoj nekadašnjoj kući, u ulici Vere Blagojević, u Šapcu, počinje priča.
Vlatko je pohađao Osnovnu školu «“Nata Jeliči滓. U školi je i počeo da svira gitaru i igra fudbal. U «Abraševiću» je vrlo brzo, posle učlanjenja u 7-om razredu, napredovao i postao nezaobilazni član orkestra Društva. Mnogo je voleo odlaske na probe, baš kao i treninge u FK «Mačvi». U KUD „«Abraševi滓 svirao je na mnogim koncertima u zemlji i inostranstvu. Najradije se seća turneje po Norveškoj 1979. godine. Bio je treći razred Ekonomske škole ““ turistički smer, kada su mu roditelji dobili useljeničku vizu za Kanadu. U Kvebek - Sitiju su proveli dve godine i tu je Vlatko završio započeto školovanje na Institutu za turizam. Uz engleski, naučio je i, obavezni, francuski jezik.
Prve dve godine puno je patio za rodnim Šapcem, za drugarima iz „«Abraševića»“ i sa «poljančeta» uz fudbalsku loptu, za devojčicama i Velikim parkom. Nedostajao mu je i razgovor na maternjem jeziku, jer se u to vreme u Kvebeku nalazilo samo nekoliko srpskih porodica. Ventil mu je bio ““ fudbal. Igrao je za FK «Tornado». Sa ovim klubom je, u organizaciji JAT, došao na turnir u Beograd, 1987. godine. Tri godine trajao je, i sve više dobijao u zamahu, ovaj turnir (Kanađani su u Jugoslaviju dolazili u maju, a Beograđani u Montreal u septembru), kada je prestao zbog svega onog što se događalo u našoj zemlji. Dolaske u Beograd, Vlatko je koristio da, kad god bi mu se ukazala prilika, «skokne» u voljeni Šabac. Tako je i upoznao Vesnu Vučinić iz ulice Petra Tasića, u to vreme studenta. Ljubav je buknula, sklopljen je brak i oni su se u Montrealu najpre smestili u kući Vlatkovih roditelja. Pošto su tu već bili brat Bane, snaha Lepa i njihova deca, kupivši kuću u drugom delu grada i radeći razne poslove, ubrzo su se osamostalili. Sin Nikola rodio se 1993. godine. Dve godine kasnije, na nagovor brata Zorana, iz već navedenih razloga, prelaze u Ontario, a posle tri godine provedene u stambenoj zgradi, kupuju svoju kuću 1998. godine. Od dolaska u Misisagu, Vlatko je radio na održavanju i dizajnu u velikoj robnoj kući SEARS, ali se od pre izvesnog vremena preorijentisao na sopstveni biznis (BUSINESS) sa kamionima. Vlatku, po mladolikom izgledu, pokretljivosti i manekenskoj građi, niko ne bi «dao» više od 25 godina. Isto toliko, možda i više, mlada mu je i široka duša. Nema čoveka, posebno našeg, a pogotovo Šapčanina, kome nije pomogao. Bilo kakvo okupljanje kanadskih Šapčana u Torontskoj regiji, ali i Kvebeku i drugim delovima Kanade, ne može da se zamisli bez Vlatka i njegove Vesne, koja ga « u stopu» prati i izgledom i duhovnošću. Još kad Vlatko uzme u ruke svoju gitaru...
U vreme kada smo, na kratko, bili njihovi gosti, Vesna Jovanović radila je u fabrici staklenih ampula za lekove INTERGLAS. Još u šabačkoj Gimnaziji upoznala je rad na kompjuterima, a tada je u Torontu uspešno završavala Školu za računare.
Vesna i Vlatko Jovanović (ne zaboravimo Nikolu, prelepog i dobrog dečaka, koji savršeno govori srpski jezik ““ što, na žalost, nije baš uobičajeno kod dece naših ljudi na tim prostorima) su mladi, čestiti, iskreni i dobri ljudi, imaju dosta prijatelja i hobija (Vlatko peca i igra fudbal, a Vesna se sasvim posvetila Nikoli i njegovom razvoju, osim kad «otkriva tajne» tekstilnih i drugih prodavnica) i ““ bez obzira na puno sati koje moraju da provedu na poslu ““ imaju vremena da vole i žive život, da i na severu drugog kontinenta sanjaju san o svom Šapcu, koji se zauvek nastanio u delu njihovog bića.
„Glas Podrinja“, 12. april 2001.
DUH MLADOSTI KOJI TRAJE
Iako je Vlatko Jovanović već u zrelim godinama i približava se brojci od 50, izgleda mlađi za najmenje deset godina. Okretan, vitak, uvek spreman na pokret i rad, još od mladosti i igranja u šabačkom „Abraševiću“, i sada je takav. Vedrina duha i mladolikost krase i suprugu Vesnu, a ““ kako iver ne pada od klade ““ šta tek reći za mlađanog Nikolu koji je odnedavno student.
Vlatko je u poslu sa sugrađaninom iz Šapca Milošem Stanisavljevićem, u firmi EAVITA (od ranije se bavio kamionima i kamionskim prevozom) i posao mu odlično ide. Vesna radi povremeno, ali je uglavnom vezana za kuću (sada su u novoj kući, bliže Hamiltonu), i obavlja poslove u sopstvenoj radinosti.
Kada smo ih u lepoj i ukusno opremljenoj kući u Misisagi posetili (samo dve ulice su udaljeni od Bursaćevih), u gostima im je bila Vlatkova majka Milica, medicinska sestra koje se i danas, sa puno topline, sećaju na Dečjem i Školskom odeljenju šabačke Bolnice, gde je radila punih 25 godina. Odmah je gospođa Milica, da podseti na «Stari kraj» (nostalgija je ovde neizlečiva bolest koja retko koga od Srba, Šapčana posebno, nije «zakačila») spremila kiflice i pitu «na šabački način»... U prijatnoj atmosferi, kao da smo u njihovoj nekadašnjoj kući, u ulici Vere Blagojević, u Šapcu, počinje priča.
Vlatko je pohađao Osnovnu školu «“Nata Jeliči滓. U školi je i počeo da svira gitaru i igra fudbal. U «Abraševiću» je vrlo brzo, posle učlanjenja u 7-om razredu, napredovao i postao nezaobilazni član orkestra Društva. Mnogo je voleo odlaske na probe, baš kao i treninge u FK «Mačvi». U KUD „«Abraševi滓 svirao je na mnogim koncertima u zemlji i inostranstvu. Najradije se seća turneje po Norveškoj 1979. godine. Bio je treći razred Ekonomske škole ““ turistički smer, kada su mu roditelji dobili useljeničku vizu za Kanadu. U Kvebek - Sitiju su proveli dve godine i tu je Vlatko završio započeto školovanje na Institutu za turizam. Uz engleski, naučio je i, obavezni, francuski jezik.
Prve dve godine puno je patio za rodnim Šapcem, za drugarima iz „«Abraševića»“ i sa «poljančeta» uz fudbalsku loptu, za devojčicama i Velikim parkom. Nedostajao mu je i razgovor na maternjem jeziku, jer se u to vreme u Kvebeku nalazilo samo nekoliko srpskih porodica. Ventil mu je bio ““ fudbal. Igrao je za FK «Tornado». Sa ovim klubom je, u organizaciji JAT, došao na turnir u Beograd, 1987. godine. Tri godine trajao je, i sve više dobijao u zamahu, ovaj turnir (Kanađani su u Jugoslaviju dolazili u maju, a Beograđani u Montreal u septembru), kada je prestao zbog svega onog što se događalo u našoj zemlji. Dolaske u Beograd, Vlatko je koristio da, kad god bi mu se ukazala prilika, «skokne» u voljeni Šabac. Tako je i upoznao Vesnu Vučinić iz ulice Petra Tasića, u to vreme studenta. Ljubav je buknula, sklopljen je brak i oni su se u Montrealu najpre smestili u kući Vlatkovih roditelja. Pošto su tu već bili brat Bane, snaha Lepa i njihova deca, kupivši kuću u drugom delu grada i radeći razne poslove, ubrzo su se osamostalili. Sin Nikola rodio se 1993. godine. Dve godine kasnije, na nagovor brata Zorana, iz već navedenih razloga, prelaze u Ontario, a posle tri godine provedene u stambenoj zgradi, kupuju svoju kuću 1998. godine. Od dolaska u Misisagu, Vlatko je radio na održavanju i dizajnu u velikoj robnoj kući SEARS, ali se od pre izvesnog vremena preorijentisao na sopstveni biznis (BUSINESS) sa kamionima. Vlatku, po mladolikom izgledu, pokretljivosti i manekenskoj građi, niko ne bi «dao» više od 25 godina. Isto toliko, možda i više, mlada mu je i široka duša. Nema čoveka, posebno našeg, a pogotovo Šapčanina, kome nije pomogao. Bilo kakvo okupljanje kanadskih Šapčana u Torontskoj regiji, ali i Kvebeku i drugim delovima Kanade, ne može da se zamisli bez Vlatka i njegove Vesne, koja ga « u stopu» prati i izgledom i duhovnošću. Još kad Vlatko uzme u ruke svoju gitaru...
U vreme kada smo, na kratko, bili njihovi gosti, Vesna Jovanović radila je u fabrici staklenih ampula za lekove INTERGLAS. Još u šabačkoj Gimnaziji upoznala je rad na kompjuterima, a tada je u Torontu uspešno završavala Školu za računare.
Vesna i Vlatko Jovanović (ne zaboravimo Nikolu, prelepog i dobrog dečaka, koji savršeno govori srpski jezik ““ što, na žalost, nije baš uobičajeno kod dece naših ljudi na tim prostorima) su mladi, čestiti, iskreni i dobri ljudi, imaju dosta prijatelja i hobija (Vlatko peca i igra fudbal, a Vesna se sasvim posvetila Nikoli i njegovom razvoju, osim kad «otkriva tajne» tekstilnih i drugih prodavnica) i ““ bez obzira na puno sati koje moraju da provedu na poslu ““ imaju vremena da vole i žive život, da i na severu drugog kontinenta sanjaju san o svom Šapcu, koji se zauvek nastanio u delu njihovog bića.
„Glas Podrinja“, 12. april 2001.
DUH MLADOSTI KOJI TRAJE
Iako je Vlatko Jovanović već u zrelim godinama i približava se brojci od 50, izgleda mlađi za najmenje deset godina. Okretan, vitak, uvek spreman na pokret i rad, još od mladosti i igranja u šabačkom „Abraševiću“, i sada je takav. Vedrina duha i mladolikost krase i suprugu Vesnu, a ““ kako iver ne pada od klade ““ šta tek reći za mlađanog Nikolu koji je odnedavno student.
Vlatko je u poslu sa sugrađaninom iz Šapca Milošem Stanisavljevićem, u firmi EAVITA (od ranije se bavio kamionima i kamionskim prevozom) i posao mu odlično ide. Vesna radi povremeno, ali je uglavnom vezana za kuću (sada su u novoj kući, bliže Hamiltonu), i obavlja poslove u sopstvenoj radinosti.
Najnoviji broj
18. april 2024.
