VAŠAR JE BIO, A NA VAŠARU...

Videti i biti viđen, od vajkada je moto vašara koji se po tradiciji za Malu Gospojinu sakuplja na čuvenoj Mihailovači pored Save u Šapcu. Grad tada dobije čak i više stanovnika nego što ih redovno ima a panađur traje nekoliko dana dok se posetioci ne zasite i džepovi isprazne. Bilo je to mesto susretanja, sastanaka, viđenja, zabave, razbibrige pa i svakovrsne nabavke. Po onoj narodnoj tu se može naći sve, od igle do lokomotive, i stare cipele, i pocepane čarape, i pantalone duge i kratke, i košulje nošene i ne probane, i kojekakvih namirnica, i raznovrsnih spravica, burad za vino i rakiju, stolice za stabilno i nestabilno sedenje, stari i novi čardaci, rasni konji pa i oni vešto ofarbani da ne liče na rage. Bio je tu i rulet sa kružnom pločom i ekserčićima koji su odvajali “Partizan“ ili “Zvezdu“, nekada “Dinamo“ “Hajduk“, “Sarajevo“ ili “Želju“, pa kada se zavrti i gde stane taj i dobija pare a najviše, kako su govorili vešti majstori ruleta, je odlazilo u “Babinu rupu“. Bilo je tu i “Karike kod Marike“, iako niko nikada nije video tu Mariku, karike su se nabacivale na pivske, vinske i rakijske flaše obložene tada najaktuelnijim novčanicama pozamašne vrednosti, pa “Ko nabije, taj i dobije“. Bile su tu i kegle pa i spretno napravljene čarape punjene peskom i ponekom kuglicom olova te je malo ko uspeo da poobara sve limene čašice naslagane na tezgu i ostvari vrednu nagradu. A bila je tu i svojevrsna atrakcija, kako je njen slatkorečivi vlasnik najavljivao “Čudo prirode, pola žena, pola zmija, nastala aparacijom carskoga reza, transparentnoga smrta, koju su izveli doktor Aladin i doktor Živago iz Majnca“. Bilo je tu svega, reklo bi se “somange“.