GOJKO LAZAREV VRŠILAC DUŽNOSTI PREDSEDNIKA VIŠEG SUDA U ŠAPCU
SEČA BOGATIH UTEMELjILA KOMUNISTIČKU VLAST
Cena ispravljanja istorijske nepravde mora da se plati. Oduzeli i lanac za kera. U Evropu čistih računa, a vraćanje oduzetog, može samo da uveća budžet, tvrdi delilac pravde iz Klenka, zaslužan za mnoge rehabilitacije u Šapcu i okolini
U pravni život je stupio 1980, kao pripravnik. Zaposlio se odmah posle diplomiranja, uveče Titove smrti. Osam godina je radio kao sudija u Krupnju. Zatim je postao sudija tada Okružnog suda u Šapcu. Nije reizabran 2009, a 2012, postavljen je za vršioca dužnosti predsednika, sada Višeg suda u Šapcu.
Gojko Lazarev o kome je reč, je Sremac, Srbin iz Klenka. Niže školovanje završio je u rodnom selu, a gimnaziju u Šapcu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1980. Veoma je komunikativan i otvoren za javnost, a za “Glas Podrinja“, rado govori o moralnoj i materijalnoj šteti koju su posleratne vlasti nanele najčešće viđenijim ljudima, prevashodno bogatim seljacima u želji za sopstvenim utemeljenjem.
Da li je konfiskacija bila jedna od neophodnih mera za brže utemeljenje posleratne vlasti (posle Drugog svetskog rata) ?
- Jeste, to su bile revolucionarne metode tadašnje nove vlasti, koja se borila za svoje utemeljenje. To je bila samo jedna od mera. Zvali su je eksproprijacijom eksproprijatora u želji i s namerom da se uništi i potpuno obespravi pre svega bogati srpski seljak i definitivno oformi nova vlast. Poznato je da su revolucionarni temelji nove vlasti bili u totalitarnom sistemu, koji drugima nije priznavao pravo na mišljenje i postojanje.
S koliko je okrutnosti ta mera sprovođena?
- Dosledno s velikom efikasnošću. Brojni zapisnici oštećenih, odnosno njihovih naslednika govore o tome. Nalazio sam vrlo detaljne zapisnike o oduzetoj imovini. Pamtim i jedan lanac za kera. Sve su pedantno čistili. Moram priznati da je baš ovaj kraj dosta stradao. Na udaru nove vlasti posebno je bila Mačva, Rađevina... Mislim da je razlog u tradiciji, borbenosti i ratobornosti naroda. Nažalost ni sremci niti vojvođani nisu zaostajali u ovome.
Koliko je protok vremena uticao na pravednost rehabilitacije i da li je ona u potpunosti sprovedena po novim propisima, na prostorima Šapca i okoline?
- Broj rehabilitacija u odnosu na broj povreda ljudskih prava je minimalan. Od 2006. do danas mi smo ovde završili oko 250 rehabilitacija. S druge strane broj kršenja ljudskih prava se meri hiljadama. Najdrastičniji primeri zlodela su likvidacije na šabačkom mostu, prinudni otkup, robovanja na Golom otoku... Radi se o hiljadama i hiljadama povreda ljudskih prava. Mnoge će zauvek otići iz pamćenja. Zlo tako, nažalost neće biti kažnjeno. Mnogi ne žele toga ni da se sećaju. Muči ih prošlost i žele da je što pre zaborave. Drugi su s pravom istrajni i žele bilo kakvu satisfakciju. Idu do kraja i to je opravdano, jer da smo o tome više vodili računa ne bi danas došli u ovu situaciju.
Gojko Lazarev o kome je reč, je Sremac, Srbin iz Klenka. Niže školovanje završio je u rodnom selu, a gimnaziju u Šapcu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1980. Veoma je komunikativan i otvoren za javnost, a za “Glas Podrinja“, rado govori o moralnoj i materijalnoj šteti koju su posleratne vlasti nanele najčešće viđenijim ljudima, prevashodno bogatim seljacima u želji za sopstvenim utemeljenjem.
Da li je konfiskacija bila jedna od neophodnih mera za brže utemeljenje posleratne vlasti (posle Drugog svetskog rata) ?
- Jeste, to su bile revolucionarne metode tadašnje nove vlasti, koja se borila za svoje utemeljenje. To je bila samo jedna od mera. Zvali su je eksproprijacijom eksproprijatora u želji i s namerom da se uništi i potpuno obespravi pre svega bogati srpski seljak i definitivno oformi nova vlast. Poznato je da su revolucionarni temelji nove vlasti bili u totalitarnom sistemu, koji drugima nije priznavao pravo na mišljenje i postojanje.
S koliko je okrutnosti ta mera sprovođena?
- Dosledno s velikom efikasnošću. Brojni zapisnici oštećenih, odnosno njihovih naslednika govore o tome. Nalazio sam vrlo detaljne zapisnike o oduzetoj imovini. Pamtim i jedan lanac za kera. Sve su pedantno čistili. Moram priznati da je baš ovaj kraj dosta stradao. Na udaru nove vlasti posebno je bila Mačva, Rađevina... Mislim da je razlog u tradiciji, borbenosti i ratobornosti naroda. Nažalost ni sremci niti vojvođani nisu zaostajali u ovome.
Koliko je protok vremena uticao na pravednost rehabilitacije i da li je ona u potpunosti sprovedena po novim propisima, na prostorima Šapca i okoline?
- Broj rehabilitacija u odnosu na broj povreda ljudskih prava je minimalan. Od 2006. do danas mi smo ovde završili oko 250 rehabilitacija. S druge strane broj kršenja ljudskih prava se meri hiljadama. Najdrastičniji primeri zlodela su likvidacije na šabačkom mostu, prinudni otkup, robovanja na Golom otoku... Radi se o hiljadama i hiljadama povreda ljudskih prava. Mnoge će zauvek otići iz pamćenja. Zlo tako, nažalost neće biti kažnjeno. Mnogi ne žele toga ni da se sećaju. Muči ih prošlost i žele da je što pre zaborave. Drugi su s pravom istrajni i žele bilo kakvu satisfakciju. Idu do kraja i to je opravdano, jer da smo o tome više vodili računa ne bi danas došli u ovu situaciju.
Najnoviji broj
18. april 2024.
