JEDNO POPODNE NA OSTRVU ADICA NA DRINI
MANGULICA KRALjICA PRIRODE
- Video sam suludost življenja u urbanim sredinama. Čovek nije čovek, nije svoj, već rob. Ja sam ovde slobodan čovek i smatram da je najveći uspeh u životu, izboriti se za ličnu slobodu. Kada ustanem, uz jutarnju kafu, u ovoj mojoj drvenoj hacijendi, preispitujem sebe šta danas želim da radim ““ objašnjava svoj život u divljini Radivoj Srdanović, odgajivač srpske autohtone svinje, mangulice
- U vreme kneza Miloša, mangulica je činila 85 odsto izvoza za Beč i Peštu. Šta nam ovaj podatak govori? To znači da je srpski seljak bio u ravni sa plemstvom na bečkom dvoru, jer su i jedni i drugi jeli mangulicu. A gde je danas srpski seljak i šta jede? Gaji i hrani lude svinje koncentratom koji je veliko zlo. Šta će biti sa srpskom mladošću koja jede ovakvu hranu? Ovo ne tvrdim ja, već doktori veterine, stručnjaci. Ja sam samo običan seljak iz divljine ““ ovako razmišlja i govori Radivoj Srdanović sa ostrva Adica na Drini, kraj Prnjavora.
Među prijateljima poznatiji kao Rade, ovaj čovek slobodnog duha i dosledan sebi, punih sedam godina živi na Adici sa suprugom Bisom, i gaji srpsku autohtonu svinju ““ mangulicu.
- Živeti kraj mangulice je priča za nauk o tome šta su Srbi imali i šta su izgubili. Ona je drugo koleno iza divlje svinje, i samim tim, po Božjem promislu je sposobna da se stara sama o sebi. Moje krmače odu u prirodu, oprase se i posle dve do tri nedelje dođu sa prasićima. Ako čovek pokaže trunku razumevanja i ljubavi prema njima, one mnogostruko vraćaju. To je harmonija. Ovde postoji veći broj različitih životinjskih vrsta, i svi su zajedno, nema ugnjetavanja. Međutim, samo se mrdnite u navodnu civilizaciju, odmah se rađa nekakav problem ““ ističe Rade i polako otkriva motiv svog dolaska na ostrvo: ,,Video sam suludost življenja u urbanim sredinama. Čovek nije čovek, nije svoj, već rob. Ja sam ovde slobodan čovek i smatram da je najveći uspeh u životu, izboriti se za ličnu slobodu. Kada ustanem, uz jutarnju kafu, u ovoj mojoj drvenoj hacijendi, preispitujem sebe šta danas želim da radim. Za koju sam vrstu posla raspoložen, to i radim.“
Navodeći razloge zbog kojih se srpski seljak veoma teško odlučuje da gaji mangulicu, Rade tvrdi da je odgovor u činjenici da u Srbiji ništa teže ne uspeva od pameti, i dodaje: ,,Naš Srbin koji je proveo 30 godina u Americi, došao je kod mene i uzeo preko stotinu jedinki za svoj matični zapat. Zar treba on da dođe, preko okeana, i da nam drži lekciju kako i šta treba da radimo? Ja sam mukotrpno stvarao svoj matični zapat koji treba da bude epicentar rasplodnog materijala za celu zemlju. Odgovorno tvrdim da ovakvog zapata nema u celoj Srbiji. Za svaki naš region, ovde na Adici, postoji odgovarajuća vrsta mangulice. Za ravnicu, brdovite krajeve i za surove, planinske uslove.“
Matični zapat na Adici trenutno broji preko dve stotine jedinki, a njihov odgajivač tvrdi da bi svaki srpski seljak mogao da odvoji samo pet ari placa i da gaji mangulicu. Ne razmišljajući mnogo o novcu, jer nije njegov rob, Rade želi da ova rasa svinja ponovo zaživi u Srbiji. Prase mangulice košta 150 evra, mađutim, sledeći svoju ideju, on veoma često od zainteresovanih umesto novca traži kukuruz, slamu i slično.
Ideji jednostavnog života koju slede Bisa i Rade, ne idu u prilog mnoge stvari iz ,,urbanog“ sveta. U želji da mangulica zauzme mesto koje joj pripada, na ostrvu ove kraljice svinja, našla se i ekipa Televizije Avala koja je zabeležila život na Adici. Uz vino, pesmu, razgovor, i naravno, pečeno prase mangulice, bračni par je govorio i o problemima na koje nailazi.
Na pitanje, postoji li podrška lokalnih struktura vlasti, Rade odgovara: ,,Opštinska direkcija za poljoprivredu u Šapcu, odbila je podršku za moje učešće na prošlogodišnjem Sajmu u Novom Sadu. Šef Sajma je rekao da me čašćavaju boksom za smeštaj životinja. Kada sam Direkciji podneo zahtev sa određenim stavkama za sredstva, rekli su da mi mogu izaći u susret samo za boks. Međutim, ja ga nisam naveo kao potrebnu stavku. Komentar je izlišan, jer podrške nema. Uskoro ću dobiti rezultate analize mesa sa Instituta za higijenu i tehnologiju mesa, što je veoma važno.“
Govoreći o kvalitetu mesa, domaćin sa Adice se priseća bivšeg načelnika Republičke veterinarske inspekcije, doktora Miroslava Stojišića, koji je u javnosti isticao da je meso koje se jede u Srbiji lošeg kvaliteta, da izaziva rak i mutacije gena.
- Meso je puno hormona, razne hemije, a srpska deca to jedu i nikog nije briga. Za nas starije je lako, a šta ćemo sa mladima? Devojčice od 13 godina izgledaju kao da im je 20. Po tome vidimo šta nam deca jedu, a država ne čini ništa da to spreči ““ kaže Rade.
- Život je na mladima, Srbija je na mladima, zato moramo da se borimo za našu mladost ““ uključuje se Bisa, nenametljiva, topla priroda ženskog bića koja se utopila u prirodu oko sebe.
I dok na našim rukama ostaje miris čiste, svinjske masti, ona preporučuje da je ne brišemo, već samo utrljamo u dlanove, što smo poslušali i odmah shvatili značaj čitave priče. Masnoća se brzo razlaže, uništava loš holesterol u ljudskom organizmu, prijatnog je mirisa i ukusa, a meso je lako svarljivo. Malo ko je prisutne mogao ubediti da je mast prijatnog mirisa, međutim, nakon pečenja koje smo komadali rukama, dileme nije bilo. Saznali smo i da mangulica daje vrhunske rezultate jedino ako je hranjena prirodno, a ako se nalazi i u prirodnoj sredini, onda joj nema premca.
Na Adici nije samo autentična mangulica, već i život ovo dvoje ljudi. Zvuci prirode i Drine.
- Ovde treba da doživite kišu i grmljavinu, sve ječi ““ kaže Bisa. Drveni sto i stolice ručno pravljeni, na zidovima detalji iz prošlosti, ikona Svetog Nikole. U uglovima prostorije, na nekoliko mesta gore sveće, umesto lustera. Život u 21. veku bez vode i struje, jer struja ubrzava život i čovek brže stari, tvrdi domaćica i dodaje: ,,On je domaćin, a ja sam stub kuće. U ovoj prirodi, gde je Bog postavio da sve bude jasno i jednostavno, mi smo se utopili jedno u drugo. To i jeste suština života. Ostanem na ostrvu sama po 15 dana, nema straha. Što više radiš, sve si hrabriji. Kada smo došli na ostrvo živeli smo pod šatorom nekoliko meseci. Počeli smo polako, jedno po jedno, tako je i danas, snalazimo se.“
U drvenoj kući na Adici, Bisa kuva svakoga dana jer nema frižider, mesi hleb, a peglu zagreva na šporetu. Živi se skromno i jednostavno u domu pravog srpskog domaćina, gde je gost svetinja, koji se tako i oseća. Retki su oni koji razumeju bračni par sa ostrva i njihovu želju da mangulica postane ono što je nekada bila. Međutim, Rade i Bisa su strpljivi i istrajni, i kako sami kažu, uz Božju pomoć sve će biti dobro.
Smiljka Jovanović
Među prijateljima poznatiji kao Rade, ovaj čovek slobodnog duha i dosledan sebi, punih sedam godina živi na Adici sa suprugom Bisom, i gaji srpsku autohtonu svinju ““ mangulicu.
- Živeti kraj mangulice je priča za nauk o tome šta su Srbi imali i šta su izgubili. Ona je drugo koleno iza divlje svinje, i samim tim, po Božjem promislu je sposobna da se stara sama o sebi. Moje krmače odu u prirodu, oprase se i posle dve do tri nedelje dođu sa prasićima. Ako čovek pokaže trunku razumevanja i ljubavi prema njima, one mnogostruko vraćaju. To je harmonija. Ovde postoji veći broj različitih životinjskih vrsta, i svi su zajedno, nema ugnjetavanja. Međutim, samo se mrdnite u navodnu civilizaciju, odmah se rađa nekakav problem ““ ističe Rade i polako otkriva motiv svog dolaska na ostrvo: ,,Video sam suludost življenja u urbanim sredinama. Čovek nije čovek, nije svoj, već rob. Ja sam ovde slobodan čovek i smatram da je najveći uspeh u životu, izboriti se za ličnu slobodu. Kada ustanem, uz jutarnju kafu, u ovoj mojoj drvenoj hacijendi, preispitujem sebe šta danas želim da radim. Za koju sam vrstu posla raspoložen, to i radim.“
Navodeći razloge zbog kojih se srpski seljak veoma teško odlučuje da gaji mangulicu, Rade tvrdi da je odgovor u činjenici da u Srbiji ništa teže ne uspeva od pameti, i dodaje: ,,Naš Srbin koji je proveo 30 godina u Americi, došao je kod mene i uzeo preko stotinu jedinki za svoj matični zapat. Zar treba on da dođe, preko okeana, i da nam drži lekciju kako i šta treba da radimo? Ja sam mukotrpno stvarao svoj matični zapat koji treba da bude epicentar rasplodnog materijala za celu zemlju. Odgovorno tvrdim da ovakvog zapata nema u celoj Srbiji. Za svaki naš region, ovde na Adici, postoji odgovarajuća vrsta mangulice. Za ravnicu, brdovite krajeve i za surove, planinske uslove.“
Matični zapat na Adici trenutno broji preko dve stotine jedinki, a njihov odgajivač tvrdi da bi svaki srpski seljak mogao da odvoji samo pet ari placa i da gaji mangulicu. Ne razmišljajući mnogo o novcu, jer nije njegov rob, Rade želi da ova rasa svinja ponovo zaživi u Srbiji. Prase mangulice košta 150 evra, mađutim, sledeći svoju ideju, on veoma često od zainteresovanih umesto novca traži kukuruz, slamu i slično.
Ideji jednostavnog života koju slede Bisa i Rade, ne idu u prilog mnoge stvari iz ,,urbanog“ sveta. U želji da mangulica zauzme mesto koje joj pripada, na ostrvu ove kraljice svinja, našla se i ekipa Televizije Avala koja je zabeležila život na Adici. Uz vino, pesmu, razgovor, i naravno, pečeno prase mangulice, bračni par je govorio i o problemima na koje nailazi.
Na pitanje, postoji li podrška lokalnih struktura vlasti, Rade odgovara: ,,Opštinska direkcija za poljoprivredu u Šapcu, odbila je podršku za moje učešće na prošlogodišnjem Sajmu u Novom Sadu. Šef Sajma je rekao da me čašćavaju boksom za smeštaj životinja. Kada sam Direkciji podneo zahtev sa određenim stavkama za sredstva, rekli su da mi mogu izaći u susret samo za boks. Međutim, ja ga nisam naveo kao potrebnu stavku. Komentar je izlišan, jer podrške nema. Uskoro ću dobiti rezultate analize mesa sa Instituta za higijenu i tehnologiju mesa, što je veoma važno.“
Govoreći o kvalitetu mesa, domaćin sa Adice se priseća bivšeg načelnika Republičke veterinarske inspekcije, doktora Miroslava Stojišića, koji je u javnosti isticao da je meso koje se jede u Srbiji lošeg kvaliteta, da izaziva rak i mutacije gena.
- Meso je puno hormona, razne hemije, a srpska deca to jedu i nikog nije briga. Za nas starije je lako, a šta ćemo sa mladima? Devojčice od 13 godina izgledaju kao da im je 20. Po tome vidimo šta nam deca jedu, a država ne čini ništa da to spreči ““ kaže Rade.
- Život je na mladima, Srbija je na mladima, zato moramo da se borimo za našu mladost ““ uključuje se Bisa, nenametljiva, topla priroda ženskog bića koja se utopila u prirodu oko sebe.
I dok na našim rukama ostaje miris čiste, svinjske masti, ona preporučuje da je ne brišemo, već samo utrljamo u dlanove, što smo poslušali i odmah shvatili značaj čitave priče. Masnoća se brzo razlaže, uništava loš holesterol u ljudskom organizmu, prijatnog je mirisa i ukusa, a meso je lako svarljivo. Malo ko je prisutne mogao ubediti da je mast prijatnog mirisa, međutim, nakon pečenja koje smo komadali rukama, dileme nije bilo. Saznali smo i da mangulica daje vrhunske rezultate jedino ako je hranjena prirodno, a ako se nalazi i u prirodnoj sredini, onda joj nema premca.
Na Adici nije samo autentična mangulica, već i život ovo dvoje ljudi. Zvuci prirode i Drine.
- Ovde treba da doživite kišu i grmljavinu, sve ječi ““ kaže Bisa. Drveni sto i stolice ručno pravljeni, na zidovima detalji iz prošlosti, ikona Svetog Nikole. U uglovima prostorije, na nekoliko mesta gore sveće, umesto lustera. Život u 21. veku bez vode i struje, jer struja ubrzava život i čovek brže stari, tvrdi domaćica i dodaje: ,,On je domaćin, a ja sam stub kuće. U ovoj prirodi, gde je Bog postavio da sve bude jasno i jednostavno, mi smo se utopili jedno u drugo. To i jeste suština života. Ostanem na ostrvu sama po 15 dana, nema straha. Što više radiš, sve si hrabriji. Kada smo došli na ostrvo živeli smo pod šatorom nekoliko meseci. Počeli smo polako, jedno po jedno, tako je i danas, snalazimo se.“
U drvenoj kući na Adici, Bisa kuva svakoga dana jer nema frižider, mesi hleb, a peglu zagreva na šporetu. Živi se skromno i jednostavno u domu pravog srpskog domaćina, gde je gost svetinja, koji se tako i oseća. Retki su oni koji razumeju bračni par sa ostrva i njihovu želju da mangulica postane ono što je nekada bila. Međutim, Rade i Bisa su strpljivi i istrajni, i kako sami kažu, uz Božju pomoć sve će biti dobro.
Smiljka Jovanović
Najnoviji broj
11. april 2024.
