Инфо

Берза

  • aero 1.650 ▼ -1,55%
  • dinnpb 3.480 ▼ -0,29%
  • impl 3.055 ▼ -4,53%
  • kmbn 1.910 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,44%
  • puue 270 ⚫ 0,00%
  • rvst 1.950 ⚫ 0,00%
  • sjpt 151 ▲ 5,59%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.750 ▼ -2,27%
  • trbg 2.601 ▼ -13,30%
  • vtsr 650 ▲ 30,00%
  • vzas 80 ⚫ 0,00%
(8. август 2013.)
СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ

ШАБАЧКЕ РАБАЏИЈЕ

Из времена када је Србија била под турском влашћу у нашем језику задржала су се две сличне речи које се данас све ређе користе: абаџије и рабаџије. Абаџије су били мајстори који су од абе, грубог сукна, шили народна одела, а рабаџије превозници разне робе на запрежним колима.
Данас их у Шапцу више нема. Заменили су их камиони и друга теретна моторна возила. Рабаџијски посао био је један од најтежих послова. Рабаџије су превозили током целе године у свако доба дана и ноћи по свакаком времену разну кабасту робу. Најчешће су то била дрва, угаљ, бурад са нафтом у време нафтарица и кућни намештај при сеобама. Нису били чланови Еснафа јер та врста посла није била занат. Радње су им били углавном лоши путеви и небо над главом, а средство за рад кола и теглећи коњи о којима се морала водити посебна пажња. Коњи су морали бити уредно потковани, добро храњени али и коришћени, јер ако би се само хранили а не би користили добијали би ,,господску болест“ (преухрањеност ) од које су цркавали. Рабаџијска кола била су масивнија у односу на сеоске таљиге и на њих се могло натоварити по неколико тона терета. После Другог светског рата шинске точкове заменили су точкови са пнеуматицима и онда је сваки рабаџија крпио своје гуме. Вулканизера није било као данас, а да би окрпљена гума била добро надувана требало је са ручном пумпом дувати 800 пута. У Шапцу су се рабаџије задржале до седамдесетих година прошлога века. Било их је тридесетак, имали су и своју задругу на Баиру у кафани ,,Гучево“ где су се окупљали а кола и коње су ,,паркирали“ у паркићу где се данас налази зграда бившег Дома војске.
У жељи да сачувам слике тешког рабаџијског живота посетио сам Животу Бату Ракића рођеног у Шапцу 1924. године, виталног старца и старог шабачког рабаџију чији су деда и отац Немања били такође рабаџије. Пред Други светски рат Бати умире отац и он са 16. година почиње да се бави рабаџилуком. Користио је туђа кола и коња, даноноћно радећи ,,на трећу пару“. Зарађивао је више од оних који су имали своја кола и коње, тако да је врло брзо стекао своја. Рат је био у току и шабачке рабаџије морале су да превозе робу за Немце по чијем су се наређењу скупљали у кафани ,,Тунел“ која се налазила до хотела ,,Зелени венац“ где су добијали дневне наредбе за превоз. Суботом су им Немци исплаћивали наднице, 150 динара за запрегу са једним коњем и 250 динара са два. Кола се нису смела преоптеретити, а коњи се нису смели шибати. У противном Немци би ишибали власника запреге. То му дође ““ док су Немци владали боље је било бити коњ него човек. Баш су били хумани, само да се не понови оно време.
Осетио је Бата њихову хуманост док је са стрицем и братом трчао у Јарак и касније био затворен у касарни. Испричао ми је Бата како су Немци затворенике у касарни питали ко жели да иде у Немачку на рад. Јавише се неки, а Немци са њима попунише број за стрељање у Засавици. Други дан један немачки војник позва прстом Бату. Помислио је Бата да му је дошао крај. Војник је нешто говорио на немачком, издвојио га из масе заробљеника, донео му порцију хране из мензе, а затим одвео у бараку са ашовима и лопатама. Дао му је задатак да чисти алат. Бата је данима отезао са чишћењем алата и хранио се у мензи. Послужила га је ратна срећа, да је наишао на доброг Немца али, на жалост, већина су били лоши по нас. Након изласка из логора Бата је наставио да рабаџија и био је сведок када су једног јутра на десетак запрежних кола повезли групу шабачких младића којима је било речено да иду преко Дрине пред краља и да успут не смеју певати. Сећа се Бата да су међу њима су били Кузминћеви синови, Влада, Албертов син, а организатор пута био је неки Срба агент и официр Сарић из В. Јовановића. Колона кола прошла је кроз Мајур, Дубље, Клење и Бадовинце. Шабачки младићи прешли су Дрину дереглијом и био је то пут без повратка.
После рата све рабаџије из Шапца данима су превозили рањенике са железничке станице до ,,Руске болнице“ која се налазила у касарни, док су тифусари вожени на Сењак. Прича Бата рабаџија о тешким данима када су у шабачку станицу стизали из Босне тешки рањеници у сточним вагонима. Тадашња кола су имала шинске точкове. Кола са рањеницима тресла су се на калдрми док су рањеници јаукали. Зборно место шабачких рабаџија било је двориште гимназије а за тај послератни превоз Бати је призната једна година радног стажа. Мост на Сави је био порушен и Бата је колима превозио путнике из Обреновца у Шабац одакле су бродом прелазили на Кленачку железничку станицу. Најтежи рабаџијски посао био му је када је из Попова у Лајковац превозио сандук са ексхумираним телом једног партизана. Задах из сандука био је страшан и када је ветар дувао у леђа морао је да силази са кола и води коња.
У Шапцу је после ослобођења било пуно посла за рабаџије. Бата је то искористио и неуморно радио. Плаћао је порез и стекао пензију тешким али поштеним радом. Са сетом ми је Бата причао о својим колегама рабаџијама са Камичка Момчилу и Сави Жакићу, Ређи поткивачу из Мале који је о коњима знао више од ветеринара, о дослужењу војног рока као курир коњаник у Штипу, о 1960. години када се оженио са Радмилом и добио сина Јована. Десетак сати разговора је кратко време да се забележи један динамичан живот какав је Батин. Посао који је радио омогућио му је контакт са великим бројем Шапчана којима је пружао своје услуге. Моја је срећа што га памћење и здравље одлично служе у осамдесет осмој години живота. Рабаџијао је Бата цео свој радни век. Поштено радио и данас поштено одмара. А ја се за крај сетих оних његових речи о ,, господској болести“. Немојте претеривати у јелу, данас смо сви господа.
Драгутин Драган Петровић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa