PISMA ČITALACA
O IMENIMA ULICA
U vreme posle oktobarskih promena 2000., obavljao sam dužnost direktora i pomoćnika direktora Pošte Srbije radne jedinice Šabac. Kao nestranačka ličnost, 2001. godine pozvan sam da prisustvujem radu Komisije za promenu naziva pojedinih ulica u gradu, formirane od strane tadašnje Skupštine opštine.
Pripremajući se za rad, konsultovao sam bivše kolege sa Saobraćajnog fakulteta u Beogradu koji su radili ili rade u poštama širom bivše Jugoslavije. Tom prilikom od kolege Janeza Bevca, koji i danas radi u pošti u Mariboru sam dobio odgovor da u tom gradu promenili samo nazive par ulica ( Bratstva i jedinstva, JNA...), čisto da pokažu da Slovenija nije više deo Jugoslavije. Međutim, od daljeg menjanja starih naziva su odustali jer bi to napravilo veliki problem zaposlenima u Pošti, MUP, komunalnim preduzećima, elektrodistribuciji... Dalje, izveli su računicu i konstatovali da bi samo promena ličnih karata građanima prouzrokovala velike troškove i redove na šalterima.
Sličan odogovor je stigao i od kolege Branka Mirkovig iz Titovog Velesa. U Makedoniji su odlučili da zadrže skoro sve nazive ulica, pa jedno vreme čak i prefiks “Titov“ u nazivu mesta. Odnosno, i oni su shvatili da menjanje naziva ulica iz čisto ideoloških razloga nije opravdano i da dosta opterećuju budžet građana.
Međutim, u Šapcu je situacija bila totalno drugačija. Moje primedbe su pojedini članovi dočekali na “krv i nož“, i izneli stav da se moraju promeniti svi nazivi ulica koji su vezani za događaje i ličnosti iz II svetskog rata, kao i da ulice moraju nositi imena kraljeva, vojvoda, umetnika, slikara, naučnika.
Rezultat takvog rada bio je sledeći: Šabac je jedan od retkih gradova u Srbiji gde je promenjen naziv više od polovine postojećih ulica, potom u ovom gradu, mislim jedinom u Srbiji, naziv jedne dobija druga ulica...
Pored naziva ulica, Šabac je redak primer gde su i institucije kulture i obrazovanja promenile imena...
Sve to pravi neviđenu zabunu. Pre svega kolegama u šabačkoj pošti. Ljudi znaju da je naziv ulice gde šalju pisma neki “kralj“, ali ne znaju koji. Situacija se malo popravila uvođenjem poštanskog adresnog koda, ali malo ih je koji znaju šta je to i za šta se koristi.
Sadašnji nazivi ulica u Šapcu otprilike govore da su znameniti svetski ljudi, Srbi, Šapčani živeli samo do 1940. godine. Posle toga nema ničega. Ni ljudi, ni događaja, ni života, ni istorije.
Ponovo se pitam, šta je i kome je smetao naziv ulice našeg tada živećeg narodnog heroja II svetskog rata Luke Stevića, mog nerođenog dede nosioca Albanske spomenice. Da li je on možda kriv za streljanje Šapčana na Savi 1944. godine? Koliko sam ja upoznat, nije. Ali, avaj, možda sam samo previše ličan.
Mi Srbi smo izgleda jedini narod na svetu koji se borio u ratu protiv fašizma na strani pobednika, a u miru se svega toga odrekao, i sada se tog istog rata seti samo jednom godišnje 9. maja, na Dan pobede.
Potom, postavlja se pitanje, da li pojedini Šapčani, živi i počivši ne zaslužuju da ulice nose njihova imena, pre nego oni po kojima se ulice danas zovu. Pri tome mislim na brojne pisce, pesnike, slikare, muzičke umetnike, lekare, vladike, advokate, istoričare, novinare, trgovce, sajdžije pekare. Velika imena FK “Mačva“ i RK “Metaloplastika“. Rukometašice, boksere, kajakaše.
Ljude poput: Igora Belohlaveka, Radoja Gojkića, Caneta Firaunovića, Brane Škulića, Svetislava Jekića, Save Stefanovića, Dragana Arsenovića, Zorana Amidžića...
Da se razumemo, nemam zaista ništa protiv kraljeva, vojvoda, stranih umetnika, naučnika, ali imamo i te kako značajne Srbe, Srpkinje, Šapčane, Šapčanke koji su svojim bitisanjem zaslužili svoje mesto u istoriji ovog naroda, ovog grada.
Iskreno smatram da bi neko trebao, napokon, ozbiljno da se pozabavi pitanjem ko su ljudi koji zaslužuju da njihovo ime nosi naziv ulice. Ne sme se dozvoliti da u ovoj obalasti “dnevna politika“ ima poslednju reč. Jer samo tako ćemo onemogućiti neke buduće “dušebrižnike“, globaliste, kvazi patriote da menjaju nazive ulica sa promenom vlasti.
Za početak predlažem da jedan član komisije bude primarijus doktor Predrag Tojić.
Pripremajući se za rad, konsultovao sam bivše kolege sa Saobraćajnog fakulteta u Beogradu koji su radili ili rade u poštama širom bivše Jugoslavije. Tom prilikom od kolege Janeza Bevca, koji i danas radi u pošti u Mariboru sam dobio odgovor da u tom gradu promenili samo nazive par ulica ( Bratstva i jedinstva, JNA...), čisto da pokažu da Slovenija nije više deo Jugoslavije. Međutim, od daljeg menjanja starih naziva su odustali jer bi to napravilo veliki problem zaposlenima u Pošti, MUP, komunalnim preduzećima, elektrodistribuciji... Dalje, izveli su računicu i konstatovali da bi samo promena ličnih karata građanima prouzrokovala velike troškove i redove na šalterima.
Sličan odogovor je stigao i od kolege Branka Mirkovig iz Titovog Velesa. U Makedoniji su odlučili da zadrže skoro sve nazive ulica, pa jedno vreme čak i prefiks “Titov“ u nazivu mesta. Odnosno, i oni su shvatili da menjanje naziva ulica iz čisto ideoloških razloga nije opravdano i da dosta opterećuju budžet građana.
Međutim, u Šapcu je situacija bila totalno drugačija. Moje primedbe su pojedini članovi dočekali na “krv i nož“, i izneli stav da se moraju promeniti svi nazivi ulica koji su vezani za događaje i ličnosti iz II svetskog rata, kao i da ulice moraju nositi imena kraljeva, vojvoda, umetnika, slikara, naučnika.
Rezultat takvog rada bio je sledeći: Šabac je jedan od retkih gradova u Srbiji gde je promenjen naziv više od polovine postojećih ulica, potom u ovom gradu, mislim jedinom u Srbiji, naziv jedne dobija druga ulica...
Pored naziva ulica, Šabac je redak primer gde su i institucije kulture i obrazovanja promenile imena...
Sve to pravi neviđenu zabunu. Pre svega kolegama u šabačkoj pošti. Ljudi znaju da je naziv ulice gde šalju pisma neki “kralj“, ali ne znaju koji. Situacija se malo popravila uvođenjem poštanskog adresnog koda, ali malo ih je koji znaju šta je to i za šta se koristi.
Sadašnji nazivi ulica u Šapcu otprilike govore da su znameniti svetski ljudi, Srbi, Šapčani živeli samo do 1940. godine. Posle toga nema ničega. Ni ljudi, ni događaja, ni života, ni istorije.
Ponovo se pitam, šta je i kome je smetao naziv ulice našeg tada živećeg narodnog heroja II svetskog rata Luke Stevića, mog nerođenog dede nosioca Albanske spomenice. Da li je on možda kriv za streljanje Šapčana na Savi 1944. godine? Koliko sam ja upoznat, nije. Ali, avaj, možda sam samo previše ličan.
Mi Srbi smo izgleda jedini narod na svetu koji se borio u ratu protiv fašizma na strani pobednika, a u miru se svega toga odrekao, i sada se tog istog rata seti samo jednom godišnje 9. maja, na Dan pobede.
Potom, postavlja se pitanje, da li pojedini Šapčani, živi i počivši ne zaslužuju da ulice nose njihova imena, pre nego oni po kojima se ulice danas zovu. Pri tome mislim na brojne pisce, pesnike, slikare, muzičke umetnike, lekare, vladike, advokate, istoričare, novinare, trgovce, sajdžije pekare. Velika imena FK “Mačva“ i RK “Metaloplastika“. Rukometašice, boksere, kajakaše.
Ljude poput: Igora Belohlaveka, Radoja Gojkića, Caneta Firaunovića, Brane Škulića, Svetislava Jekića, Save Stefanovića, Dragana Arsenovića, Zorana Amidžića...
Da se razumemo, nemam zaista ništa protiv kraljeva, vojvoda, stranih umetnika, naučnika, ali imamo i te kako značajne Srbe, Srpkinje, Šapčane, Šapčanke koji su svojim bitisanjem zaslužili svoje mesto u istoriji ovog naroda, ovog grada.
Iskreno smatram da bi neko trebao, napokon, ozbiljno da se pozabavi pitanjem ko su ljudi koji zaslužuju da njihovo ime nosi naziv ulice. Ne sme se dozvoliti da u ovoj obalasti “dnevna politika“ ima poslednju reč. Jer samo tako ćemo onemogućiti neke buduće “dušebrižnike“, globaliste, kvazi patriote da menjaju nazive ulica sa promenom vlasti.
Za početak predlažem da jedan član komisije bude primarijus doktor Predrag Tojić.
Dipl. ing. Zoran Spremić
Najnoviji broj
18. april 2024.
