SEĆANjA NA STARI ŠABAC
IZGUBLjENI TRAG
Tragajući za potomcima ruskih izbeglica od Oktobarske revolucije, koji danas žive u Šapcu, upoznao sam porodicu Morozović. Srdačno su mi pružili porodične fotografije i brojne podatke o svojoj porodici.
Rus Nikolaj A. Morozović rođen je 1905. godine u Kazanju, glavnom gradu Tatarske republike. Kao pitomac Vojne akademije izbegao je u Kraljevinu Jugoslaviju 1923. godine. Put ga je vodio preko Kine, gde je kao izbeglica dobio u Šangaju od Američkog predstavništva dokument da može da ide u SAD. Brod sa ruskim izbeglicama prošao je kroz Kinesko more, Indijski okean, Arapsko more, Suecki kanal, Sredozemno i Jadransko more i, konačno, Morozović je sa ostalim vojnim pitomcima stigao u Bileće. Odlazi u Beograd gde 1925. godine za početak završava železničarski tečaj, a kasnije i za geometra. Dok je Nikolaj Morozović radio kao geometar širom Kraljevine Jugoslavije vodio je boemski i terenski život živeći visokim stilom i družeći se sa geometrom Nikolom Kalabićem koji će mu kasnije biti venčani kum.
U Karlovcu je živela porodica Pagač čehoslovačkog porekla. Krojač Josip Pagač sa suprugom Marijom imao je ćerke Miciku i Helenu, sinove Toneta i Viktora. Helena Pagač išla je u Stručnu školu, svirala klavir, bila odličan učenik, plivač, sportista. Završavala je baletsku školu. Oko 1932. godine geometarski posao je naveo Nikolaja u Karlovac gde je upoznao lepu i obrazovanu Helenu Pagač. Venčali su se. Kum im je bio geometar i šef Katastarske uprave u Valjevu Nikola Kalabić koji je kasnije otišao u četnike. Godinu dana kasnije (7. maja 1933.) Helena rađa sina Aleksandra, mog sagovornika. Po izrazu njenog lica sa sačuvanih fotografija, vidi se da nije bila zadovoljna životom zbog muževljevog odsustva zbog rada na terenu. Gajila je sina Aleksandra i živela sa roditeljima, sestrom i braćom.
Počinje Drugi svetski rat i životni problemi. U Karlovcu se zatvara škola za pravoslavne učenike u kojoj je Aleksandar završio prvi razred. Vrši se pritisak na porodicu Pagač da se pokatoliče. Karlovac postaje ustaško uporište. Helenin brat Viktor gine u eksploziji voza, a drugi brat Tone, koji je bio član partije, odlazi u Banat gde u Beloj Crkvi radi kao učitelj. Iz ustaškog Karlovca geometar Nikolaj Morozović sa suprugom Helenom seli se u Prokuplje. Zbog lakšeg transporta kupuju nameštaj od pletenog vrbovog pruća. Helena u Prokuplju rađa blizance Robina i Bruna koji umire zbog srčane mane. Nikolaj se vraća u Karlovac odakle izvlači sina Aleksandra i svastiku Miciku koju su ustaše htele da ubiju. U vozu Micika glumi da je Aleksandrova majka i on je tako i naziva. Aleksandar u Prokuplju završava drugi razred, a onda se petočlana porodica seli u Zemun.
U Šabac su se doselili 1943. godine kada u jesen Nemci mobilišu Nikolaja i smeštaju ga u ,,Zelenu školu“. Porodica je našla skroman stan u dnu dvorišta kuće koja se nalazila do današnje pekare Zaspalovskih u glavnoj ulici ( G. Jevremova). Rat je u toku i jednoga dana Nemci Nikolaja upućuju u Mionicu. On je na polasku porodici rekao: ,,Ne znam da li ću da se vratim?“ Otišao je i nikada se nije vratio, niti javio. Nemci su narednih dana po Šapci polepili poternice za njim. Postojale su dve mogućnosti - da je pobegao u četnike ili mu je njegov kum četnik, Nikola Kalabić, na neki način omogućio bekstvo iz zemlje.
Kakav je bio dalji život Helene sa sestrom i dvoje dece to samo ona zna. Posle završetka rata Helenina sestra Micika dobila je izbeglički pasoš i vratila se kod roditelja u Karlovac. Sa sobom je povela mlađeg Heleninog bolesnog sina Robina koji u Karlovcu umire od trbušnog tifusa koji je harao u to posleratno vreme. Micika se nikada nuje udala jer joj je pred rat na aerodromu poginuo verenik koji je bio pilot. U Šapcu ostaje Helena sa najstarijim i preživelim sinom Aleksandrom koji nastavlja osnovno školovanje u školi ,,Janko Veselinović“. Da bi preživela sa detetom Helena od iznajmljenog stana jednu sobu sa dva kreveta izdaje za noćenje. Ondašnje narodne vlasti osuđuju je da preko dana ide na prinudni rad na Stari grad na Savi jer joj je nestali muž bio kao Belogardejac u nemačkim redovima. Pretrpela je i to da bi se kasnije zaposlila kao kuvarica u ,,Zelenom Vencu“ gde ostaje do penzije. Kraj svoga života dugog devedeset dve godine dočekala je u Domu za stare. Nije se odvajala od svoje tašnice sa starim porodičnim fotografijama. Unuk Igor, danas uramljivač na Kamičku, obilazio ju je u domu i stalno izvlačio slike i njene tašnice koju joj je na kraju neko iz doma uzeo. Ipak slike je Igor sačuvao i sada ih objavljujem. Helena je govorila tri jezika. Od dana udaje bila je materijalno siromašna ali poštena, radna i duhovno bogata. Školovala je sina Aleksandra koji je završio gimnaziju, studirao DIF, ali je imao povredu noge i prešao je da radi u ,,Dunavu“ gde je dočekao penziju.
Danas Aleksandar Morozović u Šapcu živi sa suprugom Nadom, rođenom Bođvanski, penzionisanom medicinskom sestrom. Kažu, zadovoljni su, imaju odraslog sina Igora i ćerku Aleksandru, a dočekali su i unučad. Prošle godine njihova unuka Sonja dojurila je kod njih sva uzbuđena. Preko interneta stupila je u kontakt sa gospođom iz Engleske koja se prezivala Morozović i čiji je otac Nikola živeo u Šapcu. Engleskinja je izbegla dalje kontakte?! Izgleda da je praunuka Sonja naišla na igubljeni trag ruskog izbeglice Nikolaja A. Morozovića. Svaka tajna vremenom sama ispliva na površinu.
Dragutin Dragan Petrović
Rus Nikolaj A. Morozović rođen je 1905. godine u Kazanju, glavnom gradu Tatarske republike. Kao pitomac Vojne akademije izbegao je u Kraljevinu Jugoslaviju 1923. godine. Put ga je vodio preko Kine, gde je kao izbeglica dobio u Šangaju od Američkog predstavništva dokument da može da ide u SAD. Brod sa ruskim izbeglicama prošao je kroz Kinesko more, Indijski okean, Arapsko more, Suecki kanal, Sredozemno i Jadransko more i, konačno, Morozović je sa ostalim vojnim pitomcima stigao u Bileće. Odlazi u Beograd gde 1925. godine za početak završava železničarski tečaj, a kasnije i za geometra. Dok je Nikolaj Morozović radio kao geometar širom Kraljevine Jugoslavije vodio je boemski i terenski život živeći visokim stilom i družeći se sa geometrom Nikolom Kalabićem koji će mu kasnije biti venčani kum.
U Karlovcu je živela porodica Pagač čehoslovačkog porekla. Krojač Josip Pagač sa suprugom Marijom imao je ćerke Miciku i Helenu, sinove Toneta i Viktora. Helena Pagač išla je u Stručnu školu, svirala klavir, bila odličan učenik, plivač, sportista. Završavala je baletsku školu. Oko 1932. godine geometarski posao je naveo Nikolaja u Karlovac gde je upoznao lepu i obrazovanu Helenu Pagač. Venčali su se. Kum im je bio geometar i šef Katastarske uprave u Valjevu Nikola Kalabić koji je kasnije otišao u četnike. Godinu dana kasnije (7. maja 1933.) Helena rađa sina Aleksandra, mog sagovornika. Po izrazu njenog lica sa sačuvanih fotografija, vidi se da nije bila zadovoljna životom zbog muževljevog odsustva zbog rada na terenu. Gajila je sina Aleksandra i živela sa roditeljima, sestrom i braćom.
Počinje Drugi svetski rat i životni problemi. U Karlovcu se zatvara škola za pravoslavne učenike u kojoj je Aleksandar završio prvi razred. Vrši se pritisak na porodicu Pagač da se pokatoliče. Karlovac postaje ustaško uporište. Helenin brat Viktor gine u eksploziji voza, a drugi brat Tone, koji je bio član partije, odlazi u Banat gde u Beloj Crkvi radi kao učitelj. Iz ustaškog Karlovca geometar Nikolaj Morozović sa suprugom Helenom seli se u Prokuplje. Zbog lakšeg transporta kupuju nameštaj od pletenog vrbovog pruća. Helena u Prokuplju rađa blizance Robina i Bruna koji umire zbog srčane mane. Nikolaj se vraća u Karlovac odakle izvlači sina Aleksandra i svastiku Miciku koju su ustaše htele da ubiju. U vozu Micika glumi da je Aleksandrova majka i on je tako i naziva. Aleksandar u Prokuplju završava drugi razred, a onda se petočlana porodica seli u Zemun.
U Šabac su se doselili 1943. godine kada u jesen Nemci mobilišu Nikolaja i smeštaju ga u ,,Zelenu školu“. Porodica je našla skroman stan u dnu dvorišta kuće koja se nalazila do današnje pekare Zaspalovskih u glavnoj ulici ( G. Jevremova). Rat je u toku i jednoga dana Nemci Nikolaja upućuju u Mionicu. On je na polasku porodici rekao: ,,Ne znam da li ću da se vratim?“ Otišao je i nikada se nije vratio, niti javio. Nemci su narednih dana po Šapci polepili poternice za njim. Postojale su dve mogućnosti - da je pobegao u četnike ili mu je njegov kum četnik, Nikola Kalabić, na neki način omogućio bekstvo iz zemlje.
Kakav je bio dalji život Helene sa sestrom i dvoje dece to samo ona zna. Posle završetka rata Helenina sestra Micika dobila je izbeglički pasoš i vratila se kod roditelja u Karlovac. Sa sobom je povela mlađeg Heleninog bolesnog sina Robina koji u Karlovcu umire od trbušnog tifusa koji je harao u to posleratno vreme. Micika se nikada nuje udala jer joj je pred rat na aerodromu poginuo verenik koji je bio pilot. U Šapcu ostaje Helena sa najstarijim i preživelim sinom Aleksandrom koji nastavlja osnovno školovanje u školi ,,Janko Veselinović“. Da bi preživela sa detetom Helena od iznajmljenog stana jednu sobu sa dva kreveta izdaje za noćenje. Ondašnje narodne vlasti osuđuju je da preko dana ide na prinudni rad na Stari grad na Savi jer joj je nestali muž bio kao Belogardejac u nemačkim redovima. Pretrpela je i to da bi se kasnije zaposlila kao kuvarica u ,,Zelenom Vencu“ gde ostaje do penzije. Kraj svoga života dugog devedeset dve godine dočekala je u Domu za stare. Nije se odvajala od svoje tašnice sa starim porodičnim fotografijama. Unuk Igor, danas uramljivač na Kamičku, obilazio ju je u domu i stalno izvlačio slike i njene tašnice koju joj je na kraju neko iz doma uzeo. Ipak slike je Igor sačuvao i sada ih objavljujem. Helena je govorila tri jezika. Od dana udaje bila je materijalno siromašna ali poštena, radna i duhovno bogata. Školovala je sina Aleksandra koji je završio gimnaziju, studirao DIF, ali je imao povredu noge i prešao je da radi u ,,Dunavu“ gde je dočekao penziju.
Danas Aleksandar Morozović u Šapcu živi sa suprugom Nadom, rođenom Bođvanski, penzionisanom medicinskom sestrom. Kažu, zadovoljni su, imaju odraslog sina Igora i ćerku Aleksandru, a dočekali su i unučad. Prošle godine njihova unuka Sonja dojurila je kod njih sva uzbuđena. Preko interneta stupila je u kontakt sa gospođom iz Engleske koja se prezivala Morozović i čiji je otac Nikola živeo u Šapcu. Engleskinja je izbegla dalje kontakte?! Izgleda da je praunuka Sonja naišla na igubljeni trag ruskog izbeglice Nikolaja A. Morozovića. Svaka tajna vremenom sama ispliva na površinu.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
18. april 2024.
