PRIČE IZ ŽIVOTA
HARLEMOVAC USVOJIO MAČVANINA
Nema ljubitelja košarke, i ne samo košarke, koji nije čuo za čuvene Harlemovce. Osnovani 1926. godine do dana današnjih zabavljaju svoje poklonike širom planete. U svojim igrama, pored demonstracije izuzetne fizičke spremnosti, plasirali su i smisao za teatralnost i komediju uveseljavajući publiku, učinivši košarku više od same sportske igre.
Prvi put u Beogradu boravili su pre 50 godina. Bio je to onaj tim koji je „krivac“ što je košarka postala toliko popularna u svetu, pa i u ondašnjoj Jugoslaviji, a sada i u Srbiji. Verovalo se da ih je nemoguće pobediti, niti da neko može biti bolji od njih. Iz tog slavnog tima danas su živi samo trojica ““ Semjuel Braun, Džek Defares i Karl Grin. Ovaj poslednji, da se ne poveruje, usvojio je jednog našeg zemljaka, Mačvanina, Mila Radojčića Šeću, alijas Rudija Franklina. On se sredinom 80-tih godina prošlog veka, posle više decenija lutanja po svetu i življenja u 26 država na četiri kontinenta, obreo u Harlemu, čuvenom delu četvrti Menhetn u Njujorku. Bilo je to vreme kada belci nisu imali šta da traže u crnačkom kvartu. Ukoliko bi se belac pojavio u Harlemu, on je bio ili dostavljač droge ili agent njujorške tajne policije. Neko treći mogao je samo slučajno da zaluta. Ali, eto, Šeća se tu poslom zatekao, a i danas, pod drugim okolnostima, živi u Harlemu sa suprugom Kineskinjom, Morskom Jastrebicom, u koji se vratio posle još nekoliko decenija lutanja svetom.
U to vreme Šeća se bavio bravarskim poslom. Povremeno je dolazio u tu četvrt radi instalacije sigurnosnih brava. Mnogo češće postavljao je i rešetke u prizemlju zgrada koje su krajem 19. i početkom 20. veka izgradili emigranti jevrejskog i italijanskog porekla. Vremenom u Harlem su se sve više naseljavali crnci, a prvobitni stanovnici, pod njihovim pritiskom, se iselili. Potom je prerastao u leglo kriminala u kojem je droga harala. Međutim, bilo je novih vlasnika koji su želeli svoje kuće, arhitektonski vredne, da restauriraju. Šeća se u tome dobro snašao, pa je napustio posao bravara.
„I jedne večeri“, priča on, „ostavši dugo na poslu, svratim u neki restoran na večeru. Zaokupljen svojim mislima nisam mnogo ni obraćao pažnju na druge goste kad počeše ulaziti visoki i krupni momci, sve crnci. Odmah mi je bilo jasno da su košarkaši. Jedan od njih se izdvoji i priđe mom stolu i malo povišenim glasom, upućenim samo meni, upita: Dal“™ ti, beli dečkiću, znadeš da si zalutao u pogrešan komšiluk? Ništa mu ne odgovorih, a on, još više podigavši glas, reče: Ej, dečkiću, tebi govorim. Nemoj da se praviš gluv! Pri tom se golemim šakama osloni na sto i naže preko njega da bi se spustio na visinu mojih očiju. U restoranu svi zanemeše. Niko ne mrda. Ja pogledam levo, pa desno, a onda polako, i dalje sedeći, nagnem se prema njemu. Držeći kažiprst na usnama, tiho, da drugi ne čuju, kažem mu oštro: Goni se odavde! Nemoj ometati tajnu istragu njujorške policije! Ispravim se i nastavim sa večerom. Posle desetak minuta, nakon što se grdosija vratio društvu i ispričao šta sam mu tiho kazao, jedan pedesetogodišnjak, lepo obučen, takođe grdosija kao i onaj prvi, priđe mome stolu. Pruži ogromnu šaku i predstavi se: Ja sam Karl Grin. Dobar sam prijatelj sa vlasnikom ovog restorana. On mi je dosta pričao o vama... Mogu li da sednem? Tako sam upoznao Karla, mog budućeg ujaka. Od te večeri, naše prijateljstvo je postajalo sve čvršće i čvršće, a posebno kada sam mu spasao jedinu nekretninu, ušteđevinu, koju je stekao za vreme mukotrpnog „robovanja“ kao čuveni Harlemovac.“
Njihova dalja druženja nisu bila po pitanju košarke, već u vezi pokreta zaštite građanskih prava, čiji je veliki borac bila Karlova supruga Sali, prijateljica Martina Lutera Kinga.
Posle incidenta u restoranu Šeća, ne da je napustio Harlem, već je počeo i obučavati crnačke mladiće u poslovima restauracije koji je naučio još u osnovnoj školi od svog učitelja ručnog rada. Karl je bio veoma prijatno iznenađen kada je saznao da od petorice njegovih sestrića, dvojica, a i treći je izrazio istu želju, rade kod Šeće.
U to vreme u Harlemu jedini posao za mlade bilo je kupovanje i preprodaja droge, kako bi zaradili za život ili pak za lično uživanje. To nije zaobišlo ni Karlovih pet sestrića. Iako su se i dalje „honorarno“ bavili tim unosnim poslom ipak su pokušavali da nauče nešto drugo i promene dotadašnji život. Obračuni između grupa prodavaca droge na ulicama Harlema bili su surovi. Nije se prezalo ni od ubistava. „Nesvrstani“, poput Karlovih sestrića, morali su da „rade“ vrlo obazrivo. I pored toga, jednog od njih ubili su na sred ulice iz automobila. Jednoga dana, jedan od onih Karlovih sestrića koji su radili kod Šeće, nije se pojavio na poslu. Pronašli su ga sa metkom u potiljku u jednoj od napuštenih kuća. Posle sahrane Karl je skrhanim glasom rekao Šeći: Eto, ode i Bob, izgubih još jednog sestrića, ali pronašao sam novog, tebe! Od tog trenutka njihove veze postale su neraskidive.
I mnogo godina kasnije, kad je počela da „cveta“ ljubav preko Interneta sa Morskom Jastrebicom, kineskom akademskom slikarkom, njegov ujak Karl je znao za tu vezu. Znao je i za pripreme svog usvojenog sestrića za odlazak u Kinu. Šeća je u tom trenutku bio peti put razveden i slobodan za nove bračne vode. Sa svojim ujakom Karlom bio je u kontaktu i dok je bio u Kini. Po povratku (2008), nakon dve godine boravka, odmah je sa svojom novom suprugom otišao i do svog ujaka i ujne. U njihovoj kući bile su izložene mnoge fotografije iz Karlovog života. Jastrebica je jednu posebno zapazila. Na njoj je Karl bio sa svoja dva najbolja prijatelja (1986). Kako je samo objasnila, Jastrebica je u Karlovim očima videla plamen mladalačkog entuzijazma, Semov orlov pogled prodirao je u najudaljenije kutke duše, dok joj je Džek izgledao poput vrhovnog sudije koji strpljivo prati suđenje ne bi li pravedno presudio. Tako je nastala slika „Vitezovi Harlema“ (2009) dimenzija 90 h 122 cm i rođena potpuno nova tehnika, novi umetnički stil, koju je ona nazvala Apstraktni realizam.
„Baš posle finala na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu u košarci u Španiji, nastavio je priču Šeća, otišao sam do moga ujaka Karla. Pitao sam ga da li je gledao finale Srbija ““ Amerika. Nasmejao se. Nisam... A ko je pobedio? Odgovorih: Srbija... je druga. Amerika je prvak sveta. Karl me pogleda sa čuđenjem: Amerika!? Nije Amerika pobedila Srbiju! To smo mi, Harlemovci. Da nije bilo nas košarka ne bi bila toliko popularna u svetu. Mi smo udarili te temelje na kojima je košarka i danas, a pogotovo u Americi.
Ovde se, kaže Šeća, finalna utakmica, a ni ostale nisu ni prenosile. To Amerikance ne interesuje. Ali kad počne njihova Nacionalna košarkaška liga, NBA, ne silaze sa naslovnih strana, a na sportskim kanalima su puna 24 časa.
Karl Grin se dobro seća turneje Harlemovaca po Evropi. Bili su u 16 država i igrali u 62 grada. Za 101 dan Karl je odigrao 99 utakmica. Bilo je to vreme Hladnog rata kada Amerikanci nisu mogli kročiti na teritoriju Sovjetskog Saveza i država pod njenom kontrolom, ali ne i Harlemovci. „Malo smo se i uplašili da nas ne zadrže prolazeći kroz mnoge kontrolne punktove. Bili smo stalno pod pratnjom i nisu dozvoljavali okupljanje većih grupa i razgovor sa nama. Ali kada smo stigli u Jugoslaviju nismo se mogli odbraniti od srdačnog i veselog naroda“, priča Karl. „Nikada ne mogu, veli on, zaboraviti te divne ljude i njihovo gostoprimstvo u Beogradu“. Mogli su spavati u bilo kom hotelu, jesti u bilo kom restoranu dok u zemlji gde su rođeni nije im bio dozvoljen pristup gde su bili belci. U to vreme oni nisu mogli da igraju sa belim klubovima. Igrali su samo predigre sa lokalnim univerzitetskim timovima, pre glavnog NBA meča. Po završetku njihove utakmice većina publike bi napustila igralište. Kasnije, da bi zadržali publiku igrali su posle glavnog meča u kome su igrali belci.
Ali vremena se menjaju. Danas u NBA ligi dominiraju crnci, a u Harlemu, sa njima, najnormalnije žive jedan Srbin, Mačvanin i jedna Kineskinja, Mile Šeća i Morska Jastrebica, bračni par Radojčić.
Prvi put u Beogradu boravili su pre 50 godina. Bio je to onaj tim koji je „krivac“ što je košarka postala toliko popularna u svetu, pa i u ondašnjoj Jugoslaviji, a sada i u Srbiji. Verovalo se da ih je nemoguće pobediti, niti da neko može biti bolji od njih. Iz tog slavnog tima danas su živi samo trojica ““ Semjuel Braun, Džek Defares i Karl Grin. Ovaj poslednji, da se ne poveruje, usvojio je jednog našeg zemljaka, Mačvanina, Mila Radojčića Šeću, alijas Rudija Franklina. On se sredinom 80-tih godina prošlog veka, posle više decenija lutanja po svetu i življenja u 26 država na četiri kontinenta, obreo u Harlemu, čuvenom delu četvrti Menhetn u Njujorku. Bilo je to vreme kada belci nisu imali šta da traže u crnačkom kvartu. Ukoliko bi se belac pojavio u Harlemu, on je bio ili dostavljač droge ili agent njujorške tajne policije. Neko treći mogao je samo slučajno da zaluta. Ali, eto, Šeća se tu poslom zatekao, a i danas, pod drugim okolnostima, živi u Harlemu sa suprugom Kineskinjom, Morskom Jastrebicom, u koji se vratio posle još nekoliko decenija lutanja svetom.
U to vreme Šeća se bavio bravarskim poslom. Povremeno je dolazio u tu četvrt radi instalacije sigurnosnih brava. Mnogo češće postavljao je i rešetke u prizemlju zgrada koje su krajem 19. i početkom 20. veka izgradili emigranti jevrejskog i italijanskog porekla. Vremenom u Harlem su se sve više naseljavali crnci, a prvobitni stanovnici, pod njihovim pritiskom, se iselili. Potom je prerastao u leglo kriminala u kojem je droga harala. Međutim, bilo je novih vlasnika koji su želeli svoje kuće, arhitektonski vredne, da restauriraju. Šeća se u tome dobro snašao, pa je napustio posao bravara.
„I jedne večeri“, priča on, „ostavši dugo na poslu, svratim u neki restoran na večeru. Zaokupljen svojim mislima nisam mnogo ni obraćao pažnju na druge goste kad počeše ulaziti visoki i krupni momci, sve crnci. Odmah mi je bilo jasno da su košarkaši. Jedan od njih se izdvoji i priđe mom stolu i malo povišenim glasom, upućenim samo meni, upita: Dal“™ ti, beli dečkiću, znadeš da si zalutao u pogrešan komšiluk? Ništa mu ne odgovorih, a on, još više podigavši glas, reče: Ej, dečkiću, tebi govorim. Nemoj da se praviš gluv! Pri tom se golemim šakama osloni na sto i naže preko njega da bi se spustio na visinu mojih očiju. U restoranu svi zanemeše. Niko ne mrda. Ja pogledam levo, pa desno, a onda polako, i dalje sedeći, nagnem se prema njemu. Držeći kažiprst na usnama, tiho, da drugi ne čuju, kažem mu oštro: Goni se odavde! Nemoj ometati tajnu istragu njujorške policije! Ispravim se i nastavim sa večerom. Posle desetak minuta, nakon što se grdosija vratio društvu i ispričao šta sam mu tiho kazao, jedan pedesetogodišnjak, lepo obučen, takođe grdosija kao i onaj prvi, priđe mome stolu. Pruži ogromnu šaku i predstavi se: Ja sam Karl Grin. Dobar sam prijatelj sa vlasnikom ovog restorana. On mi je dosta pričao o vama... Mogu li da sednem? Tako sam upoznao Karla, mog budućeg ujaka. Od te večeri, naše prijateljstvo je postajalo sve čvršće i čvršće, a posebno kada sam mu spasao jedinu nekretninu, ušteđevinu, koju je stekao za vreme mukotrpnog „robovanja“ kao čuveni Harlemovac.“
Njihova dalja druženja nisu bila po pitanju košarke, već u vezi pokreta zaštite građanskih prava, čiji je veliki borac bila Karlova supruga Sali, prijateljica Martina Lutera Kinga.
Posle incidenta u restoranu Šeća, ne da je napustio Harlem, već je počeo i obučavati crnačke mladiće u poslovima restauracije koji je naučio još u osnovnoj školi od svog učitelja ručnog rada. Karl je bio veoma prijatno iznenađen kada je saznao da od petorice njegovih sestrića, dvojica, a i treći je izrazio istu želju, rade kod Šeće.
U to vreme u Harlemu jedini posao za mlade bilo je kupovanje i preprodaja droge, kako bi zaradili za život ili pak za lično uživanje. To nije zaobišlo ni Karlovih pet sestrića. Iako su se i dalje „honorarno“ bavili tim unosnim poslom ipak su pokušavali da nauče nešto drugo i promene dotadašnji život. Obračuni između grupa prodavaca droge na ulicama Harlema bili su surovi. Nije se prezalo ni od ubistava. „Nesvrstani“, poput Karlovih sestrića, morali su da „rade“ vrlo obazrivo. I pored toga, jednog od njih ubili su na sred ulice iz automobila. Jednoga dana, jedan od onih Karlovih sestrića koji su radili kod Šeće, nije se pojavio na poslu. Pronašli su ga sa metkom u potiljku u jednoj od napuštenih kuća. Posle sahrane Karl je skrhanim glasom rekao Šeći: Eto, ode i Bob, izgubih još jednog sestrića, ali pronašao sam novog, tebe! Od tog trenutka njihove veze postale su neraskidive.
I mnogo godina kasnije, kad je počela da „cveta“ ljubav preko Interneta sa Morskom Jastrebicom, kineskom akademskom slikarkom, njegov ujak Karl je znao za tu vezu. Znao je i za pripreme svog usvojenog sestrića za odlazak u Kinu. Šeća je u tom trenutku bio peti put razveden i slobodan za nove bračne vode. Sa svojim ujakom Karlom bio je u kontaktu i dok je bio u Kini. Po povratku (2008), nakon dve godine boravka, odmah je sa svojom novom suprugom otišao i do svog ujaka i ujne. U njihovoj kući bile su izložene mnoge fotografije iz Karlovog života. Jastrebica je jednu posebno zapazila. Na njoj je Karl bio sa svoja dva najbolja prijatelja (1986). Kako je samo objasnila, Jastrebica je u Karlovim očima videla plamen mladalačkog entuzijazma, Semov orlov pogled prodirao je u najudaljenije kutke duše, dok joj je Džek izgledao poput vrhovnog sudije koji strpljivo prati suđenje ne bi li pravedno presudio. Tako je nastala slika „Vitezovi Harlema“ (2009) dimenzija 90 h 122 cm i rođena potpuno nova tehnika, novi umetnički stil, koju je ona nazvala Apstraktni realizam.
„Baš posle finala na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu u košarci u Španiji, nastavio je priču Šeća, otišao sam do moga ujaka Karla. Pitao sam ga da li je gledao finale Srbija ““ Amerika. Nasmejao se. Nisam... A ko je pobedio? Odgovorih: Srbija... je druga. Amerika je prvak sveta. Karl me pogleda sa čuđenjem: Amerika!? Nije Amerika pobedila Srbiju! To smo mi, Harlemovci. Da nije bilo nas košarka ne bi bila toliko popularna u svetu. Mi smo udarili te temelje na kojima je košarka i danas, a pogotovo u Americi.
Ovde se, kaže Šeća, finalna utakmica, a ni ostale nisu ni prenosile. To Amerikance ne interesuje. Ali kad počne njihova Nacionalna košarkaška liga, NBA, ne silaze sa naslovnih strana, a na sportskim kanalima su puna 24 časa.
Karl Grin se dobro seća turneje Harlemovaca po Evropi. Bili su u 16 država i igrali u 62 grada. Za 101 dan Karl je odigrao 99 utakmica. Bilo je to vreme Hladnog rata kada Amerikanci nisu mogli kročiti na teritoriju Sovjetskog Saveza i država pod njenom kontrolom, ali ne i Harlemovci. „Malo smo se i uplašili da nas ne zadrže prolazeći kroz mnoge kontrolne punktove. Bili smo stalno pod pratnjom i nisu dozvoljavali okupljanje većih grupa i razgovor sa nama. Ali kada smo stigli u Jugoslaviju nismo se mogli odbraniti od srdačnog i veselog naroda“, priča Karl. „Nikada ne mogu, veli on, zaboraviti te divne ljude i njihovo gostoprimstvo u Beogradu“. Mogli su spavati u bilo kom hotelu, jesti u bilo kom restoranu dok u zemlji gde su rođeni nije im bio dozvoljen pristup gde su bili belci. U to vreme oni nisu mogli da igraju sa belim klubovima. Igrali su samo predigre sa lokalnim univerzitetskim timovima, pre glavnog NBA meča. Po završetku njihove utakmice većina publike bi napustila igralište. Kasnije, da bi zadržali publiku igrali su posle glavnog meča u kome su igrali belci.
Ali vremena se menjaju. Danas u NBA ligi dominiraju crnci, a u Harlemu, sa njima, najnormalnije žive jedan Srbin, Mačvanin i jedna Kineskinja, Mile Šeća i Morska Jastrebica, bračni par Radojčić.
Branko Stanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
