Инфо

Берза

  • aero 1.702 ▲ 0,12%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • kmbn 2.198 ▲ 2,66%
  • niis 687 ⚫ 0,00%
(25. јул 2013.)
СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ

ИЗГУБЉЕНИ ТРАГ

Трагајући за потомцима руских избеглица од Октобарске револуције, који данас живе у Шапцу, упознао сам породицу Морозовић. Срдачно су ми пружили породичне фотографије и бројне податке о својој породици.
Рус Николај А. Морозовић рођен је 1905. године у Казању, главном граду Татарске републике. Као питомац Војне академије избегао је у Краљевину Југославију 1923. године. Пут га је водио преко Кине, где је као избеглица добио у Шангају од Америчког представништва документ да може да иде у САД. Брод са руским избеглицама прошао је кроз Кинеско море, Индијски океан, Арапско море, Суецки канал, Средоземно и Јадранско море и, коначно, Морозовић је са осталим војним питомцима стигао у Билеће. Одлази у Београд где 1925. године за почетак завршава железничарски течај, а касније и за геометра. Док је Николај Морозовић радио као геометар широм Краљевине Југославије водио је боемски и теренски живот живећи високим стилом и дружећи се са геометром Николом Калабићем који ће му касније бити венчани кум.
У Карловцу је живела породица Пагач чехословачког порекла. Кројач Јосип Пагач са супругом Маријом имао је ћерке Мицику и Хелену, синове Тонета и Виктора. Хелена Пагач ишла је у Стручну школу, свирала клавир, била одличан ученик, пливач, спортиста. Завршавала је балетску школу. Око 1932. године геометарски посао је навео Николаја у Карловац где је упознао лепу и образовану Хелену Пагач. Венчали су се. Кум им је био геометар и шеф Катастарске управе у Ваљеву Никола Калабић који је касније отишао у четнике. Годину дана касније (7. маја 1933.) Хелена рађа сина Александра, мог саговорника. По изразу њеног лица са сачуваних фотографија, види се да није била задовољна животом због мужевљевог одсуства због рада на терену. Гајила је сина Александра и живела са родитељима, сестром и браћом.
Почиње Други светски рат и животни проблеми. У Карловцу се затвара школа за православне ученике у којој је Александар завршио први разред. Врши се притисак на породицу Пагач да се покатоличе. Карловац постаје усташко упориште. Хеленин брат Виктор гине у експлозији воза, а други брат Тоне, који је био члан партије, одлази у Банат где у Белој Цркви ради као учитељ. Из усташког Карловца геометар Николај Морозовић са супругом Хеленом сели се у Прокупље. Због лакшег транспорта купују намештај од плетеног врбовог прућа. Хелена у Прокупљу рађа близанце Робина и Бруна који умире због срчане мане. Николај се враћа у Карловац одакле извлачи сина Александра и свастику Мицику коју су усташе хтеле да убију. У возу Мицика глуми да је Александрова мајка и он је тако и назива. Александар у Прокупљу завршава други разред, а онда се петочлана породица сели у Земун.
У Шабац су се доселили 1943. године када у јесен Немци мобилишу Николаја и смештају га у ,,Зелену школу“. Породица је нашла скроман стан у дну дворишта куће која се налазила до данашње пекаре Заспаловских у главној улици ( Г. Јевремова). Рат је у току и једнога дана Немци Николаја упућују у Мионицу. Он је на поласку породици рекао: ,,Не знам да ли ћу да се вратим?“ Отишао је и никада се није вратио, нити јавио. Немци су наредних дана по Шапци полепили потернице за њим. Постојале су две могућности - да је побегао у четнике или му је његов кум четник, Никола Калабић, на неки начин омогућио бекство из земље.
Какав је био даљи живот Хелене са сестром и двоје деце то само она зна. После завршетка рата Хеленина сестра Мицика добила је избеглички пасош и вратила се код родитеља у Карловац. Са собом је повела млађег Хелениног болесног сина Робина који у Карловцу умире од трбушног тифуса који је харао у то послератно време. Мицика се никада нује удала јер јој је пред рат на аеродрому погинуо вереник који је био пилот. У Шапцу остаје Хелена са најстаријим и преживелим сином Александром који наставља основно школовање у школи ,,Јанко Веселиновић“. Да би преживела са дететом Хелена од изнајмљеног стана једну собу са два кревета издаје за ноћење. Ондашње народне власти осуђују је да преко дана иде на принудни рад на Стари град на Сави јер јој је нестали муж био као Белогардејац у немачким редовима. Претрпела је и то да би се касније запослила као куварица у ,,Зеленом Венцу“ где остаје до пензије. Крај свога живота дугог деведесет две године дочекала је у Дому за старе. Није се одвајала од своје ташнице са старим породичним фотографијама. Унук Игор, данас урамљивач на Камичку, обилазио ју је у дому и стално извлачио слике и њене ташнице коју јој је на крају неко из дома узео. Ипак слике је Игор сачувао и сада их објављујем. Хелена је говорила три језика. Од дана удаје била је материјално сиромашна али поштена, радна и духовно богата. Школовала је сина Александра који је завршио гимназију, студирао ДИФ, али је имао повреду ноге и прешао је да ради у ,,Дунаву“ где је дочекао пензију.
Данас Александар Морозовић у Шапцу живи са супругом Надом, рођеном Бођвански, пензионисаном медицинском сестром. Кажу, задовољни су, имају одраслог сина Игора и ћерку Александру, а дочекали су и унучад. Прошле године њихова унука Соња дојурила је код њих сва узбуђена. Преко интернета ступила је у контакт са госпођом из Енглеске која се презивала Морозовић и чији је отац Никола живео у Шапцу. Енглескиња је избегла даље контакте?! Изгледа да је праунука Соња наишла на игубљени траг руског избеглице Николаја А. Морозовића. Свака тајна временом сама исплива на површину.
Драгутин Драган Петровић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa