SA VESELINOM KRSTIĆEM POVODOM 69 GODINA “GLASA PODRINjA“
GLAS JE GLAS
Prvi broj “Glasa Podrinja“ pojavio se 16. decembra 1944. godine i od tada do danas čini okosnicu informisanja u ovom kraju. Obeležavajući skoro sedam decenija postojanja Veselin Krstić, dugogodišnji glavni i odgovorni urednik “Glasa Podrinja“, seća se dana i godina kada je ovaj list bio jedan od uglednijih i tiražnijih u Srbiji. Novinari koji su prošli kroz redakciju “Glasa“ imali su otvorena vrata u svim drugim informativnim kućama
U “Glas Podrinja“ je došao na početku 1972. godine, kako sam kaže “davno, davno“. Pre toga je dve godine uređivao list “Zorka“, potom šest godina novine “Viskoza“ u Loznici, potom radio u Radio Podrinju u Loznici i kasnije u Radio Šapcu. Kada je formirana zajednička redakcija “Glasa Podrinja“ i Radio Šapca, bio je urednik kulturne redakcije, pa kaže “Naravno u toj redakciji sam sedeo sam, ali je bila redakcija“. Od 1978. godine postaje glavni i odgovorni urednik novina i rukovodi zajedničkom redakcijom.
- Tada je bilo ono vreme koje ja smatram da je bilo, u mom slučaju, najproduktivnije, najodgovornije i za mene najznačajnije, a ni za “Glas Podrinja“ nije baš bilo beznačajno - priča Veselin Krstić, novinar koji je u svom radnom veku nizao i uspehe ali su ga u nekim godinama pratile i posledice pojedinih ljudskih sujeta pa mu čak i tekstovi nisu uvek objavljivali. Ipak u nekom kasnijem periodu, kao priznanje znanju i zvanju, postavljen je i za zamenika direktora zaduženog za informativnu delatnost dok nisu stečeni uslovi za penzionisanje. Neumoran u radu, istrajan u poslu, Veselin je i kasnije ostao vezan za biranu reč i štamparski esnaf kroz pripremu raznovrsnih i mnogobrojnih publikacija, knjiga i ostalih izdanja. Ponekad sa starim prijateljima, kolegama i mnogobrojnim novinarima koji su od njega učili zanat, zađe u prošlost, kao i ono posleratno vreme kada se “Glas Podrinja“ pojavio na ovim prostorima.
- Čitao sam ga od prvih dana a uređivao sam ga skoro deset godina. Bilo je i uspona i padova i problema i uspeha i odlikovanja i svađa a i ljubavi da tako kažem, saglasnosti... svega onoga što prati jednu ustanovu. Sve to i još mnogo više. Drugarstvo nam je bilo, čini mi se, čvršće, ili možda to sad izgleda tako. Matorci danas kada govore o tome kako je nekad bilo, onda to ispada da je nekad bilo mnogo dobro a sada je mnogo loše, međutim, od Platona ili možda i pre, uvek su stariji kritikovali mlade i govorili kako to danas nije u redu, kako bi to oni uredili, što je, naravno besmisleno. Mada, čini mi se, drugarstvo i saradnja su bili jači ali zato su i sukobi bili mnogo žustriji. A što se tiče rada u “Glasu Podrinja“, u novinama i u radiju, jer to je bila jedna kuća, radilo se kako se moralo. Nije to bilo baš tako jednoumno kako se prikazuje sada, bilo je tu nesuglasica, bilo je tu komitetskih i drugih kritika, bilo je i autocenzure, bilo je i hrabrih nastupa, bilo je i vrlo hrabrih napisa ali ne toliko hrabrih kao što danas neki novinari pričaju “e kada sam ja radio, ja sam uradio tako i tako, pa su me proganjali“, nije to bilo. Najveći i najoštriji cenzor si bio sam, znao si šta ide, šta ne ide. Mada, u suštini, ako si bio u pravu uglavnom su i ti, sada već ozloglašeni komiteti, i oni su bili na tvojoj strani ako si bio u redu ako je nešto što si ti opisao ili kritikovao kao loše, kao nedostojno, uglavnom su i davali podršku.
Šta je “Glas Podrinja“?
- Šta je “Glas Podrinja“ sad, to ne znam, znam šta je bio, i ne znam ni šta će biti. Mislim da “Glas Podrinja“ nije ono što bi morao da bude. Mislim da ima malu, tačnije premalu podršku društva, zajednice, to se sad zove lokalna samouprava. Morao bi da ima znantno, znatno veću podršku. Pogrešno je uopšte urađeno što je štampa privatizovana, naročito lokalna štampa. Ne može neko, bilo šta da je po struci, ne može da vodi jednu novinsku, ili da kažem informativnu ustanovu, ako nije profesionalac, ako ne zna šta mu je dužnost, šta mu je posao, šta sme , šta ne sme. Naime, šta ne sme, ne sme nikad da se svađa sa čitaocima, ne sme nikad da denuncira svoje čitaoce. Mora biti uvek na strani svojih čitalaca, čitaoci su javnost. A u tome bi morala lokalna samouprava da pruži znatno veću podršku. Šta znači reći “Ja sam kupio list, sad ja imam list, ja ću da pišem ono špto ja hoću, ono što ja želim, međutim, naravno nije. Mora se to gledati opštije, profesionalnije, objektivnije i biti na strani svojih čitalaca.
- Tada je bilo ono vreme koje ja smatram da je bilo, u mom slučaju, najproduktivnije, najodgovornije i za mene najznačajnije, a ni za “Glas Podrinja“ nije baš bilo beznačajno - priča Veselin Krstić, novinar koji je u svom radnom veku nizao i uspehe ali su ga u nekim godinama pratile i posledice pojedinih ljudskih sujeta pa mu čak i tekstovi nisu uvek objavljivali. Ipak u nekom kasnijem periodu, kao priznanje znanju i zvanju, postavljen je i za zamenika direktora zaduženog za informativnu delatnost dok nisu stečeni uslovi za penzionisanje. Neumoran u radu, istrajan u poslu, Veselin je i kasnije ostao vezan za biranu reč i štamparski esnaf kroz pripremu raznovrsnih i mnogobrojnih publikacija, knjiga i ostalih izdanja. Ponekad sa starim prijateljima, kolegama i mnogobrojnim novinarima koji su od njega učili zanat, zađe u prošlost, kao i ono posleratno vreme kada se “Glas Podrinja“ pojavio na ovim prostorima.
- Čitao sam ga od prvih dana a uređivao sam ga skoro deset godina. Bilo je i uspona i padova i problema i uspeha i odlikovanja i svađa a i ljubavi da tako kažem, saglasnosti... svega onoga što prati jednu ustanovu. Sve to i još mnogo više. Drugarstvo nam je bilo, čini mi se, čvršće, ili možda to sad izgleda tako. Matorci danas kada govore o tome kako je nekad bilo, onda to ispada da je nekad bilo mnogo dobro a sada je mnogo loše, međutim, od Platona ili možda i pre, uvek su stariji kritikovali mlade i govorili kako to danas nije u redu, kako bi to oni uredili, što je, naravno besmisleno. Mada, čini mi se, drugarstvo i saradnja su bili jači ali zato su i sukobi bili mnogo žustriji. A što se tiče rada u “Glasu Podrinja“, u novinama i u radiju, jer to je bila jedna kuća, radilo se kako se moralo. Nije to bilo baš tako jednoumno kako se prikazuje sada, bilo je tu nesuglasica, bilo je tu komitetskih i drugih kritika, bilo je i autocenzure, bilo je i hrabrih nastupa, bilo je i vrlo hrabrih napisa ali ne toliko hrabrih kao što danas neki novinari pričaju “e kada sam ja radio, ja sam uradio tako i tako, pa su me proganjali“, nije to bilo. Najveći i najoštriji cenzor si bio sam, znao si šta ide, šta ne ide. Mada, u suštini, ako si bio u pravu uglavnom su i ti, sada već ozloglašeni komiteti, i oni su bili na tvojoj strani ako si bio u redu ako je nešto što si ti opisao ili kritikovao kao loše, kao nedostojno, uglavnom su i davali podršku.
Šta je “Glas Podrinja“?
- Šta je “Glas Podrinja“ sad, to ne znam, znam šta je bio, i ne znam ni šta će biti. Mislim da “Glas Podrinja“ nije ono što bi morao da bude. Mislim da ima malu, tačnije premalu podršku društva, zajednice, to se sad zove lokalna samouprava. Morao bi da ima znantno, znatno veću podršku. Pogrešno je uopšte urađeno što je štampa privatizovana, naročito lokalna štampa. Ne može neko, bilo šta da je po struci, ne može da vodi jednu novinsku, ili da kažem informativnu ustanovu, ako nije profesionalac, ako ne zna šta mu je dužnost, šta mu je posao, šta sme , šta ne sme. Naime, šta ne sme, ne sme nikad da se svađa sa čitaocima, ne sme nikad da denuncira svoje čitaoce. Mora biti uvek na strani svojih čitalaca, čitaoci su javnost. A u tome bi morala lokalna samouprava da pruži znatno veću podršku. Šta znači reći “Ja sam kupio list, sad ja imam list, ja ću da pišem ono špto ja hoću, ono što ja želim, međutim, naravno nije. Mora se to gledati opštije, profesionalnije, objektivnije i biti na strani svojih čitalaca.
Najnoviji broj
18. april 2024.
