ISTORIČAR UMETNOSTI TAMARA ISAKOVIĆ KOVAČEVIĆ, ČLAN „HOLODROMA“
POGLED NA SVET KROZ OBJEKTIV FOTOAPARATA
Prva generacija đaka Škole za umetničke zanate na smeru konzervator i preparator zidnog i štafelajnog slikarstva, Tamara Isaković Kovačević, posle diplomiranja na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti, danas predavač u četiri šabačke škole, s pravom može reći da je pronašla svoj životni put.
- Na grupi za istoriju umetnosti apsolutno sam pronašla sebe. Pored toga što sam fakultet završila u roku, kao student učestvovala sam na većem broju terenskih istraživanja sa svojim kolegama i profesorima okupljenim oko katedre za Nacionalni novi vek. Radili smo na jednom većem projektu u saradnji sa Vranjskom eparhijom, obilazili smo crkve na jugu Srbije, istraživali i evidentirali njihovo stanje i ono što je preostalo od njih i u njima, crkveni mobilijar, živopis, ikonostase i sl. Tada počinjem da koristim fakultetski fotoaparat, kada uspem da ga dograbim od starijih kolega, pošto sam bila jedna od mlađih u grupi. Epilog našeg istraživanja bila je velika izložba prikupljenog materijala u Etnografskom muzeju u Beogradu i publikovanje reprezentativne monografije ““ kaže Tamara koja je jedno vreme tokom studija, po preporuci prof. Aleksandra Kadijevića, sa katedre za istoriju arhitekture, radila i u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture.
Na ovom poslu provela je nešto manje od godinu dana sređujući fototeke. Time je dobila priliku da se upozna sa starim fotografijama, kao i fotografijama na staklenim pločama koje se čuvaju u fototeci i sl., ali i sa tehnologijom izrade analognih fotografija, razvijanjem u laboratoriji, obradom u fotošopu. Sve su to bile stvari koje su je inspirisale i kasnije uticale na kreativno oblikovanje njene dečje ljubavi prema fotografiji.
- Ubrzo po završetku fakulteta dobijam svoj prvi digitalni fotoaparat. Počinjem da razmišljam kroz medij fotografije, da svet gledam kroz objektiv, pa tako nastaje serija spontanih fotografija koja je kasnije oblikovana i pretočena u moju prvu samostalnu izložbu „Sasvim običan svet“ održanu u galeriji Kulturnog centra u Šapcu 2007. godine. Bilo je izloženo tridesetak makro snimaka predmeta, pojava i situacija koje sam neposredno opažala u svom svakodnevnom okruženju, a to i jeste ono što me oduvek zanimalo, predstaviti obične stvari na malo drugačiji način.
Te iste godine odobrena su joj sredstva od strane Ministarstva kulture za realizaciju projekta „Mi“ prezentovanog naredne godine u galeriji šabačkog Narodnog muzeja. Projekat je podrazumevao fotografisanje ljudi različitih socijalnih struktura, zanimanja, obrazovanja, pola, godina i sl., ali izjednačenih i predstavljenih na isti način. Kao član Udruženja likovnih stvaralaca Šapca imala je priliku da izlaže i na većem broju grupnih i tematskih izložbi u Šapcu, Beogradu, Novom Sadu i Mađarskoj, ali i šabačkim Oktobarskim salonima.
- Na izložbi „Fokus“ 2007. godine dobila sam godišnju nagradu „Rista Marjanović“, što je za mene bila čast. Izdvojila bih i projekat koji sam pre par godina realizovala sa jednim kolegom iz Beograda koji se profesionalno bavi fotografijom, Pavlom Marjanovićem, kada je izložba sa našim fotografijama obišla pet gradova u Češkoj.
Pored fotografije zanimaju je i drugi vidovi umetničkog izražavanja, posebno u oblasti primenjene umetnosti čije je razne vidove praktikovala još kao učenica Škole za umetničke zanate. Poznavanje tehnika i materijala kasnije je koristila za bavljenje drugim stvarima. Nažalost, uslovi života u stanu nisu joj pružili priliku da se razvije u tom pravcu, pre svega radu na mozaiku koji joj je jedno vreme jako okupirao pažnju.
- Grafičkim dizajnom sam počela spontano da se bavim još kao student. Eksperimentisala sam i ovladala nekim kompjuterskim programima. Bavljenje grafičkim dizajnom mi pričinjava zadovoljstvo, a jedno vreme mi je značilo i kao izvor dodatnih prihoda. Na taj način ponekad se zaista može napraviti onaj idealan spoj „lepog i korisnog“.
Trenutno joj je glavna preokupacija pedagoški rad sa kojim je počela 2005. godine. U Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“ predaje istoriju kulture i civilizacije, a u ostale tri likovnu kulturu.
- Rad u prosveti u početku je za mene bio pravi izazov. Nije mi bilo lako da se izborim sa đacima, ali posle skoro deset godina, sa iskustvom u četiri potpuno različite škole, i kada iza sebe imam već jednu generaciju koju sam kao razredni starešina izvela, situacija je drugačija. Rad sa srednjoškolcima može da bude jako naporan, međutim kada pronađete zajednički jezik i potrudite se da razumete njihove potrebe i probleme, onda odnos može da preraste u prijatno druženje. Predajem predmet prema kojem oni imaju vrlo ležeran odnos, pa se jednostavno trudim da im ništa ne namećem, da ih ne kažnjavam lošim ocenama, a verujte mi da je to način da vam oni odgovore poštovanjem i radom na času. Bar je moje dosadašnje iskustvo takvo.
Supruga, odnedavno majka, pedagog, umetnik. Priznaje da je jako teško sve to dovesti u ravnotežu.
- Sada sam posvećena majka i zaista uživam u tome. Mislim da svako materinstvo ima moć da transformiše, što u mom slučaju znači da ću se svojoj umetnosti vratiti na jedan nov i drugačiji način. Za sada prikupljam energiju, a uz ideje koje imam, obećavam da ću uskoro imati i konkretno šta da prikažem.
Mlad umetnik ima velike poteškoće u savremenom društvu, u susretu ili sudaru sa važećim kriterijumima lepog, dobrog, vrednog i sl., i trebaće mu mnogo sreće i energije da opstane u ovom, ponekad, surovo realnom svetu
Uloga nas istoričara umetnosti je da pružamo podršku mladim, posebno neafirmisanim umetnicima, da ih promovišemo i zajednički radimo na podizanju svesti i kulture u sredini u kojoj živimo i stvaramo
- Na grupi za istoriju umetnosti apsolutno sam pronašla sebe. Pored toga što sam fakultet završila u roku, kao student učestvovala sam na većem broju terenskih istraživanja sa svojim kolegama i profesorima okupljenim oko katedre za Nacionalni novi vek. Radili smo na jednom većem projektu u saradnji sa Vranjskom eparhijom, obilazili smo crkve na jugu Srbije, istraživali i evidentirali njihovo stanje i ono što je preostalo od njih i u njima, crkveni mobilijar, živopis, ikonostase i sl. Tada počinjem da koristim fakultetski fotoaparat, kada uspem da ga dograbim od starijih kolega, pošto sam bila jedna od mlađih u grupi. Epilog našeg istraživanja bila je velika izložba prikupljenog materijala u Etnografskom muzeju u Beogradu i publikovanje reprezentativne monografije ““ kaže Tamara koja je jedno vreme tokom studija, po preporuci prof. Aleksandra Kadijevića, sa katedre za istoriju arhitekture, radila i u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture.
Na ovom poslu provela je nešto manje od godinu dana sređujući fototeke. Time je dobila priliku da se upozna sa starim fotografijama, kao i fotografijama na staklenim pločama koje se čuvaju u fototeci i sl., ali i sa tehnologijom izrade analognih fotografija, razvijanjem u laboratoriji, obradom u fotošopu. Sve su to bile stvari koje su je inspirisale i kasnije uticale na kreativno oblikovanje njene dečje ljubavi prema fotografiji.
- Ubrzo po završetku fakulteta dobijam svoj prvi digitalni fotoaparat. Počinjem da razmišljam kroz medij fotografije, da svet gledam kroz objektiv, pa tako nastaje serija spontanih fotografija koja je kasnije oblikovana i pretočena u moju prvu samostalnu izložbu „Sasvim običan svet“ održanu u galeriji Kulturnog centra u Šapcu 2007. godine. Bilo je izloženo tridesetak makro snimaka predmeta, pojava i situacija koje sam neposredno opažala u svom svakodnevnom okruženju, a to i jeste ono što me oduvek zanimalo, predstaviti obične stvari na malo drugačiji način.
Te iste godine odobrena su joj sredstva od strane Ministarstva kulture za realizaciju projekta „Mi“ prezentovanog naredne godine u galeriji šabačkog Narodnog muzeja. Projekat je podrazumevao fotografisanje ljudi različitih socijalnih struktura, zanimanja, obrazovanja, pola, godina i sl., ali izjednačenih i predstavljenih na isti način. Kao član Udruženja likovnih stvaralaca Šapca imala je priliku da izlaže i na većem broju grupnih i tematskih izložbi u Šapcu, Beogradu, Novom Sadu i Mađarskoj, ali i šabačkim Oktobarskim salonima.
- Na izložbi „Fokus“ 2007. godine dobila sam godišnju nagradu „Rista Marjanović“, što je za mene bila čast. Izdvojila bih i projekat koji sam pre par godina realizovala sa jednim kolegom iz Beograda koji se profesionalno bavi fotografijom, Pavlom Marjanovićem, kada je izložba sa našim fotografijama obišla pet gradova u Češkoj.
Pored fotografije zanimaju je i drugi vidovi umetničkog izražavanja, posebno u oblasti primenjene umetnosti čije je razne vidove praktikovala još kao učenica Škole za umetničke zanate. Poznavanje tehnika i materijala kasnije je koristila za bavljenje drugim stvarima. Nažalost, uslovi života u stanu nisu joj pružili priliku da se razvije u tom pravcu, pre svega radu na mozaiku koji joj je jedno vreme jako okupirao pažnju.
- Grafičkim dizajnom sam počela spontano da se bavim još kao student. Eksperimentisala sam i ovladala nekim kompjuterskim programima. Bavljenje grafičkim dizajnom mi pričinjava zadovoljstvo, a jedno vreme mi je značilo i kao izvor dodatnih prihoda. Na taj način ponekad se zaista može napraviti onaj idealan spoj „lepog i korisnog“.
Trenutno joj je glavna preokupacija pedagoški rad sa kojim je počela 2005. godine. U Muzičkoj školi „Mihailo Vukdragović“ predaje istoriju kulture i civilizacije, a u ostale tri likovnu kulturu.
- Rad u prosveti u početku je za mene bio pravi izazov. Nije mi bilo lako da se izborim sa đacima, ali posle skoro deset godina, sa iskustvom u četiri potpuno različite škole, i kada iza sebe imam već jednu generaciju koju sam kao razredni starešina izvela, situacija je drugačija. Rad sa srednjoškolcima može da bude jako naporan, međutim kada pronađete zajednički jezik i potrudite se da razumete njihove potrebe i probleme, onda odnos može da preraste u prijatno druženje. Predajem predmet prema kojem oni imaju vrlo ležeran odnos, pa se jednostavno trudim da im ništa ne namećem, da ih ne kažnjavam lošim ocenama, a verujte mi da je to način da vam oni odgovore poštovanjem i radom na času. Bar je moje dosadašnje iskustvo takvo.
Supruga, odnedavno majka, pedagog, umetnik. Priznaje da je jako teško sve to dovesti u ravnotežu.
- Sada sam posvećena majka i zaista uživam u tome. Mislim da svako materinstvo ima moć da transformiše, što u mom slučaju znači da ću se svojoj umetnosti vratiti na jedan nov i drugačiji način. Za sada prikupljam energiju, a uz ideje koje imam, obećavam da ću uskoro imati i konkretno šta da prikažem.
Mlad umetnik ima velike poteškoće u savremenom društvu, u susretu ili sudaru sa važećim kriterijumima lepog, dobrog, vrednog i sl., i trebaće mu mnogo sreće i energije da opstane u ovom, ponekad, surovo realnom svetu
Uloga nas istoričara umetnosti je da pružamo podršku mladim, posebno neafirmisanim umetnicima, da ih promovišemo i zajednički radimo na podizanju svesti i kulture u sredini u kojoj živimo i stvaramo
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
