Lek GORI OD BOLESTI

Dragi prijatelji, donosim vam najsrdačnije pozdrave iz Grčke. Posebno sam radostan što se nalazim ovde, jer znam kolika je važnost grčko ““ srpskog prijateljstva, koje je prekaljeno u teškim trenucima i izdržava sve pritiske. Takođe mi je drago što zvanične posete jednoj zemlji podrazumevaju i kontakt sa narodom jedne zemlje, sa omladinom, sa studentskim pokretom, iz kakvog i ja potičem, jer bez toga ne može niko da shvati probleme, agoniju i nadanja jedne zemlje.
Grčka prolazi kroz specifično sistematsko uništavanje društva i privrede, kakvo je presedan. Ali je i zemlja koja u isto vreme šalje celoj Evropi nagoveštaj jedne velike istorijske promene. Grčka je bila žrtva krize, ali ne jedina. Kriza se proširila na ceo jug Evrope i sada je uzdrman noseći stub Evropske Unije. Prošlo je već šest godina od velikog ekonomskog kraha i nema poboljšanja. Naprotiv, evropska ekonomija se zarobila u stagnaciju. Evropa je vidljivo ušla u ćošak iz kog nema izlaza. Osnovni krivac za ovo stanje je politika štednje koja je izabrana kao lek protiv krize. Međutim, taj lek je bolesniku pogoršao stanje mnogo više od same bolesti. Evropa je izabrala štednju i ogromne budžetske rezove, kao odgovor na krizu koja je udarila bankarski sektor. U stvarnosti, banke su prebacile sav teret duga na države, a države dalje na građane teškim ekonomsim i socijalnim merama.
Grčka je bila prva žrtva takve politike. Dogovor koji je 2012. godine potpisala vlada sa EU, Evropskom Bankom i MMF, katastrofalno je unuštio zemlju. Grčka je sad poput zemlje u kojoj se završio rat, koji nije ni započela. To je ekonomski rat, bez bombi i ruševina, kao što ste vi ovde u Srbiji prošli, ali sa hiljadama žrtava koje su izgubile svoj posao i dostojanstvo. Nezaposlenost se učvrstila na 30%, a među mladima koji tek treba da zasnuju porodicu ili su to tek uradili, dostiže čak 60%. Skoro pola populacije je u bedi ili im preti bankrotstvo. Društveni i socijalni sektor, naročito zdravstvo, je u potpunom raspadu. Mnogi ljudi više ne mogu da pokriju troškove lekova jedne ozbiljnije terapije. Ceo sistem socijalnog, penzionog i zdravstvenog osiguranja je svesno vođen u kolaps. Nacionalna bogatstva, luke, aerodromi, putna mreža, struja i voda su u privatizaciji da bi strane državne kompanije iz njih izvukle profit. I sve to zajedno nema ni najmanji efekat. Ekonomski pokazatelji su i dalje srozani. Javni dug je uprkos ovoj katastrofi koja je počinjena u ime borbe za njegovo smanjenje, porastao za još 50%. Sa nekadašnjih 125% BNP, popeo se na 175%. To je blistav neuspeh programa štednje. Možda se negde desila neka greška? Ne. Nije se desila greška. Ovo je bio nameran izbor.
Vladajući krugovi Evrope smatrali su da je ekonomska kriza dobra prilika da se redizajnira Evropa. Prilika da se razore države blagostanja. Da se unište zakoni koji štite rad. Da se izmene pravila koristeći eksploziju nezaposlenosti, koji su sami stvorili. Da povećaju razlike među društvenim slojevima, gurajući veliki deo stanovništa u potpuno siromaštvo i nezaštićenost.
I pre svega da ustanove pravila „Evrope u više brzina“, u kojoj nejaki rade da bi jačali oni moćni.
Ali negde su se preračunali. Nisu računali da će socijalni nemiri koje su izazvali, iz protesta prerasti u politički talas. Grčka se bliži velikom političkom prevratu. A tako je i u Španiji. I taj pokret raste i u drugim zemljama. I direktno se suprotstavlja poltici štednje. Zastupa pravo ljudi na rad i dostojanstven život. Pokret zastupa ono radničko zakonodavstvo koje je Evropu uvelo u blagostanje, traži pravednu preraspodelu bogatstava i ulaganje sredstava u proizvodnju i pravu ekonomiju i stavlja čoveka iznad interesa banaka, berzanskih manipulanata i njihove zarade. Rešenje za ovu nastalu katastrofu je da postavimo čoveka u centar pažnje. Uz pomoć celokupnog društva, stavićemo tačku na njihovu politiku i krenućemo novim pravcem. To nije stav samo onih koji danas primaju udarce. To je stav cele Evrope. Severne, južne, istočne i zapadne. To je stav društvenih pokreta, zaposlenih, omladine, pokreta po evropskim trgovima. Društvo mora da bude iznad svih interesa svetskih moćnika.
Ne tražimo izolaciju, niti da se svaka zemlja i svaki narod bori samo za sebe. Tražimo da se promeni Evropa. Da damo moć radnicima, mladim ljudima, nemoćnima i zaboravljenima. Da damo moć narodu i da se suočimo sa politikom štednje i uništavanja. Da postavimo temelje novoj Evropi. Ta Evropa treba da se svim zajedničkim silama suprotstavi krizi. Da na pozitivan način reši problem dugova. Kao što se desilo sa Nemačkom 1953. godine, kada su joj otpisani dugovi za ratne reparacije. Da pokrene mehanizme kojima će da suzbije berzanske prevare. Da prestane sa štednjom i da ponovo pokrene privredu. Ta Evropa treba da bude Evropa zajednice i da ima jaku politiku smanjenja društvenih nejednakosti. Da pokaže solidarnost i da podrži slabije. Da preraspodeli zaradu. Na kraju ta Evropa treba da bude demokratska. Da njeni narodi učestvuju u stvaranju i donošenju odluka kroz instituciju direktne demokratije.
Nije to utopija. Današnja Evropa nema nikakvu budućnost. Ona srlja u totalni politički i društveni raspad. Evropa može da postoji samo ako je narodi preuzmu u svoje ruke.
Drugrarice i drugovi, takav napredak ka drugačijoj EU ima poseban značaj za nas ovde na Balkanu. Prvo takva neoliberalna Evropa sa deficitom demokratije, koja je zarobljenik političara i ekonomske elite, ne može ozbiljno pomoći unapređenju zemlje u procesu pristupa. Evropa poseduje jako važne mehanizme i programe kojima može da pomogne zemljama zapadnog Balkana na njihovom kursu prema većoj demokratiji, efikasnom sudstvu i ekonomiji bez korupcije. Međutim, vođena neoliberalnim stavovima, kojima je važnija privatizacija društvenih dobara, Evropa odbija da zaista pomogne, već razara privredu, prava radnika i normalnu državu.
Da bi došlo do poboljšanja, u Evropi je potreban potpuno novi pristup. Pristup koji će se mnogo više posvetiti ljudima zapadnog Balkana i podržati stvaranje proizvodnih potencijala. Onaj koji će prepoznati različite stepene razvoja država i pomoći im u skladu sa tim. Ne želimo Evropu koja će kao glavni adut Balkana navoditi jeftinu radnu snagu. Niti smo za pristup koji će prema svim zemljama imati isti odnos bez ikakvog obzira u kojoj su fazi ekonomskog razvoja.
Sa druge strane, EU treba nova spoljna politika, koja će da poštuje istorijske odnose Evrope i SAD, kao i ulogu Amerike u svetskoj i regionalnoj bezbednosti. A da istovremeno obezbedi dobru saradnju sa Rusijom. Jer prava sigurnost Evrope može da se obezbedi samo kroz saradnju sa tom zemljom, a ne protiv nje. Važni principi međunarodnog prava u koje verujemo, moraju se odlučno braniti. Znači ne mogu se jednostavno ukinuti u jednoj klimi natovske hladnoratovske retorike, militarizacijom, sankcijama i ekonomskim ratom. Evropska spoljna politika ne može da podržava vojne, navodno „humanitarne operacije“, za koje vi u Srbiji najbolje znate, koje uništavaju zemlju za mnoge naredne generacije. Demokratija i humanizam, se ne mogu izvoziti bombardovanjem. U progresivnim i demokratskim snagama svake zemlje leži odgovornost da li će u toj zemlji biti demokratija ili autokratija. Mi Grci to dobro znamo, ali takođe i Španci i Portugalci. Naravno Evropa i međunarodna zajednica treba da postupaju globalno, naročito u periodu povećane krize i tenzije, kao što je naša. Da bi EU mogla da se posveti uznemiravajućim pojavama, kao što su fašizam i džihadizam koji prete čovečanstvu, potrebno je da i sama poštuje međunarodno pravo i svoje obaveze u UN. To je osnova za rešavanje sporova. Naročito na našim prostorima.
EU mora direktno da se suprotstavi provokativnom ponašanju Turske prema Kipru, koji je država članica. Da pitanje Kosova ne bi preraslo u novu krizu i tenzije, E.U. mora da shvati da se sve mora rešavati na osnovu obostrano prihvatljivog rešenja. Zbog toga Grčka ne priznaje Kosovo. Jer jednostavno ne verujemo da priznavanje osigurava stabilnost u regionu.
EU mora sa ozbiljnošću da se suprotstavi rastućem nacionalizmu na Balkanu koji je pogodio sve nas i naše države. I on nastavlja da raste. On jača u Makedoniji, gde održava jak otpor pokušajima rešavanja pitanja imena. Jača u Albaniji, gde je nacionalni identitet često suprotstavlljen ostalim narodima Balkana. Ojačava u Bosni i Hercegovini, gde je jako uzdrmana delikatna ravnoteža na kojoj počiva država. Zato je važna borba za evropski Balkan mira i razvoja. To je borba koja se mora voditi u saradnji sa našim partnerima u Evropi. Ali ne po njihovim idejama. Bez stranog mešanja. To je meč u kome pre svega mi narodi Balkana treba da se pokažemo. Zajedno. Ili tamo gde to još nije moguće, bar uzajamno poštujemo.
Dragi prijatelji, sutra ću obići grob Rige od Fere. Jednog Grka vizionara osamnaestog veka koji je dao svoj život za slobodu Balkana. Pogibe ovde, na ovom mestu, od tadašnjih moćnika, omraženog neprijatelja. Borba ovog sjanog čoveka, koji je verovao u saradnju balkanskih naroda i ustavno priznanje ljudskih prava, može da simboliše početak jedne drugačije budućnosti i da nas i danas inspiriše. Na našim narodima, na našim generacijama, počiva odgovornost da se bore za ove ideale. Hvala vam.
Grčka koja ima na desetine luka i aerodroma, konstantno je pod pritiskom da sve rasproda strancima. U pitanju su isljučivo visokoprofitabilna državna preduzeća. Kupci treba da budu državna preduzeća iz EU
Pojam Evrope sa više brzina prva je promovisala pre nekoliko godina Angela Merkel govoreći da pošto se sve države ne nalaze na istom stupnju razvoja, Evropa ne može biti jednaka za sve. Išla je dotle da je predložila uvođenje granica i viza između zemalja različitih brzina.