VIŠE OD POLA VEKA UZ RING
BOKS JE KAO DROGA
Jedan od najstarijih sportskih pregalaca Srbije, Šapčanin, Slobodan Petrović, dobitnik je zlatne plakete EUBC (Evropske bokserske konfederacije) za 55 godina posvećenosti amaterskom boksu i 63 organizovane turneje naših klubova po Evropi. Ovu nagradu za životno delo, ili, celoživotni doprinos amaterskom boksu, još niko u svetu nije dobio
Slobodan Petrović, kako kaže, „samo nije rođen u Šapcu, ali se oseća kao punokrvni Šapčanin“. Došao je, ili, tačnije, doveli su ga u naš grad kad je imao jedanaest meseci. Godine 1933. godine, kada je rođen, njegov otac je imao tuberkulozu, koja je u ono vreme bila neizlečiva, a majka ga je negovala. Po savetu lekara, morao je da bude odvojen od roditelja i brigu o njemu su preuzeli tetka i teča, koji nisu imali svoje potomke. U Šapcu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, odslužio vojsku i zaposlio se u Sreskom sudu, opet u Šapcu.
- Kad sam se zaposlio, 1958. godine, na predlog starijeg kolege Andrije Petrovića, koji je bio izuzetan sportski radnik, priključio sam se Bokserskom klubu „Mačva“. Jeste da je klub osnovan još 1942. godine, ali je u to vreme bila nekakva kriza, zamro je sportski duh i mi smo hteli da ga obnovimo. Namera nam je bila da u Sokolani dobijemo termine i omogućimo momcima koji su pravili probleme da oslobode višak energije. Obratili smo se Bokserskom savezu Vojvodine, koji su odmah odgovorili, poslali sprave i instruktore i tako smo krenuli...
Međutim, posle dve godine, Slobodan je saznao ono što je porodica pokušavala da sakrije od njega, da se njegova majka, koja je živela u Beogradu, razbolela od kancera. On je tražio premeštaj i otišao u prestonicu da neguje svoju Ružu. U klubu su mu dali punomoćje da ih zastupa u Bokserskom savezu Beograda, Srbije i ondašnje Jugoslavije. Od tada, do pre dve godine, zastupao je interese BK „Mačva, „svog matičnog kluba, koji je bio najbliži njegovom srcu“.
- Srećnim sticajem okolnosti, ušao sam u Komisiju za propise, Bokserski klub Beograda, zatim u Bokserski klub Srbije, pa u Disciplinsku komisiju Jugoslavije. U tom miljeu i na tom položaju, bio sam, uvek, po prirodi posla, u organizacionim odborima, često sam putovao, upoznao mnoge ljude koji su postali moji prijatelji, jer, ovaj sport je kao droga, zaljubljenici se prepoznaju i sve se otvara.
Od 1978. godine, kada je organizovao prvu turneju u Berlinu, u kome su učestvovali bokseri šabačke „Mačve“ do pre dve godine, Petrović je u bokserskom sportu organizovao 63 međunarodne revije naših klubova, uglavnom iz Srbije, ali i ostalih jugoslovenskih republika.
- Sve turneje bile su u Evropi, i na istoku, i na zapadu. Sa svakog putovanja nosim brojne uspomene i prijateljstva, a posebno pamtim Engleza Klajva Houa, nekadašnjeg predsednika Evropske amaterske bokserske asocijacije i Bokserske federacije Velike Britanije. Uz moje posredovanje i njegovo gostoprimstvo, nekoliko klubova iz bivše Jugoslavije, gostovalo je u Engleskoj.
Na sportskoj bokserkoj mapi ovog zaljubljenika u boks, upisane su, pored Engleske i Nemačke, turneje u Poljskoj, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj... Na „Kupu revolucije“ u Temišvaru, naši bokseri, uglavnom iz „Mačve“, učestvovali su jedanaest puta.
- Krajem protekle godine, dobio sam poziv da dođem u Italiju, jer sam postao laureat u evropskim relacijama za zlatnu plaketu EUBC. To se prvi put dogodilo u bokserskom sportu. Nešto slično se desilo sedamdesetih godina, kada je Miljan Miljanić dobio plaketu za njegov angažman u fudbalu. Poveo sam sa sobom juniorsku selekciju Hrvatske, pošto u tom trenutku, tek izabrano rukovodstvo Bokserskog saveza Srbije, nije moglo da okupi mladiće koji bi se u ringu suprostavili Italijanima. Teško je vreme, zabrinut sam za budućnost boksa...
Slobodan Petrović je zastupao “Mačvu“ od kraja 1960. do 2012. godine. Poslednjih nekoliko godina je bio potpredsednik kluba, a do tada član Upravnog odbora i zastupnik u svim sportskim savezima.
U njegovom stanu u Šapcu, u jednoj prostoriji je literatura vezana za boks, a u drugoj, na čitavom zidu i u vitrinama ““ mnogobrojne zahvalnice, priznanja, plakete i pehari koje je dobio za više od pola veka.
Iako kaže da nije lako nositi breme devete decenije na plećima, svakog jutra radi set vežbi parterske gimnastike, jer, iako je „sve negde zapisano i ne može čovek mimo sudbine“, želi da obezbedi kvalitet života dok je na ovom svetu.
Svi smo u porodici bili okrenuti ka sportu. Moj ujak je bio jedan od četiri osnivača FK „Mačva“, a, njegov sin je nastavio tu tradiciju, samo u drugoj sporstkoj disciplini. Bio je šampion države u skifu u Šibeniku 1962. godine a njegov sin, unuk mog ujaka jedan od eminentih kanuista. Imamo nekakav afinitet i slabost prema sportu.
- Kad sam se zaposlio, 1958. godine, na predlog starijeg kolege Andrije Petrovića, koji je bio izuzetan sportski radnik, priključio sam se Bokserskom klubu „Mačva“. Jeste da je klub osnovan još 1942. godine, ali je u to vreme bila nekakva kriza, zamro je sportski duh i mi smo hteli da ga obnovimo. Namera nam je bila da u Sokolani dobijemo termine i omogućimo momcima koji su pravili probleme da oslobode višak energije. Obratili smo se Bokserskom savezu Vojvodine, koji su odmah odgovorili, poslali sprave i instruktore i tako smo krenuli...
Međutim, posle dve godine, Slobodan je saznao ono što je porodica pokušavala da sakrije od njega, da se njegova majka, koja je živela u Beogradu, razbolela od kancera. On je tražio premeštaj i otišao u prestonicu da neguje svoju Ružu. U klubu su mu dali punomoćje da ih zastupa u Bokserskom savezu Beograda, Srbije i ondašnje Jugoslavije. Od tada, do pre dve godine, zastupao je interese BK „Mačva, „svog matičnog kluba, koji je bio najbliži njegovom srcu“.
- Srećnim sticajem okolnosti, ušao sam u Komisiju za propise, Bokserski klub Beograda, zatim u Bokserski klub Srbije, pa u Disciplinsku komisiju Jugoslavije. U tom miljeu i na tom položaju, bio sam, uvek, po prirodi posla, u organizacionim odborima, često sam putovao, upoznao mnoge ljude koji su postali moji prijatelji, jer, ovaj sport je kao droga, zaljubljenici se prepoznaju i sve se otvara.
Od 1978. godine, kada je organizovao prvu turneju u Berlinu, u kome su učestvovali bokseri šabačke „Mačve“ do pre dve godine, Petrović je u bokserskom sportu organizovao 63 međunarodne revije naših klubova, uglavnom iz Srbije, ali i ostalih jugoslovenskih republika.
- Sve turneje bile su u Evropi, i na istoku, i na zapadu. Sa svakog putovanja nosim brojne uspomene i prijateljstva, a posebno pamtim Engleza Klajva Houa, nekadašnjeg predsednika Evropske amaterske bokserske asocijacije i Bokserske federacije Velike Britanije. Uz moje posredovanje i njegovo gostoprimstvo, nekoliko klubova iz bivše Jugoslavije, gostovalo je u Engleskoj.
Na sportskoj bokserkoj mapi ovog zaljubljenika u boks, upisane su, pored Engleske i Nemačke, turneje u Poljskoj, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj... Na „Kupu revolucije“ u Temišvaru, naši bokseri, uglavnom iz „Mačve“, učestvovali su jedanaest puta.
- Krajem protekle godine, dobio sam poziv da dođem u Italiju, jer sam postao laureat u evropskim relacijama za zlatnu plaketu EUBC. To se prvi put dogodilo u bokserskom sportu. Nešto slično se desilo sedamdesetih godina, kada je Miljan Miljanić dobio plaketu za njegov angažman u fudbalu. Poveo sam sa sobom juniorsku selekciju Hrvatske, pošto u tom trenutku, tek izabrano rukovodstvo Bokserskog saveza Srbije, nije moglo da okupi mladiće koji bi se u ringu suprostavili Italijanima. Teško je vreme, zabrinut sam za budućnost boksa...
Slobodan Petrović je zastupao “Mačvu“ od kraja 1960. do 2012. godine. Poslednjih nekoliko godina je bio potpredsednik kluba, a do tada član Upravnog odbora i zastupnik u svim sportskim savezima.
U njegovom stanu u Šapcu, u jednoj prostoriji je literatura vezana za boks, a u drugoj, na čitavom zidu i u vitrinama ““ mnogobrojne zahvalnice, priznanja, plakete i pehari koje je dobio za više od pola veka.
Iako kaže da nije lako nositi breme devete decenije na plećima, svakog jutra radi set vežbi parterske gimnastike, jer, iako je „sve negde zapisano i ne može čovek mimo sudbine“, želi da obezbedi kvalitet života dok je na ovom svetu.
Svi smo u porodici bili okrenuti ka sportu. Moj ujak je bio jedan od četiri osnivača FK „Mačva“, a, njegov sin je nastavio tu tradiciju, samo u drugoj sporstkoj disciplini. Bio je šampion države u skifu u Šibeniku 1962. godine a njegov sin, unuk mog ujaka jedan od eminentih kanuista. Imamo nekakav afinitet i slabost prema sportu.
M.F.
Najnoviji broj
25. april 2024.
