Инфо

Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,24%
  • ctvb 510 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.409 ▼ -0,12%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • fint 510 ▲ 0,99%
  • glos 180 ▼ -0,55%
  • gsfd 357 ▼ -32,00%
  • jesv 5.050 ▼ -0,04%
  • jgelm 2.977 ⚫ 0,00%
  • jmbn 10.500 ▲ 14,49%
  • kmbn 2.101 ▲ 0,05%
  • mtlc 2.015 ▼ -0,74%
  • niis 681 ▼ -0,29%
  • rso1478 121,00 ⚫ 0,00%
  • rso1488 127,40 ▲ 6,45%
  • sjpt 132 ▼ -0,75%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • vzas 77 ▼ -23,00%
(28. јануар 2010.)
ЈЕДНО ПОПОДНЕ НА ОСТРВУ АДИЦА НА ДРИНИ

МАНГУЛИЦА КРАЉИЦА ПРИРОДЕ

- Видео сам сулудост живљења у урбаним срединама. Човек није човек, није свој, већ роб. Ја сам овде слободан човек и сматрам да је највећи успех у животу, изборити се за личну слободу. Када устанем, уз јутарњу кафу, у овој мојој дрвеној хацијенди, преиспитујем себе шта данас желим да радим ““ објашњава свој живот у дивљини Радивој Срдановић, одгајивач српске аутохтоне свиње, мангулице
- У време кнеза Милоша, мангулица је чинила 85 одсто извоза за Беч и Пешту. Шта нам овај податак говори? То значи да је српски сељак био у равни са племством на бечком двору, јер су и једни и други јели мангулицу. А где је данас српски сељак и шта једе? Гаји и храни луде свиње концентратом који је велико зло. Шта ће бити са српском младошћу која једе овакву храну? Ово не тврдим ја, већ доктори ветерине, стручњаци. Ја сам само обичан сељак из дивљине ““ овако размишља и говори Радивој Срдановић са острва Адица на Дрини, крај Прњавора.
Међу пријатељима познатији као Раде, овај човек слободног духа и доследан себи, пуних седам година живи на Адици са супругом Бисом, и гаји српску аутохтону свињу ““ мангулицу.
- Живети крај мангулице је прича за наук о томе шта су Срби имали и шта су изгубили. Она је друго колено иза дивље свиње, и самим тим, по Божјем промислу је способна да се стара сама о себи. Моје крмаче оду у природу, опрасе се и после две до три недеље дођу са прасићима. Ако човек покаже трунку разумевања и љубави према њима, оне многоструко враћају. То је хармонија. Овде постоји већи број различитих животињских врста, и сви су заједно, нема угњетавања. Међутим, само се мрдните у наводну цивилизацију, одмах се рађа некакав проблем ““ истиче Раде и полако открива мотив свог доласка на острво: ,,Видео сам сулудост живљења у урбаним срединама. Човек није човек, није свој, већ роб. Ја сам овде слободан човек и сматрам да је највећи успех у животу, изборити се за личну слободу. Када устанем, уз јутарњу кафу, у овој мојој дрвеној хацијенди, преиспитујем себе шта данас желим да радим. За коју сам врсту посла расположен, то и радим.“
Наводећи разлоге због којих се српски сељак веома тешко одлучује да гаји мангулицу, Раде тврди да је одговор у чињеници да у Србији ништа теже не успева од памети, и додаје: ,,Наш Србин који је провео 30 година у Америци, дошао је код мене и узео преко стотину јединки за свој матични запат. Зар треба он да дође, преко океана, и да нам држи лекцију како и шта треба да радимо? Ја сам мукотрпно стварао свој матични запат који треба да буде епицентар расплодног материјала за целу земљу. Одговорно тврдим да оваквог запата нема у целој Србији. За сваки наш регион, овде на Адици, постоји одговарајућа врста мангулице. За равницу, брдовите крајеве и за сурове, планинске услове.“
Матични запат на Адици тренутно броји преко две стотине јединки, а њихов одгајивач тврди да би сваки српски сељак могао да одвоји само пет ари плаца и да гаји мангулицу. Не размишљајући много о новцу, јер није његов роб, Раде жели да ова раса свиња поново заживи у Србији. Прасе мангулице кошта 150 евра, мађутим, следећи своју идеју, он веома често од заинтересованих уместо новца тражи кукуруз, сламу и слично.
Идеји једноставног живота коју следе Биса и Раде, не иду у прилог многе ствари из ,,урбаног“ света. У жељи да мангулица заузме место које јој припада, на острву ове краљице свиња, нашла се и екипа Телевизије Авала која је забележила живот на Адици. Уз вино, песму, разговор, и наравно, печено прасе мангулице, брачни пар је говорио и о проблемима на које наилази.
На питање, постоји ли подршка локалних структура власти, Раде одговара: ,,Општинска дирекција за пољопривреду у Шапцу, одбила је подршку за моје учешће на прошлогодишњем Сајму у Новом Саду. Шеф Сајма је рекао да ме чашћавају боксом за смештај животиња. Када сам Дирекцији поднео захтев са одређеним ставкама за средства, рекли су да ми могу изаћи у сусрет само за бокс. Међутим, ја га нисам навео као потребну ставку. Коментар је излишан, јер подршке нема. Ускоро ћу добити резултате анализе меса са Института за хигијену и технологију меса, што је веома важно.“
Говорећи о квалитету меса, домаћин са Адице се присећа бившег начелника Републичке ветеринарске инспекције, доктора Мирослава Стојишића, који је у јавности истицао да је месо које се једе у Србији лошег квалитета, да изазива рак и мутације гена.
- Месо је пуно хормона, разне хемије, а српска деца то једу и никог није брига. За нас старије је лако, а шта ћемо са младима? Девојчице од 13 година изгледају као да им је 20. По томе видимо шта нам деца једу, а држава не чини ништа да то спречи ““ каже Раде.
- Живот је на младима, Србија је на младима, зато морамо да се боримо за нашу младост ““ укључује се Биса, ненаметљива, топла природа женског бића која се утопила у природу око себе.
И док на нашим рукама остаје мирис чисте, свињске масти, она препоручује да је не бришемо, већ само утрљамо у дланове, што смо послушали и одмах схватили значај читаве приче. Масноћа се брзо разлаже, уништава лош холестерол у људском организму, пријатног је мириса и укуса, а месо је лако сварљиво. Мало ко је присутне могао убедити да је маст пријатног мириса, међутим, након печења које смо комадали рукама, дилеме није било. Сазнали смо и да мангулица даје врхунске резултате једино ако је храњена природно, а ако се налази и у природној средини, онда јој нема премца.
На Адици није само аутентична мангулица, већ и живот ово двоје људи. Звуци природе и Дрине.
- Овде треба да доживите кишу и грмљавину, све јечи ““ каже Биса. Дрвени сто и столице ручно прављени, на зидовима детаљи из прошлости, икона Светог Николе. У угловима просторије, на неколико места горе свеће, уместо лустера. Живот у 21. веку без воде и струје, јер струја убрзава живот и човек брже стари, тврди домаћица и додаје: ,,Он је домаћин, а ја сам стуб куће. У овој природи, где је Бог поставио да све буде јасно и једноставно, ми смо се утопили једно у друго. То и јесте суштина живота. Останем на острву сама по 15 дана, нема страха. Што више радиш, све си храбрији. Када смо дошли на острво живели смо под шатором неколико месеци. Почели смо полако, једно по једно, тако је и данас, сналазимо се.“
У дрвеној кући на Адици, Биса кува свакога дана јер нема фрижидер, меси хлеб, а пеглу загрева на шпорету. Живи се скромно и једноставно у дому правог српског домаћина, где је гост светиња, који се тако и осећа. Ретки су они који разумеју брачни пар са острва и њихову жељу да мангулица постане оно што је некада била. Међутим, Раде и Биса су стрпљиви и истрајни, и како сами кажу, уз Божју помоћ све ће бити добро.
Смиљка Јовановић

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa