ISPOVEST SA GOLOG OTOKA

I danas mi je slika pred očima, kako je moj otac cepa Staljinove slike iz ruskih knjiga i baca ih u šporet. Bilo je to oko 1948. godine dok je u kući vladao strah od udbaša, koji su tokom noći nekuda odvodili članove partije i obične građane. Kasnije sam shvatio šta je Informbiro i gde su ti Šapčani vođeni. Znao sam neke od njih koji su bili na Golom otoku, uvek su bili čudni, ćutljivi i nedruštveni. Nikome nisu govorili, šta su tamo doživljavali. Trebalo je da prođu decenije, pa da istina o tim posleratnim zbivanjima ne bude tajna. U foto arhivi imao sam jednu staru fotografiju Sokolskog orkestra na kojoj se kao violinista nalazio i Dragutin Dobrivojević - Guta moj nekadašnji nastavnik muzičkog. Hteo sam da pišem o njemu kao muzičaru i stupio sam u kontakt sa njegovom ćerkom Jasnom, koja me je odvela kod svoje majke Zorice. Stara gospođa bila je vitalna sa svojih 93. godine. Ali tema razgovora umesto da bude violinista Guta promenila se, kada mi je rekla, da su Guta i ona bili osuđenici na Golom otoku. Od 1948. godine, bio je to moj prvi susret sa osobom, koja je bila voljna da govori o toj sramotnoj, tragičnoj i tužnoj temi. Teško je i nezahvalno opisati tragične godine njihove porodice ali pokušaću da vam prenesem deo dobijenih ključnih činjenica naših razgovora. U toku Drugog svetskog rata Guta je 1942. godine bio zarobljen i deportovan u Norveški logor. Kao nekadašnji vrstan sportista izuzetne fizičke spremnosti, uspeo je da preživi surove logorske uslove „života“ na minus pedeset stepeni. U Norveškim logorima stekao je veliki broj prijatelja Norvežana a govorio je norveški i nemački. Bio je hrabar i čovečan, izlazio je iz stroja i stajao pred puščanim cevima Nemaca, tražeći da pucaju u njega, u zamenu Norvežanina koji je imao troje dece. Nakon oslobođenja po povratku u Jugoslaviju, Guta je na jednom sastanku zamerio ondašnjoj vlasti, preterano oduzimanje hrane od seljaka. To je bilo dovoljno da ga upute u Obrenovački zatvor iz kojeg je uspeo da pobegne preko Drine u Ugljevik kod ženine rodbine. Udbaši ga hvataju i šalju na Goli Otok. Supruga Zorica koja je te 1948. godine radila kao službenica u „Žitorataru“ čiji je tadašnji direktor bio Zaharije Trnavčević, dobila je otkaz jer joj je muž bio osuđenik. Sleći potez UDB bio je da Zoricu izbace iz stana sa dva maloletna deteta. Posle nekoliko dana dobila je i naređenje da za sedam dana napusti Šabac „kao opasna ličnost“. Zorica je ostavila stariju kći Tanju u Šapcu kod Gutinih roditelja, jer je devojčica rođena 1940. godine već išla u školu, a sa dvogodišnjom Jasnom otišla je iz Šapca u Ugljevik kod svojih roditelja. Udbaši su je uporno pratili i u Ugljeviku kod njenog oca Jovana Šijana, došao je jedan njihov član koji ga je poznavao, sa nalogom za Zoricino hapšenje. Nastala je mučna scena Zorica je morala da napusti dvogodišnju Jasnu koja se grčevito držala za majčinu suknju. Dete je vrištalo dok je udbaš izvodio Zoricu na sporedna vrata kuće, trčeći sa njom prugom, kako bi što pre stigli do Bijeljine. Zorica je dugo čula vrištanje svog deteta, trčala i plakala (i ja dok sam ovo pisao). U Bijeljini ju je prihvatio drugi udbaš, njen školski drug iz gimnazije Dika Simić, koji se čudio, šta će ona tu, jer je znao da je poštena i lojalna osoba ondašnjeg državnog sistema. Nije je poslao u zatvor, već je držao u jednoj kancelariji i posle tri dana stražar je Zoricu sproveo u Tuzlanski zatvor. U njemu je provela četiri meseca u podrumu na golom betonu, spavajući sa cipelama pod glavom. Hrana je bila očajna i počeli su da joj oboljevaju zglobovi i zubi. Jedan zatvorenik doturio joj je belog luka, što joj je dalo malo snage i spaslo propadanje zuba. Iz Tuzlanskog sprovode je u Sarajevski zatvor u kojem ostaje nekoliko meseci, a onda je vozom sprovode do Rijeke. Iz furgona je sa ostalim osuđencima ušla u utrobu broda „Punat“ koji je kažnjenike prevozio na ostrvo Goli otok. U utrobi broda je bio smrad od vršenja nužde, nije bilo vode za piće, dve žene su umrle a na ostrvu pridošli kažnjenici, prošli su kroz špalir osuđenika sa ostrva, koji su ih tukli. Sa stotinak žena Zorica je na obližnjem ostrvu Sveti Grgur nekoliko meseci vadila mlade boriće koji su prevoženi na kopno. Žene su jele plodove biljke „maginja“ i divlji crni luk a kada su prebačene na Goli otok, čekalo ih je nošenje kamenja sa ostrva na brod. Među kažnjenicima bili su stari komunisti lojalni Staljinu, komunisti koji su se slučajno izjasnili za Ruse, obični građani koje je neko prijavio a bilo je i plaćenih doušnika i cinkaroša. Svako je svakom bio neprijatelj. Ljudski život nije vredeo pedeset para. Postojala je i „Petrova rupa“ iz koje se niko živ nije vraćao! Bilo je i samoubistava a onima koji su bili „pod bojkotom“ njima su glave gurane u kofe sa fekalijama dok je batinjanje bilo normalna pojava. Zorica se seća zloglasnog udbaša Jove Kapičića koji je danas njenih starosnih godina i koji je nedavno bio u jednoj TV emisiji. Još prima visoku Titovu penziju i nema osećaj svoje krivice za zlodela sa Golog otoka. Posle njega je na ostrvo došao neki Bulatović za kojeg je Zorica rekla, da je bio manje zao. Pred odlazak sa ostrva kažnjenicima je poboljšana ishrana, vraćena civilna odeća i date objave, koje su trebali da predaju UDBi u svojim mestima. Zorica se u Šabac vratila avgusta 1951. godini u 4 časa ujutro. U ulici M. Pocerca br. 23 na prizemnoj kući prozor je bio otvoren, pomerila je zavesu i gledala svoju kći Tanju kako spava. Tu je naš razgovor prekinut zbog majčinih suza... Objavu Zorica nije predala UDB i nije mogla da se zaposli narednih deset godina. Obećavali su joj posao u Beogradu, ako se razvede od Gute. Nije pristala. Zoricu koja je znala Latinski, posle deset godina u Šabačku bolnicu zaposlio je dr Ignjat Lukić njen ilegalni partijski saradnik. Započela je novi život. Ovo je samo deo ispovesti devedeset trogodišnje starice Zorice Dobrivojević, borca za život svoje porodice i pravdu, nepravedno osuđene od strane jednog totalitarnog sistema iz vremena bezumlja. Rane zarastaju ali ožiljci ostaju.
Dragutin Dragan Petrović