SEĆANjA NA STARI ŠABAC
SPAVANjE NA MRTVACIMA
Vodeći razgovore sa starim Šapčanima i njihovim potomcima decenijama se suočavam sa nedostatkom podataka ili fotografija iz njihovog života. Fotografije mlađa rodbina raznese a stariji nemaju naviku da svojim potomcima ostave podatke o svom životu.
Godine prosto lete, životi se čine kratkim a svaki čovek ima drugi životni tok i treba ga zabeležiti. Ako ni za šta drugo ono barem da se iz njega izvuče neka pouka. A mi kakvi smo, pouka nam uvek treba.
Stojan P. Radišić Stole, šabački trgovac, za života je sačuvao svoje fotografije a sinu Draganu Radišiću, mom sagovorniku, detaljno je opisao svoj život koji će zbog obilja podataka biti objavljen u dva nastavka.
Stole je rođen 1915. godine u selu Živaja u blizini Jasenovca koje je još od 1600. godine bilo naseljeno Srbima koji su od Austro-ugarske dobili zemlju sa obavezom da štite monarhiju. Stole je bio šesnaesto dete Joke i Pavla, koji je pet godina služio vojsku u Beču. Po preporuci učitelja Vuruna Simeuna Stole je poslat u Beogradski ,,Privrednik“ na školovanje (prema afinitetu), koji je osnovan 1897. godine. ,,Privrednik“ je 1946. godine imao 36.775 pitomaca koji su širom Jugoslavije širili parolu: „Rad ““ štednja ““ čestitost“. Ta škola poslala je Stola u Šid na dalju trgovačku obuku kod Jevrejina Leopolda Klajna. Stole je oko vrata nosio karton sa natpisom ,,Stojan Radišić ““ Šid Leopold Klajn“ sa kojim iz Beograda vozom odlazi u Šid gde ga je dočekao simpatični čičica Leopold kod kojeg je poslat da bude šegrt. Stole postaje član porodice Klajn. Trgovac Leopold je imao sinove Jožiku, Milana i Laciku koji je bio Stolov vršljak. U kući se govorilo srpski i nemački. Vremenom je Stole postao uspešan trgovački putnik. Trgovac Leopold cenio je Stolov rad, štednju i čestitost. Dao mu je automobil ,,Pakard“ sa kojim je Stole putovao po zemlji, prodavao robu i ugovarao trgovačke poslove za Klajna.
Jednom prilikom put ga je naveo u selo Slatinu kod Šapca gde je kafanu i trgovinu držao Milan Marković. Tu se Stole upoznao sa Milanovom ćerkom Stajkom, najlepšom devojkom u Slatini. Ljubav se javila na prvi pogled, lepa Stajka a blizak joj Stole. Svadba je bila ugovorena ali počinje Drugi svetski rat. Stole je mobilisan i dok je bio u Doboju na čuvanju železničke stanice sa grupom vojnika nemačke tenkovske jedinice ušle su u grad. Jugoslovenska vojska je već bila u rasulu. Nemci su iz tenkova pucali iznad glava naših vojnika, zarobili ih i deportovali vozom preko Austrije, Mađarske u nemački radni logor u Limburgu.
Tako Stole umesto da se oženi sa lepom Stajkom nađe se u zarobljeništvu, na radu u logoru Stalag 12. Znajući dobro nemački, koji je naučio u kući Klajnovih, Stole je bio tumač u logoru. Zbog nemačke cenzure sva pisma zarobljenika koja su slata u otadžbinu, Stole je pisao a zarobljenici diktirali. Za tu uslugu su ga nagrađivali i nije oskudevao u hrani i cigarama. Povremeno je išao na rad u seoska domaćinstva gde je trebao da čupa korov na njivama. Greškom je ostavljao korov a počupao povrće. Kad Nemac to vidi, vrati ga u logor na druge poslove.
I uvek je Stole nešto pogrešno uradio jer je jedino dobro znao da trguje. U logoru je bilo zaraze i Stole se razboli od trbušnog tifusa. Strpaju ga Nemci u bolnicu, prebole on ali za malo da umre od druge bolesti. Osećao je ogromnu glad i dok je ležao u bolnici umre neki Rus u susednom krevetu. Stole mu ispod jastuka izvuče keks, najede se i napije vode. Ali ono nije bio keks već ruski dehidrirani hleb koji naraste u vodi. Narastao hleb a Stolu stomak kao da je u devetom mesecu trudnoće, mislio je da će da pukne ali prežive. Vrativši se u logor bio je na čuvanju vagona sa jednim matorim nemačkim vojnikom. Nemac mu reče da obije vagon u kojem su cigare što Stole uporno odbijaše. Nemac mu ogrnu svoj šinjel, stavi mu šlem na glavu, dade pušku i ode da sam obije vagon. Nakupi puno šatorsko krilo cigara i podelio sa Stolom. Prodavao je Stole cigare u logoru i ,, živeo kao car“ a od zarađenih para u gradu je kupio cipele i u njima se venčao po povratku iz zarobljeništva.
Pošalju Stola na rad u jedno seosko domaćinstvo gde su se gajili konji. Tamo je živela majka sa devet kćeri. Sve jašu konje a on se plašio konja. Stole mlad kao i one, u selu nema muškaraca i jedva je izdržao nekoliko meseci sa devet sestara. Molio je nemačku komandu da ga prebace u logor 200 km. dalje!
Rat je bio u toku, saveznici su neumorno bombardovali Nemačke gradove i logore. Prilikom jednog bombardovanja Stole je sa dva druga trčao, bomba je raznela onu dvojicu a Stole sav samo pocepan odbačen je pedeset metara. Nemci su im davali široka bela platna da šire po logoru u obliku belog krsta u krugu. Bolnički znak za savezničke pilote nije ništa značio. Život u logorima ja bio sve teži, Nemci su gubili rat i seljakali logoraše. Bila je zima. Pegavi tifus je harao, logorske barake porušene. Ko uveče legne na zemlju ujutro je mrtav. Jedne noći Stojan kroz maglu vide složena drva na fatove, pope se na njih, pokri šatorskim krilom i zaspa. U zoru oseti svrab pod pazuhom, zavuče ruku i izvuče punu šaku belih vaši. Pogleda oko sebe i vide da nije spavao na drvima već na ukočenim telima mrtvih tifusara koja su bila poslagana kao drva. Posle tri dana dobio je visoku temperaturu i smestiše ga u bolnicu. U bolnici je lekar samo prolazio pored kreveta i govorio: ,,Ovaj je gotov za pola sata, ovaj pet minuta, iznosite ga“. Tako reče i za Stola. Iznesoše ga iz sobe, prođe pola sata a on još živ. Zovne Stole bolničara i kaže: „Hej , ja sam još živ“. Vrate ga u bolničku sobu.
Prebole Stole i pegavi tifus ali ostade bez kose i mnogih drugova na čijim je sahranama prisustvovao. Oslobodila ga je američka armija 24. 04. 1945. godine i prosledila vozom do Zagreba u kojem kao da nije bilo rata. A možda i nije. Kako za koga. Saznaćete u nastavku.
Dragutin Dragan Petrović
Godine prosto lete, životi se čine kratkim a svaki čovek ima drugi životni tok i treba ga zabeležiti. Ako ni za šta drugo ono barem da se iz njega izvuče neka pouka. A mi kakvi smo, pouka nam uvek treba.
Stojan P. Radišić Stole, šabački trgovac, za života je sačuvao svoje fotografije a sinu Draganu Radišiću, mom sagovorniku, detaljno je opisao svoj život koji će zbog obilja podataka biti objavljen u dva nastavka.
Stole je rođen 1915. godine u selu Živaja u blizini Jasenovca koje je još od 1600. godine bilo naseljeno Srbima koji su od Austro-ugarske dobili zemlju sa obavezom da štite monarhiju. Stole je bio šesnaesto dete Joke i Pavla, koji je pet godina služio vojsku u Beču. Po preporuci učitelja Vuruna Simeuna Stole je poslat u Beogradski ,,Privrednik“ na školovanje (prema afinitetu), koji je osnovan 1897. godine. ,,Privrednik“ je 1946. godine imao 36.775 pitomaca koji su širom Jugoslavije širili parolu: „Rad ““ štednja ““ čestitost“. Ta škola poslala je Stola u Šid na dalju trgovačku obuku kod Jevrejina Leopolda Klajna. Stole je oko vrata nosio karton sa natpisom ,,Stojan Radišić ““ Šid Leopold Klajn“ sa kojim iz Beograda vozom odlazi u Šid gde ga je dočekao simpatični čičica Leopold kod kojeg je poslat da bude šegrt. Stole postaje član porodice Klajn. Trgovac Leopold je imao sinove Jožiku, Milana i Laciku koji je bio Stolov vršljak. U kući se govorilo srpski i nemački. Vremenom je Stole postao uspešan trgovački putnik. Trgovac Leopold cenio je Stolov rad, štednju i čestitost. Dao mu je automobil ,,Pakard“ sa kojim je Stole putovao po zemlji, prodavao robu i ugovarao trgovačke poslove za Klajna.
Jednom prilikom put ga je naveo u selo Slatinu kod Šapca gde je kafanu i trgovinu držao Milan Marković. Tu se Stole upoznao sa Milanovom ćerkom Stajkom, najlepšom devojkom u Slatini. Ljubav se javila na prvi pogled, lepa Stajka a blizak joj Stole. Svadba je bila ugovorena ali počinje Drugi svetski rat. Stole je mobilisan i dok je bio u Doboju na čuvanju železničke stanice sa grupom vojnika nemačke tenkovske jedinice ušle su u grad. Jugoslovenska vojska je već bila u rasulu. Nemci su iz tenkova pucali iznad glava naših vojnika, zarobili ih i deportovali vozom preko Austrije, Mađarske u nemački radni logor u Limburgu.
Tako Stole umesto da se oženi sa lepom Stajkom nađe se u zarobljeništvu, na radu u logoru Stalag 12. Znajući dobro nemački, koji je naučio u kući Klajnovih, Stole je bio tumač u logoru. Zbog nemačke cenzure sva pisma zarobljenika koja su slata u otadžbinu, Stole je pisao a zarobljenici diktirali. Za tu uslugu su ga nagrađivali i nije oskudevao u hrani i cigarama. Povremeno je išao na rad u seoska domaćinstva gde je trebao da čupa korov na njivama. Greškom je ostavljao korov a počupao povrće. Kad Nemac to vidi, vrati ga u logor na druge poslove.
I uvek je Stole nešto pogrešno uradio jer je jedino dobro znao da trguje. U logoru je bilo zaraze i Stole se razboli od trbušnog tifusa. Strpaju ga Nemci u bolnicu, prebole on ali za malo da umre od druge bolesti. Osećao je ogromnu glad i dok je ležao u bolnici umre neki Rus u susednom krevetu. Stole mu ispod jastuka izvuče keks, najede se i napije vode. Ali ono nije bio keks već ruski dehidrirani hleb koji naraste u vodi. Narastao hleb a Stolu stomak kao da je u devetom mesecu trudnoće, mislio je da će da pukne ali prežive. Vrativši se u logor bio je na čuvanju vagona sa jednim matorim nemačkim vojnikom. Nemac mu reče da obije vagon u kojem su cigare što Stole uporno odbijaše. Nemac mu ogrnu svoj šinjel, stavi mu šlem na glavu, dade pušku i ode da sam obije vagon. Nakupi puno šatorsko krilo cigara i podelio sa Stolom. Prodavao je Stole cigare u logoru i ,, živeo kao car“ a od zarađenih para u gradu je kupio cipele i u njima se venčao po povratku iz zarobljeništva.
Pošalju Stola na rad u jedno seosko domaćinstvo gde su se gajili konji. Tamo je živela majka sa devet kćeri. Sve jašu konje a on se plašio konja. Stole mlad kao i one, u selu nema muškaraca i jedva je izdržao nekoliko meseci sa devet sestara. Molio je nemačku komandu da ga prebace u logor 200 km. dalje!
Rat je bio u toku, saveznici su neumorno bombardovali Nemačke gradove i logore. Prilikom jednog bombardovanja Stole je sa dva druga trčao, bomba je raznela onu dvojicu a Stole sav samo pocepan odbačen je pedeset metara. Nemci su im davali široka bela platna da šire po logoru u obliku belog krsta u krugu. Bolnički znak za savezničke pilote nije ništa značio. Život u logorima ja bio sve teži, Nemci su gubili rat i seljakali logoraše. Bila je zima. Pegavi tifus je harao, logorske barake porušene. Ko uveče legne na zemlju ujutro je mrtav. Jedne noći Stojan kroz maglu vide složena drva na fatove, pope se na njih, pokri šatorskim krilom i zaspa. U zoru oseti svrab pod pazuhom, zavuče ruku i izvuče punu šaku belih vaši. Pogleda oko sebe i vide da nije spavao na drvima već na ukočenim telima mrtvih tifusara koja su bila poslagana kao drva. Posle tri dana dobio je visoku temperaturu i smestiše ga u bolnicu. U bolnici je lekar samo prolazio pored kreveta i govorio: ,,Ovaj je gotov za pola sata, ovaj pet minuta, iznosite ga“. Tako reče i za Stola. Iznesoše ga iz sobe, prođe pola sata a on još živ. Zovne Stole bolničara i kaže: „Hej , ja sam još živ“. Vrate ga u bolničku sobu.
Prebole Stole i pegavi tifus ali ostade bez kose i mnogih drugova na čijim je sahranama prisustvovao. Oslobodila ga je američka armija 24. 04. 1945. godine i prosledila vozom do Zagreba u kojem kao da nije bilo rata. A možda i nije. Kako za koga. Saznaćete u nastavku.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
25. april 2024.
