Berza

  • aero 845 ▲ 0,12%
  • enhl 700 ⚫ 0,00%
  • fito 2.899 ⚫ 0,00%
  • glos 350 ▲ 20,27%
  • gmon 2.111 ▲ 0,24%
  • niis 685 ⚫ 0,00%
  • rso15102 123,70 ▼ -0,33%
  • rso18171 109,59 ▲ 5,99%
  • svrl 520 ▲ 0,97%
  • tgas 12.001 ▲ 0,01%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
(8. avgust 2013.)
SEĆANjA NA STARI ŠABAC

ŠABAČKE RABADžIJE

Iz vremena kada je Srbija bila pod turskom vlašću u našem jeziku zadržala su se dve slične reči koje se danas sve ređe koriste: abadžije i rabadžije. Abadžije su bili majstori koji su od abe, grubog sukna, šili narodna odela, a rabadžije prevoznici razne robe na zaprežnim kolima.
Danas ih u Šapcu više nema. Zamenili su ih kamioni i druga teretna motorna vozila. Rabadžijski posao bio je jedan od najtežih poslova. Rabadžije su prevozili tokom cele godine u svako doba dana i noći po svakakom vremenu raznu kabastu robu. Najčešće su to bila drva, ugalj, burad sa naftom u vreme naftarica i kućni nameštaj pri seobama. Nisu bili članovi Esnafa jer ta vrsta posla nije bila zanat. Radnje su im bili uglavnom loši putevi i nebo nad glavom, a sredstvo za rad kola i tegleći konji o kojima se morala voditi posebna pažnja. Konji su morali biti uredno potkovani, dobro hranjeni ali i korišćeni, jer ako bi se samo hranili a ne bi koristili dobijali bi ,,gospodsku bolest“ (preuhranjenost ) od koje su crkavali. Rabadžijska kola bila su masivnija u odnosu na seoske taljige i na njih se moglo natovariti po nekoliko tona tereta. Posle Drugog svetskog rata šinske točkove zamenili su točkovi sa pneumaticima i onda je svaki rabadžija krpio svoje gume. Vulkanizera nije bilo kao danas, a da bi okrpljena guma bila dobro naduvana trebalo je sa ručnom pumpom duvati 800 puta. U Šapcu su se rabadžije zadržale do sedamdesetih godina prošloga veka. Bilo ih je tridesetak, imali su i svoju zadrugu na Bairu u kafani ,,Gučevo“ gde su se okupljali a kola i konje su ,,parkirali“ u parkiću gde se danas nalazi zgrada bivšeg Doma vojske.
U želji da sačuvam slike teškog rabadžijskog života posetio sam Životu Batu Rakića rođenog u Šapcu 1924. godine, vitalnog starca i starog šabačkog rabadžiju čiji su deda i otac Nemanja bili takođe rabadžije. Pred Drugi svetski rat Bati umire otac i on sa 16. godina počinje da se bavi rabadžilukom. Koristio je tuđa kola i konja, danonoćno radeći ,,na treću paru“. Zarađivao je više od onih koji su imali svoja kola i konje, tako da je vrlo brzo stekao svoja. Rat je bio u toku i šabačke rabadžije morale su da prevoze robu za Nemce po čijem su se naređenju skupljali u kafani ,,Tunel“ koja se nalazila do hotela ,,Zeleni venac“ gde su dobijali dnevne naredbe za prevoz. Subotom su im Nemci isplaćivali nadnice, 150 dinara za zapregu sa jednim konjem i 250 dinara sa dva. Kola se nisu smela preopteretiti, a konji se nisu smeli šibati. U protivnom Nemci bi išibali vlasnika zaprege. To mu dođe ““ dok su Nemci vladali bolje je bilo biti konj nego čovek. Baš su bili humani, samo da se ne ponovi ono vreme.
Osetio je Bata njihovu humanost dok je sa stricem i bratom trčao u Jarak i kasnije bio zatvoren u kasarni. Ispričao mi je Bata kako su Nemci zatvorenike u kasarni pitali ko želi da ide u Nemačku na rad. Javiše se neki, a Nemci sa njima popuniše broj za streljanje u Zasavici. Drugi dan jedan nemački vojnik pozva prstom Batu. Pomislio je Bata da mu je došao kraj. Vojnik je nešto govorio na nemačkom, izdvojio ga iz mase zarobljenika, doneo mu porciju hrane iz menze, a zatim odveo u baraku sa ašovima i lopatama. Dao mu je zadatak da čisti alat. Bata je danima otezao sa čišćenjem alata i hranio se u menzi. Poslužila ga je ratna sreća, da je naišao na dobrog Nemca ali, na žalost, većina su bili loši po nas. Nakon izlaska iz logora Bata je nastavio da rabadžija i bio je svedok kada su jednog jutra na desetak zaprežnih kola povezli grupu šabačkih mladića kojima je bilo rečeno da idu preko Drine pred kralja i da usput ne smeju pevati. Seća se Bata da su među njima su bili Kuzminćevi sinovi, Vlada, Albertov sin, a organizator puta bio je neki Srba agent i oficir Sarić iz V. Jovanovića. Kolona kola prošla je kroz Majur, Dublje, Klenje i Badovince. Šabački mladići prešli su Drinu dereglijom i bio je to put bez povratka.
Posle rata sve rabadžije iz Šapca danima su prevozili ranjenike sa železničke stanice do ,,Ruske bolnice“ koja se nalazila u kasarni, dok su tifusari voženi na Senjak. Priča Bata rabadžija o teškim danima kada su u šabačku stanicu stizali iz Bosne teški ranjenici u stočnim vagonima. Tadašnja kola su imala šinske točkove. Kola sa ranjenicima tresla su se na kaldrmi dok su ranjenici jaukali. Zborno mesto šabačkih rabadžija bilo je dvorište gimnazije a za taj posleratni prevoz Bati je priznata jedna godina radnog staža. Most na Savi je bio porušen i Bata je kolima prevozio putnike iz Obrenovca u Šabac odakle su brodom prelazili na Klenačku železničku stanicu. Najteži rabadžijski posao bio mu je kada je iz Popova u Lajkovac prevozio sanduk sa ekshumiranim telom jednog partizana. Zadah iz sanduka bio je strašan i kada je vetar duvao u leđa morao je da silazi sa kola i vodi konja.
U Šapcu je posle oslobođenja bilo puno posla za rabadžije. Bata je to iskoristio i neumorno radio. Plaćao je porez i stekao penziju teškim ali poštenim radom. Sa setom mi je Bata pričao o svojim kolegama rabadžijama sa Kamička Momčilu i Savi Žakiću, Ređi potkivaču iz Male koji je o konjima znao više od veterinara, o dosluženju vojnog roka kao kurir konjanik u Štipu, o 1960. godini kada se oženio sa Radmilom i dobio sina Jovana. Desetak sati razgovora je kratko vreme da se zabeleži jedan dinamičan život kakav je Batin. Posao koji je radio omogućio mu je kontakt sa velikim brojem Šapčana kojima je pružao svoje usluge. Moja je sreća što ga pamćenje i zdravlje odlično služe u osamdeset osmoj godini života. Rabadžijao je Bata ceo svoj radni vek. Pošteno radio i danas pošteno odmara. A ja se za kraj setih onih njegovih reči o ,, gospodskoj bolesti“. Nemojte preterivati u jelu, danas smo svi gospoda.
Dragutin Dragan Petrović

Najnoviji broj

15. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa