SEĆANjA NA STARI ŠABAC
SVATOVI NA SRUŠENOM MOSTU
Trgovac Stojan Stole Radišić kao ratni zarobljenik br. 57916 proveo je četiri godine u nemačkim radnim logorima. Preživeo je bombardovanja, dva tifusa i nakon oslobađanja od strane američke armije prebačen je vozom u Zagreb. Po izlasku iz logora mogao je da bira, odlazak u Ameriku ili domovinu. Po ranijem dogovoru u Americi ga je čekala jedna od sestara ali odlučio se za ovo drugo i pešice krenuo u svoje rodno srpsko selo Živaja 80 km od Zagreba. Tokom rata ustaše su spalile selo i pobile srpski živalj. Pukom slučajnošću pronašao je živu sestru bliznakinju Stojanku. Sedela je pod jednom šljivom na kojoj je bio njegov grombi kaput koji joj je pre rata poklonio. To joj je bio krov , dok je u rukama držala sina Milana starog 4 godine. Sestra mu je rekla da joj je muž ubijen a da je majka Joka krajem jula 1941. godine otišla u selo Utolicu kod ćerke. Ustaše su ih pokupili , sa decom zatvorili u crkvi i zapalili. Tog dana ubijeno je oko 600 Srba. Brat Miloš ubijen je u Jasenovcu a ostala je živa snaha Mara sa tri sina Boškom, Čedom i Stojanom, dok je najstariji sin Jovan poginuo na Kozari kao partizan braneći srpske izbeglice od ustaša i Nemaca. Sestrić Nikola Torbica bio je zarobljen od Nemaca i oteran u norveške logore.
Stojan, videvši da mu je porodica uništena, put Šida vodi sa sobom dvojicu starijih sinovaca Boška i Čedu. U Šidu zatiče pokradenu radnju Leopolda Klajna koji ga je pre rata prihvatio kao sina. Klajn je za vreme rata bio u Švajcarskoj i Italiji, dopisivao se sa Stojanom i slao mu pakete u logor. Stojan to ne zaboravlja i pokreće Klajnovu radnju. Svaki dan vozom putuje u Maribor gde kao trgovački putnik kupuje tube štofa i prodaje ih u Šidu. Posao naporan, vozovi uvek prepuni, stoji na papučici i drži štof. Donetu robu prodaje povoljno i posao cveta a radnja radi. Drži se one stare jevrejske izreke „Kupi za dinar, prodaj za dva“. U novembru 1945. godine odlazi u Slatinu kod verenice Stajke, koja ga je čekala četiri duge godine i za to vreme od njega dobila samo četiri pisma pisana na nemačkom. Počinje novo poglavlje Stolovog života sa šeširom na glavi.
U Varnjanskoj crkvi venčava se sa Stajkom Marković i svatovi sa fijakerima i taljigama idu ka Šapcu. Most preko Save je srušen pri povlačenju Nemaca pa svatovi u dugoj koloni pešice prelaze preko klimavih dasaka na mostu dok ispod njih huči voda koja preseca delove skršenog mosta. Kao dete zapamtio sam jedan moj prelazak preko tog porušenog mosta 1947. godine. Na ramenima me je nosio neki čovek dok su mi roditelji polako išli iza nas. Za mene je tada to bilo strašno. Stolu je prelazak svakako bio lakši jer vodio je svoju mladu. Prešavši u Klenak svatovi su u furgonima teretnog voza otišli u Šid gde je bila svadba. Četiri godine čekala je lepa Stajka i dočekala taj dan. U međuvremenu iz Švajcarske u Šid vraća se vlasnik kuće i radnje Leopold Klajn. On Stojana gleda kao svoga sina. Tokom rata jednog sina su mu ubile ustaše, drugi je otišao u Palestinu a treći u Beograd. U dogovoru sa njima Klajn u vlasništvo Stojanu predaje svu imovinu u Šidu i odlazi u Palestinu.
Stojan nastavlja da vodi sada sopstvenu radnju. U Šapcu kupuje plac od advokata Nikole Škorića i zida kuću u Partizanskoj ulici jer Stajka želi da bude bliže svojima u Slatini. Godine 1946. dobijaju sina Dragana (mog sagovornika), a 1947. prodaju kuću u Šidu i preseljavaju se u Šabac. U novoj kući u Šapcu žive Stole, Stajka , sin Dragan i sinovci Boško i Čeda koje je Stole kao decu poveo iz rodne Živaje. Stajka i Stojan Radišić dobijaju 1952. godine i drugog sina Miću, sinovci se osamostavljuju, poštujući Stola kao svog oca. Pedesetih godina u Domu za ratnu siročad pronađen je Stojanov sestrić Čeda Torbica koji je bio nestao u vihoru Drugog sv. rata. I on je došao u Šabac gde se oženio, okućio i danas živi u Šapcu kao penzioner. Stole u Šapcu počinje nov trgovački život u društvenim trgovinama, primenjuje svoje bogato trgovačko iskustvo stečeno pre rata. Drži se one parole ,, Rad ““ štednja ““ čestitost“ koju je zapamtio kao pitomac ,,Privrednika“. Od 1948. ““ 1950. godine radi kao poslovođa prodavnice tekstila (RANAPOZ), od 1950. ““ 1951. kao privredni poslovođa jedne od prodavnica ,,Zvezd“, zatim ,,Avala“ i ,,Partizan“ gde 1955. godine uvodi trgovačku inovaciju. U ,,Avala - Samoizbor “ šabački kupci prvi put su bili u prilici da dođu u direktni kontakt sa izabranom robom. Mogli su da opipaju štof, da se uvere u debljinu i gužvanje.
Od 1973. godine Stole radi kao poslovođa ,,Ribo ““ materijala“ u Karađorđevoj ulici gde je prodavao lovački i ribolovački pribor. Jedan događaj iz te prodavnice ocrtava kakav je bio Stole. Dođe dečak kod Stola u prodavnicu da kupi jednu udicu. Upita ga Stole kakav štap ima? „Bambusov“, reče dečak. Na to će Stole: „A da li bi voleo da imaš ovakav?“ i izvuče ispod tezge najbolji štap za pecanje koji je bio dobio od trgovačkog putnika. Dečak zinu kada je video štap o kojem je mogao samo da sanja. „Evo ja ti ga poklanjam“, reče stari trgovac Stole zadovoljan što je dečaku pružio nenadano zadovoljstvo.Ubrzo dojuri dečakov otac sa detetom, misleći da je dete ukralo skupi ribolovački štap. „Pa ti nisi normalan, kao možeš da daš ovako skupu stvar?“, reče dečakov otac. „Meni štap ne treba a dete će znati da ga koristi“, mirno reče trgovac Stole.
Prelazio je Stole u prodavnice gde je trebao da se razradi posao. Početkom 1973. godine na Kamičku se pored ,,Auto““moto“ društva nalazila prodavnica auto delova. Stole stari ,,tekstilac “ suočio se sa novom vrstom robe. Ne zna nazive auto delova. Dođe kupac, traži deo a Stole se napravi da nešto piše i kaže kupcu: „Idi uzmi sam“. Kupac uzme iz rafa traženi deo, plati i ode, a Stole kod tog dela stavi natpis sa nazivom. Učio je trgovački posao do kraja radnog veka. Kasnije je znao sve auto delove a bio je poznat po tome što je mnogima pomagao u nevolji i davao robu na veresiju. Nikada nije bio prevaren. Pred kraj života pitali ga sinovi, zašto nije ostavio svakome po kuću? Stole im smireno reče: „E, ostavio sam ja vama nešto mnogo veće nego kuće... “ Čekaju Dragan i Mića, šta je to? Stojan mirno reče: „Kada umrem, nećete se postideti da kažete čiji ste sinovi“. Otišao je stari trgovac u nezaborav 20. aprila 1993. godine čista obraza i pune duše jer se celog svog života brinuo više o drugima nego o sebi.
Dragutin Dragan Petrović
Stojan, videvši da mu je porodica uništena, put Šida vodi sa sobom dvojicu starijih sinovaca Boška i Čedu. U Šidu zatiče pokradenu radnju Leopolda Klajna koji ga je pre rata prihvatio kao sina. Klajn je za vreme rata bio u Švajcarskoj i Italiji, dopisivao se sa Stojanom i slao mu pakete u logor. Stojan to ne zaboravlja i pokreće Klajnovu radnju. Svaki dan vozom putuje u Maribor gde kao trgovački putnik kupuje tube štofa i prodaje ih u Šidu. Posao naporan, vozovi uvek prepuni, stoji na papučici i drži štof. Donetu robu prodaje povoljno i posao cveta a radnja radi. Drži se one stare jevrejske izreke „Kupi za dinar, prodaj za dva“. U novembru 1945. godine odlazi u Slatinu kod verenice Stajke, koja ga je čekala četiri duge godine i za to vreme od njega dobila samo četiri pisma pisana na nemačkom. Počinje novo poglavlje Stolovog života sa šeširom na glavi.
U Varnjanskoj crkvi venčava se sa Stajkom Marković i svatovi sa fijakerima i taljigama idu ka Šapcu. Most preko Save je srušen pri povlačenju Nemaca pa svatovi u dugoj koloni pešice prelaze preko klimavih dasaka na mostu dok ispod njih huči voda koja preseca delove skršenog mosta. Kao dete zapamtio sam jedan moj prelazak preko tog porušenog mosta 1947. godine. Na ramenima me je nosio neki čovek dok su mi roditelji polako išli iza nas. Za mene je tada to bilo strašno. Stolu je prelazak svakako bio lakši jer vodio je svoju mladu. Prešavši u Klenak svatovi su u furgonima teretnog voza otišli u Šid gde je bila svadba. Četiri godine čekala je lepa Stajka i dočekala taj dan. U međuvremenu iz Švajcarske u Šid vraća se vlasnik kuće i radnje Leopold Klajn. On Stojana gleda kao svoga sina. Tokom rata jednog sina su mu ubile ustaše, drugi je otišao u Palestinu a treći u Beograd. U dogovoru sa njima Klajn u vlasništvo Stojanu predaje svu imovinu u Šidu i odlazi u Palestinu.
Stojan nastavlja da vodi sada sopstvenu radnju. U Šapcu kupuje plac od advokata Nikole Škorića i zida kuću u Partizanskoj ulici jer Stajka želi da bude bliže svojima u Slatini. Godine 1946. dobijaju sina Dragana (mog sagovornika), a 1947. prodaju kuću u Šidu i preseljavaju se u Šabac. U novoj kući u Šapcu žive Stole, Stajka , sin Dragan i sinovci Boško i Čeda koje je Stole kao decu poveo iz rodne Živaje. Stajka i Stojan Radišić dobijaju 1952. godine i drugog sina Miću, sinovci se osamostavljuju, poštujući Stola kao svog oca. Pedesetih godina u Domu za ratnu siročad pronađen je Stojanov sestrić Čeda Torbica koji je bio nestao u vihoru Drugog sv. rata. I on je došao u Šabac gde se oženio, okućio i danas živi u Šapcu kao penzioner. Stole u Šapcu počinje nov trgovački život u društvenim trgovinama, primenjuje svoje bogato trgovačko iskustvo stečeno pre rata. Drži se one parole ,, Rad ““ štednja ““ čestitost“ koju je zapamtio kao pitomac ,,Privrednika“. Od 1948. ““ 1950. godine radi kao poslovođa prodavnice tekstila (RANAPOZ), od 1950. ““ 1951. kao privredni poslovođa jedne od prodavnica ,,Zvezd“, zatim ,,Avala“ i ,,Partizan“ gde 1955. godine uvodi trgovačku inovaciju. U ,,Avala - Samoizbor “ šabački kupci prvi put su bili u prilici da dođu u direktni kontakt sa izabranom robom. Mogli su da opipaju štof, da se uvere u debljinu i gužvanje.
Od 1973. godine Stole radi kao poslovođa ,,Ribo ““ materijala“ u Karađorđevoj ulici gde je prodavao lovački i ribolovački pribor. Jedan događaj iz te prodavnice ocrtava kakav je bio Stole. Dođe dečak kod Stola u prodavnicu da kupi jednu udicu. Upita ga Stole kakav štap ima? „Bambusov“, reče dečak. Na to će Stole: „A da li bi voleo da imaš ovakav?“ i izvuče ispod tezge najbolji štap za pecanje koji je bio dobio od trgovačkog putnika. Dečak zinu kada je video štap o kojem je mogao samo da sanja. „Evo ja ti ga poklanjam“, reče stari trgovac Stole zadovoljan što je dečaku pružio nenadano zadovoljstvo.Ubrzo dojuri dečakov otac sa detetom, misleći da je dete ukralo skupi ribolovački štap. „Pa ti nisi normalan, kao možeš da daš ovako skupu stvar?“, reče dečakov otac. „Meni štap ne treba a dete će znati da ga koristi“, mirno reče trgovac Stole.
Prelazio je Stole u prodavnice gde je trebao da se razradi posao. Početkom 1973. godine na Kamičku se pored ,,Auto““moto“ društva nalazila prodavnica auto delova. Stole stari ,,tekstilac “ suočio se sa novom vrstom robe. Ne zna nazive auto delova. Dođe kupac, traži deo a Stole se napravi da nešto piše i kaže kupcu: „Idi uzmi sam“. Kupac uzme iz rafa traženi deo, plati i ode, a Stole kod tog dela stavi natpis sa nazivom. Učio je trgovački posao do kraja radnog veka. Kasnije je znao sve auto delove a bio je poznat po tome što je mnogima pomagao u nevolji i davao robu na veresiju. Nikada nije bio prevaren. Pred kraj života pitali ga sinovi, zašto nije ostavio svakome po kuću? Stole im smireno reče: „E, ostavio sam ja vama nešto mnogo veće nego kuće... “ Čekaju Dragan i Mića, šta je to? Stojan mirno reče: „Kada umrem, nećete se postideti da kažete čiji ste sinovi“. Otišao je stari trgovac u nezaborav 20. aprila 1993. godine čista obraza i pune duše jer se celog svog života brinuo više o drugima nego o sebi.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
18. april 2024.
