NA IVICI GROTLA

Dakle, OVO JE ETNA ““ tajanstvena, zlosutna, i iznad svega uzvišena. (da je u Aziji bila bi sveta!) Osećanje majušnosti, strepnje i divljenja izmešano je sa drhtavicom od surovog severca što raskopčava jaknu, naduvava kapuljaču i sprečava korak“¦ A, korak je astronautski, Amstrogovski-lebdeći, baš kao da sam na Mesečevom tlu.
Ispred mene je kolona saputnika (kao da je mravlja), jedan iza drugog uputila se uskom špicastom ivicom između dva grotla sa dubokim ambisom. Iz obe obe okomite strane izlazi dim. Pomešan sa peskom i pepelom peče oči, uvlači se u kosu, nos, u uši. Usta su mi otvorena (samo tako mogu da dišem), ispunjena su sumpornom parom.
Sastavljam zube i grickam - GRICKAM ETNU!! (grickaću je sve vreme i kasnije, danima“¦)
I sunce je druge boje ““ bakarno od gasova i pobesnelih rupa, baca senku po kosi provalije, a po špicastom rubu kratera sa suprotne strane odslikava majušne izdužene senke naših tela. Ne razaznajem Petra, niti koga drugog, svi smo isti ““ sitni, bezlični i beznačajni prema silesiji planinskoj koja može svakog časa da zatutnji, da grune, da se raspali, raspoluti i kuljne“¦
KRAJ!
Ispred mene je opet debela nit belog kanapa koji kaže:
„Nii makac dalje!“
Obasjana tim čudno obojenim i neobičnim suncem, polutka grotla se otkri do dna.