JOŠ JEDNOM O ŠABAČKIM HOROVIMA
HOROVI KOJI RETKO PEVAJU
“Glas Podrinja“ je oduvek uvažavao mišljenja čitalaca koji se ne slažu sa pisanjem njegovih novinara, pa ta suprotna mišljenja ne retko objavljuje u rubrici “ Reagovanja“. U prošlom broju je objavljen tekst “Šabac ima mnogo horova“, kao reakcija na moj tekst (tekst, a ne belešku) o koncertu hora “Jovan Bogoslov“. Činjenica da me potpisani profesor Jakov Živanović lično poznaje (istim inicijalima sam se potpisivao i u tekstovima u kojima je on pominjan), a ne želeći da pomislim da je dilema oko mog pola imala maliciozan karakter, daje mi razloge na pomisao da je on samo potpisnik, ali ne i autor teksta. O malicioznosti pravog autora možda neki drugi put.
Kada se reaguje na neki tekst, pretpostavka je da je taj tekst pažljivo pročitan, što u ovom slučaju očito nije. Nigde nisam napisao da u Šapcu nema horova, već da ne postoji gradski hor, onaj kojeg finansira lokalna samouprava. To i sada tvrdim i mislim da gradu bogate tradicije horskog pevanja to ne služi na čast.
Spominjući neke od horova, autor pisma napisa “ četiri celovečernja koncerta za samo 12 dana“. To je bilo u decembru, pošto godina ima 12 meseci, šta je sa ostalih jedanaest? Podatak o broju koncerata svih šabačkih horova u prošloj godini, verovatno bi bio poražavajući. Koliko međunarodnih gostovanja su imali ti horovi? Repertoar nekih od njih, koji se godinama ne menja, nije vredan analize. Osim hora OŠ “Vuk Karadžić“, koji ima redovne probe, okupljanje dece na probama hora u ostalim školama nije baš česta pojava. Isto bi se moglo reći i za probe hora “Abrašević“. Da je autor pisma pažljivije čitao, video bi i rečenicu “Istini za volju, u gradu postoje neki horovi, ali je njihovo okupljanje vezano samo za proslavu određenih jubileja“. Mislim da ta rečenica dovoljno pokriva aktivnosti pomenutih horova. Druga je stvar što sam pišući o stvarno kvalitetnom pevanju hora “ Jovan Bogoslov“, možda dirnuo u nečiju sujetu. Nažalost, postoje i egocentrični ljudi koji uspehe drugih u istoj oblasti doživljavaju kao sopstveni neuspeh.
Kada se reaguje na neki tekst, pretpostavka je da je taj tekst pažljivo pročitan, što u ovom slučaju očito nije. Nigde nisam napisao da u Šapcu nema horova, već da ne postoji gradski hor, onaj kojeg finansira lokalna samouprava. To i sada tvrdim i mislim da gradu bogate tradicije horskog pevanja to ne služi na čast.
Spominjući neke od horova, autor pisma napisa “ četiri celovečernja koncerta za samo 12 dana“. To je bilo u decembru, pošto godina ima 12 meseci, šta je sa ostalih jedanaest? Podatak o broju koncerata svih šabačkih horova u prošloj godini, verovatno bi bio poražavajući. Koliko međunarodnih gostovanja su imali ti horovi? Repertoar nekih od njih, koji se godinama ne menja, nije vredan analize. Osim hora OŠ “Vuk Karadžić“, koji ima redovne probe, okupljanje dece na probama hora u ostalim školama nije baš česta pojava. Isto bi se moglo reći i za probe hora “Abrašević“. Da je autor pisma pažljivije čitao, video bi i rečenicu “Istini za volju, u gradu postoje neki horovi, ali je njihovo okupljanje vezano samo za proslavu određenih jubileja“. Mislim da ta rečenica dovoljno pokriva aktivnosti pomenutih horova. Druga je stvar što sam pišući o stvarno kvalitetnom pevanju hora “ Jovan Bogoslov“, možda dirnuo u nečiju sujetu. Nažalost, postoje i egocentrični ljudi koji uspehe drugih u istoj oblasti doživljavaju kao sopstveni neuspeh.
Najnoviji broj
18. april 2024.
