PRIČA IZ ŽIVOTA
MAJKA I UČITELjICA
Ratka Stamenković je, iako o sebi voli da misli kao o učiteljici, nastavnica srpskog jezika i književnosti u penziji. Pune 43 godine provela je učeći mlade, ne samo svom predmetu, nego i životu. Njena priča svedoči o smislenosti učiteljskog poziva
Rođena na Cetinju, u Šabac je došla kada je imala dve godine i tu ostala do svoje dvadesete. Ratka Stamenković je posle završene Učiteljske škole, 1959. godine, otišla na službovanje u Amajić, selo udaljeno 12 km od Malog Zvornika, koje u to vreme nije imalo ni vodu, ni struju. Četiri godine je provela u tom seocetu, zajedno sa svojom nerazdvojnom prijateljicom Ljiljanom Mitrić i još dva učitelja. Dobili su zadatak da od škole sa četiri razreda, naprave osmogodišnju školu. I u tome uspeli.
- Nas dve smo predavale razne predmete, s obzirom da nas je bilo malo, ali smo, pre svega, učile decu životu, pripremale smo ih da se jednog dana otisnu iz gnezda i odu u svet, a da ne zaborave svoje korene. Od prve plate sam kupila sargiju (platno koje se koristi za džakove), od koje sam napravila strunjaču. Tri puta sam išla pešice u Mali Zvornik (tada nije bilo autobusa) da izmolim od Opštine kozlić za decu. Učile smo ih kako da se služe levom rukom, organizovale priredbe, ekskurzije, iako nije bilo sredstava u to vreme, snalazile smo se, seća se Ratka.
Jedne godine, odlučile su ove dve učiteljice da decu odvedu na ekskurziju u Novi Sad i organizovale prevoz i smeštaj. To je za njih bilo pravo čudo, jer nisu znali za struju i vodu, „osećali su se otuđeni“.
- Kad si ustao?, pitala je učiteljica Ratka jednog đaka.
- Neđe oko čet“™ri.
- I, šta si radio?
- G“™onj“™o točak po terasi, odgovorio je.
Odvele su ih i u bioskop, koji su tada prvi put videli. Bio je to opšti urnebes. Rastrčali su se kud koji, niko nije mogao da ih savlada, a kamoli rasporedi. Vikali su: „Učitelj“™ce, đe ćete nas jako na tavan, i mi smo dali po dinar“.
Đaci su, u to vreme, pešačili i do 10 kilometara do škole, jer je bila jedina u kraju. Zato bi, zimi, njihove učiteljice spremile metlice, a na bubnjaru bi stavile jedan veliki lonac. Kad bi deca došla, one bi ih očistile od snega i ledenica koje su se na njih nahvatale i davale im čaj, da se ugreju.
- Nas dve smo predavale razne predmete, s obzirom da nas je bilo malo, ali smo, pre svega, učile decu životu, pripremale smo ih da se jednog dana otisnu iz gnezda i odu u svet, a da ne zaborave svoje korene. Od prve plate sam kupila sargiju (platno koje se koristi za džakove), od koje sam napravila strunjaču. Tri puta sam išla pešice u Mali Zvornik (tada nije bilo autobusa) da izmolim od Opštine kozlić za decu. Učile smo ih kako da se služe levom rukom, organizovale priredbe, ekskurzije, iako nije bilo sredstava u to vreme, snalazile smo se, seća se Ratka.
Jedne godine, odlučile su ove dve učiteljice da decu odvedu na ekskurziju u Novi Sad i organizovale prevoz i smeštaj. To je za njih bilo pravo čudo, jer nisu znali za struju i vodu, „osećali su se otuđeni“.
- Kad si ustao?, pitala je učiteljica Ratka jednog đaka.
- Neđe oko čet“™ri.
- I, šta si radio?
- G“™onj“™o točak po terasi, odgovorio je.
Odvele su ih i u bioskop, koji su tada prvi put videli. Bio je to opšti urnebes. Rastrčali su se kud koji, niko nije mogao da ih savlada, a kamoli rasporedi. Vikali su: „Učitelj“™ce, đe ćete nas jako na tavan, i mi smo dali po dinar“.
Đaci su, u to vreme, pešačili i do 10 kilometara do škole, jer je bila jedina u kraju. Zato bi, zimi, njihove učiteljice spremile metlice, a na bubnjaru bi stavile jedan veliki lonac. Kad bi deca došla, one bi ih očistile od snega i ledenica koje su se na njih nahvatale i davale im čaj, da se ugreju.
Najnoviji broj
18. april 2024.
