Инфо

Берза

  • aero 1.682 ▼ -0,59%
  • alfa 33.605 ▼ -2,41%
  • gmon 1.595 ▼ -0,31%
  • jesv 5.150 ▲ 0,88%
  • niis 679 ▼ -0,73%
  • spru 810 ▲ 1,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
  • tgas 11.000 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tlkb 2.700 ⚫ 0,00%
(25. децембар 2014.)
ИЗМЕЂУ РЕДОВА И ИЗМЕЂУ ГОДИНА

И ОВО ЋЕ БИТИ ЈУЧЕ

Народна каже “Било па прошло, а проћи ће и оно што ће бити“. “Свим довољан, свачим задовољан“. “Што имамо то ћемо делити, људску реч и чашу ракије“
Када смо пре годину дана ушли у ову 2014. били смо пуни наде, очекивања, оптимизма... јер претпостављало се да после оне тринаесте долази боља. Али, пошто ми на брдовитом Балкану на берићет и нисмо нешто свикли, дошло нам је оно што је дошло. О том, по том.
Ону претходну смо одјавили а ову најавили насловом “Из године преговора у годину поглавља“. И баш нам се у тој години радило о глави. Тада смо још цитирали мудраце па преписали ово: “Доћи ће једно покољење које ће се дивити моме добу и доћи ће једно покољење које ће се смејати моме добу“. И би тако, сад знамо. Визионарски смо такође цитирали афористичара чија је реч остала актуелна читаве године “Испливаћемо некако, макар се сви подавили“.
Годину смо почели девизом “Пиј вино, јер не знаш одакле си дошао. Живи весело, јер не знаш куд идеш“. Тако смо у први месец године ушли широкогрудо а из њега изашли празних џепова. Наши политичари су радили по систему “Е сад нећу ни како ја хоћу“, док смо у међународним односима користили оно сазнање да се без других не може, једни нам стварају а други решавају проблеме. Тако су нам Кинези градили мостове, и раде још којешта, Талијани нам правили аутомобиле, и раде још којешта, Руси нас грејали, и раде још којешта, Арапи би да овде производе храну, зидају град на води, и раде још којешта... а Немци су водили нашу политику и раде нам свашта и којешта. Све нам је јасно, по оној народној “Сад знамо зашто магарца зову на свадбу“.
И да они не би радили а ми седели, били смо ради да спроведемо у дело предлог из претходне године, што би народ рекао да оправимо пловни пут чак до Солуна. Касније нам је у томе помогла ћуд природе а идеје су остале за боља времена.
У Нову годину смо ушли са новим ценама основних животних намирница јер глупо би било у ново доба уносити старе цене. Што нисмо појели и попили за Нову, довршили смо за Божић и Српску, а ради добрих пријатељских односа, славили смо и кинеску. Наздравље. Нит шта оста нит би доста.
Пошто је клима била непримерена календару назвали смо тај период зимским летом не знајући да ће нам и то вратити своје. Тад смо некако добили и онај симболични кључ од још симболичније капије Европске уније. До ње ћемо доћи кад савладамо оних тридесет пет препона, то јест поглавља, и још неколико које ће у међувремену насадити. Само поштено, па ко кога превари.
И у фебруару смо се бавили прикучивањем Јевропи и превазилажењем односно решавањем домаћих задатака које смо од њих добили да би ушли тамо. И рекли смо, ко стигне, причаће.
У Русији су се они докони и понеки ревносни играли по снегу, у званичној посети био и наш председник, док је на другом крају зекљине кугле амерички шериф зготовио такозвани молитвени доручак који је пробао и наш тадашњи премијер.
Ближили су се избори и опет смо најављивали да ћемо бирати најбоље и уједно се питали где нестадоше они најбољи са силних претходних избора. Тих фебруарских дана долазило је и до пада температуре, али ми смо се навиклки, стандард нам је поодавно пао. Наше изборне игре личиле су на олимпијске, па је и девиза за неке била слична “Важно је учествовати“.
Дође и март. Очекивало се да живимо срећно и весело. Наравно, ако изаберемо праве. А сви политичари су тад тврдили да су баш они ти прави. И опет смо цитирали древног мудраца, који је рекао “Највећа казна за лажљивца је да му се не верује ни кад говори истину“. Питали смо се зашто је то и сад актуелно.
Тих изборних дана веровали смо да су наши садашњи политичари дошли баш из народних песама о хајдуцима “Кадри стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Било је их је свугде. А народ је говорио “Није срећан онај ко има што жели, већ онај који не жели оно што нема“, па и оно “Не дао ти Бог да будеш први међу Србима“.
И онда нам је полако али сигурно дошла будућност. Да ли је обећана, остало је да видимо. Схватили смо да је историја тесна за све, па су тако неки ушли а неки изашли из историје. По оној народној “Док некоме не омркне, другоме не сване“. И потврдило се, већина Срба је опет била уз победнике. Народ је те од вајкада звао вртикапе. А кад је нови премијер најавио “ред, рад и дисциплину“, питали смо се, да ли се то стварно односи на нас. Ми пре подне не радимо, а поподне се одмарамо.
А с пролећа су дошли и хладни дани. Нас је грејала узбуркана политичка активност. У априлу су нас заокупиле кише, водотоци су нам враћали све оно што смо у њих годинама брижљиво убацивали. За Васкрс смо по традицији шарали јаја, за 1. мај смо се, такође по традицији, шаренили, чекали обећано пролеће и радили по навикама. Увидели смо “Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније како често нам баш то мало недостаје“. За Ђурђевдан су неки велики дућани уз купљено прасе поклањали и буренце пива а ми смо се питали шта ће нам те најављене реформе кад је и овако добро.
А да све не буде баш тако добро постарала се природа. Киша је падала чак и више него што је потребно овако малој и неразвијеној земљи. Ова рубрика је почетком маја забележила да је на Сави код Шапца стање било у оквиру, такозване редовне одбране од поплава, дакле без опасности - како су рекли надлежни. А онда, половином маја, дешава се несрећа у скоро читавој Србији, па и у шабачком крају. Стручњаци кажу да је кривац циклон. Шта год да је, уз историјски максимум водотока десио се и историјски минимум у понашању појединаца одређених баш да брину о народу и у име народа. А онда смо записали “Између редова“ и ово “Али, кад све ово прође, да опет по старом српском обичају, не заборавимо све то и опет кренемо у трку за нечим што се не може стићи. И поплаве би требале да се памте. Ако се ми и даље сматрамо памтљивим народом“.
Вода се полако повлачила, муке су остајале а живот и рад овог народа ишао је даље. Какав је, да је. И ко би рекао да време тако брзо одмиче и носи са собом и оно што би требало памтити, па су, на пример, већ на телевизијама почели да рекламирају продају оних породичних базена, за купање, разуме се.
И кад се мислило да је прошло то рђаво пролеће и лето је почело да вргули. Па и то годишње доба смо назвали шашавим. Зачиниле су га кише, олује, лед. Народ је пратио кретање облака или скупштинске преносе, и није се могло утврдити шта је жешће. У Скупштини су се чашћавали мржњом.
После суморног маја, превртљивог јуна, ћудљивог јула, дошао је и необећавајући август. Небеса су и даље била дроњава. Ми смо се некако носили. Тог месеца је у економској сфери забележена дефлација, израз који није поодавно у употреби а значи смањење новчаница у оптицају и тиме подизање куповне вредности новца. Јес“™ да све то и нисмо осетилили али нам је све и било јасно, почели смо да трошимо обећану будућност.
А у Шапцу тада, па ништа ново. Све по старом. Шабац је, уосталом, стари град. И навике су старе. Комунални археолози су радили своје, истраживали остатке прошлости испод тротоара и улица. Власт је по Србији примењивала мере штедње, неки су се бунили а штедљиви народ то прихватао, јер је на то и навикао.
С јесени смо констатовали “Да ми је памет с вашара, кад идем на вашар“, нарочито што је киша обележила и чувени шабачки Малогоспојински вашар. И на овогодишњој Чивијади Шапачани су се опет смејали себи и свету. Не зна се коме више.
И тог месеца смо се питали има ли тамо горе неко да заврне славине, опет небо цури. Па и по таквом времену престоницом су дефиловали отпуштени и упослени радници, здрави лекари, образовани просветари, изучени адвокати, недообразовани студенти... Сви траже своја права и то баш на брдовитом Балкану. А Балкан се десио ни на Истоку, ни на Западу. Лепрша. Народна вели да је Србији Бог одредио да се стално буни.
Јесен нас је мало огрејала, Влада оладила мерама штедње а међународна политика остала доследна европејским заврзламама. Светским и белосветским.
Како се ближио крај године политичари су постајали све тиши а певачи све гласнији. Све у име народа и по оној већ познатој “Ко пева зло не мисли а ко мисли није му до песме“.
Први децембарски снег а нарочито лед оковали су пола Србије, неке реке и речице су се опет узјогуниле, као и понеки људи. Код нас су и клима и појединци остали доследни, климатају.
Овог децембра и “Глас Подриња“ је напунио седамдесет година постојања. И сада се осећа као незбринути старац који чека да га опет удоме.
Ипак, прође година. Не поновила се. И опет народна, али она која вели “И немање има крај“. Зна се “И ово ће бити јуче“. Било па прошло, апроћи ће и оно што ће бити. Зато треба бити свим довољан, свачим задовољан, памти и народ. По оној “Што имамо то ћемо делити, људску реч и чашу ракије“!
Бранко Јелић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa