KRAJ FEBRUARA, POČETAK MARTA
NAJPOVOLjNIJE VREME ZA PRIHRANU
Najznačajnija agrotehnička mera, kada je u pitnju prinos pšenice, je prihrana. Svaki propust u njenoj realizaciji može da utiče na smanjenje prinosa i do 30 posto. Zbog toga kod prihrane pšenice treba obratiti pažnju na vreme primene azotnih đubriva, broj prihranjivanja, količinu azota i vrstu azotnih đubriva.
- Kalendarski gledano vreme primene prihrane pšenice je kraj februara ili početak marta mesca. Međutim, pravo vreme primene pihrane pšenice sa azotnim đubrivima zavisi od uzrasta biljaka, tj. faze rasta i razvića, i klimatskih uslova. Najveće potrebe za NPK hranivima pšenica ima pri kraju bokorenja i u početku vlatanja, pa se vreme unošenja hraniva mora prilagoditi ovim fenofazama. U praksi broj prihranjivanja je jedan do dva puta, ređe tri. Najčešće se obavlja više puta iz razloga boljeg obezbeđenja raspoloživosti azota biljkama kada im je najpotrebniji i zbog smanjenja rizika od viška azota, jer nekada i višak azota može da napravi veće štete po prinos nego manjak azota. Prva prihrana je najvažnija i obavlja se krajem bokorenja. Utiče na koncentraciju hlorofila u listu (boju useva), intezivniju fotosintezu i na brži rast biljaka u vlatanju. Obavlja se sa 70 posto azota. Druga, tzv. korektivna, obavlja se početkom vlatanja, a utiče na diferenciranje generativnih faza razvića, odnosno na potencijal za prinos. Obavlja se sa 30 posto azota. Treća se izvodi početkom klasanja i ima uticaja na porast hektolitarske mase i proteina u zrnu, tj. utiče na kvalitet zrna. Retko ko je radi ““ kaže dipl. inž. Zoran Beljić, savetodavac u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Šabac.
Količina azota zavisi od planiranog prinosa, odnosno od potrebne količine azota koju pšenica iznese sa ostvarenim prinosom, količine azota unete za vreme osnovnog đubrenja i predkulture, odnosno iznošenja ili ostavljanja azota u zemljištu (ako je bila leguminoza kao predusev).
- U praksi obično se koristi od šezdeset do sto kilograma čiste aktivne materije azota po hektaru zavisno od prethodnih parametara. Tačna količina azotnih đubriva za prihranu pšenice određuje se laboratorijskim ispitivanjem zemljišta na dubini od 0 do 60 centimetara ili 90 centimetara na sadržaj mineralizujućeg azota pred prihranu pšenice, takozvanom N-min metodom, koja je za preporuku svima koji se bave proizvodnjom pšenice na većim površinama. To je u stvari laboratorijsko utvrđivanje pristupačnog azota baš u momentu pred prihranu pšenice. Primera radi ako želimo prinos pšenice od šest tona onda je potrebno sto šezdeset kilograma azota. Napominjem, u tu količinu ulazi i količina azota uneta u toku osnovnog đubrenja, bilo da je u pitanju mineralno ili organsko đubrivo.
Na tržištu, kada su u pitanju vrste azotnih đubriva za prihranu pšenice, u ponudi su „KAN“, AN“ ili „SAN“ i „Urea“, a s obzirom na njihove hemijske osobine ovim redom treba im i dati prednost.
- Pri nižim temperaturama biljke bolje usvajaju nitratni jon, a pri višim temperaturama amonijačni. Forma azota za prihranu zavisi i od reakcije zemljišnog rastvora. U kiseloj sredini azot bolje deluje u vidu nitrata, a u neutralnoj sredini bolje dejstvo ima amonijačna forma. „Urea“ je sporodelujuća, a osim toga ona ne sadrži nitratni oblik u sebi. A taj nitratni oblik jedino je pristupačan biljkama sve dok se temperatura ne ustali iznad deset stepeni. To „Urea“ nema. Ona iz tog nekog amidnog oblika odlazi u amonijačni pa tek onda u nitratni. Osim toga „Urea“ za kisela zemljišta nije. Prednost bih zbog toga dao đubrivima „KAN“ i „AN“. Iste su vrste s tim što „KAN“ ima u sebi kalcijum-karbonat i isključivo se koristi na kiselim zemljištima kojih na našem području prilično ima, a „AN“ tamo gde je neutralna sredina ““ naglašava Beljić.
- Kalendarski gledano vreme primene prihrane pšenice je kraj februara ili početak marta mesca. Međutim, pravo vreme primene pihrane pšenice sa azotnim đubrivima zavisi od uzrasta biljaka, tj. faze rasta i razvića, i klimatskih uslova. Najveće potrebe za NPK hranivima pšenica ima pri kraju bokorenja i u početku vlatanja, pa se vreme unošenja hraniva mora prilagoditi ovim fenofazama. U praksi broj prihranjivanja je jedan do dva puta, ređe tri. Najčešće se obavlja više puta iz razloga boljeg obezbeđenja raspoloživosti azota biljkama kada im je najpotrebniji i zbog smanjenja rizika od viška azota, jer nekada i višak azota može da napravi veće štete po prinos nego manjak azota. Prva prihrana je najvažnija i obavlja se krajem bokorenja. Utiče na koncentraciju hlorofila u listu (boju useva), intezivniju fotosintezu i na brži rast biljaka u vlatanju. Obavlja se sa 70 posto azota. Druga, tzv. korektivna, obavlja se početkom vlatanja, a utiče na diferenciranje generativnih faza razvića, odnosno na potencijal za prinos. Obavlja se sa 30 posto azota. Treća se izvodi početkom klasanja i ima uticaja na porast hektolitarske mase i proteina u zrnu, tj. utiče na kvalitet zrna. Retko ko je radi ““ kaže dipl. inž. Zoran Beljić, savetodavac u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Šabac.
Količina azota zavisi od planiranog prinosa, odnosno od potrebne količine azota koju pšenica iznese sa ostvarenim prinosom, količine azota unete za vreme osnovnog đubrenja i predkulture, odnosno iznošenja ili ostavljanja azota u zemljištu (ako je bila leguminoza kao predusev).
- U praksi obično se koristi od šezdeset do sto kilograma čiste aktivne materije azota po hektaru zavisno od prethodnih parametara. Tačna količina azotnih đubriva za prihranu pšenice određuje se laboratorijskim ispitivanjem zemljišta na dubini od 0 do 60 centimetara ili 90 centimetara na sadržaj mineralizujućeg azota pred prihranu pšenice, takozvanom N-min metodom, koja je za preporuku svima koji se bave proizvodnjom pšenice na većim površinama. To je u stvari laboratorijsko utvrđivanje pristupačnog azota baš u momentu pred prihranu pšenice. Primera radi ako želimo prinos pšenice od šest tona onda je potrebno sto šezdeset kilograma azota. Napominjem, u tu količinu ulazi i količina azota uneta u toku osnovnog đubrenja, bilo da je u pitanju mineralno ili organsko đubrivo.
Na tržištu, kada su u pitanju vrste azotnih đubriva za prihranu pšenice, u ponudi su „KAN“, AN“ ili „SAN“ i „Urea“, a s obzirom na njihove hemijske osobine ovim redom treba im i dati prednost.
- Pri nižim temperaturama biljke bolje usvajaju nitratni jon, a pri višim temperaturama amonijačni. Forma azota za prihranu zavisi i od reakcije zemljišnog rastvora. U kiseloj sredini azot bolje deluje u vidu nitrata, a u neutralnoj sredini bolje dejstvo ima amonijačna forma. „Urea“ je sporodelujuća, a osim toga ona ne sadrži nitratni oblik u sebi. A taj nitratni oblik jedino je pristupačan biljkama sve dok se temperatura ne ustali iznad deset stepeni. To „Urea“ nema. Ona iz tog nekog amidnog oblika odlazi u amonijačni pa tek onda u nitratni. Osim toga „Urea“ za kisela zemljišta nije. Prednost bih zbog toga dao đubrivima „KAN“ i „AN“. Iste su vrste s tim što „KAN“ ima u sebi kalcijum-karbonat i isključivo se koristi na kiselim zemljištima kojih na našem području prilično ima, a „AN“ tamo gde je neutralna sredina ““ naglašava Beljić.
O. Gavrilović
Najnoviji broj
18. april 2024.
