Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(5. март 2015.)
ЗДРАВСТВЕНЕ ПРИЛИКЕ ШАБАЧКЕ НАХИЈЕ У УСТАНИЧКОЈ СРБИЈИ

БОЛЕСНЕ ЛЕЧИЛИ ВИДАРИ И НАДА У ОЗДРАВЉЕЊЕ

Читав 18. век становништво Србије, па и шабачке нахије, провело је ратујући и патећи. Ратовали су на страни Аустрије против Турске у нади да ће стићи до слободе. У рату су страдавали од ратних рана, а у миру до турске освете. И рат и мир пратиле су: беда, глад и епидемије куге, колере и пегавог тифуса. За Србе се није знало шта им је теже, да ли рат или мир. Било им је исто, бежанија и страданија. Исти им је био статус ““ понижавајући, као аустријским савезницима или турским противницима. У овом веку су преживели четири велике епидемије: куге, колере и тифуса. Подједнако су страдали, и остарина и омладина ““ смртно или са тешким инвалидитетом.
Здравствене прилике у шабачкој нахији, као и осталом делу Србије, биле су несређене, оковане непросвешћеношћу, немаштином и тоталном бедом. За разне бољке примењиване су опробане, традиционалне, терапије као: облози од ракије, од сирћета, препране свињске масти, од наренданог кромпира. Болеснике су још и “стављали на пару“. Од лекова употребљаване су разне траве у виду чајева. Ране су лечили мелемима, чији су основни састојци били: мед, восак, тамњан и неке траве. Преломе костију намештали су вешти људи, мушкарци, ређе жене, а за имобилизацију су коришћене “удлаге“ од свеже липове коре или од посебно направљених дашчица.
Кад ти “лекови“ нису помагали, болеснику или рањенику су доводили попа да му чита молитву. Тешки болесници ношени су у манастире. Ако се болесник није могао преносити, тада би његову капу, гуњ или какав други хаљетак носили попу или калуђеру да му очита молитву, велику или малу. Ређе су посећивали хоџу ради “записа“, које су болеснику ушивали у кожу. Дакле, њихова вера, ређе сујеверје, одржавали су у њима “наду оздрављења“. Све то је записао Вук Караџић у свом Рјечнику код речи “Молитва“. “Код Срба кад се које разболи не траже лекара, јер га нема, већ попа или калуђера да му чита молитву, велику или малу. Мала се молитва чита од: главе, грознице и од другијех којекаквијех малијех болести, а велика кад човјек није при себи, него бунца и плаши се. Мала је молитва до скора била у Србији за марјаш, а велика грош, а сада ваљда су и оне поскупјеле“.
Рањене лечили устаници
Пошто није било школованих лекара, у најбољем случају рањене су “лечили и неговали“ устаници, који су ранијих година ратовали у аустријској војсци, где су стекли основна знања у пружању прве помоћи. Овако су лечени: Карађорђе, Лука Лазаревић, Стојан Чупић, Јаков Ненадовић и остали устаници. Примера ради, поп Лука је у бојевима рањен девет пута, једну незараслу рану (вероватно остеомијелит) носио је до смрти. Дакле, стање у погледу лекарског кадра у време СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ било је више него безнадежно. У недостатку лекара мењали су их видари и видарице ““ ећими. Најчуванији је био Ећим Тома и његова мајка Ћира Мара. Шабац је имао свога ““ Ећима Луку. У деловодном протоколу шабачког Магистрата 1809. године помиње се неколико спорова због неплаћених “хећимским услуга“. Због тешког стања Правитељствујушчи совјет тражио је почетком 1809. године од царске Русије да се у Србију пошаље макар један лекар. Крајем исте године “дође с руском војском, у оквиру војно-техничке помоћи, војни лекар, штаб ““ доктор Марчевски, дакле стварно ПРВИ лекар који је дошао у Србију, (макар привремено) са једним “фелчером“ (лекарским помоћником) Анином, са ручном апотеком и хируршким инструментима. Он је остао у Србији до 1812. године, тј. до окончања Букурештанског мировног заседања. Доктор Марчевски је лечио српске војнике и цивиле, тј. устанике, како у Шапцу, тако и у Београду, где су биле формиране привремене болнице, додуше слабо опремљене. У деловодном протоколу шабачког Магистрата од 17. децембра 1811. године стоји кратка забелешка: “Издање Господар Лука Лазаревић (командант шабачке нахије) господину доктору Марчевском на 4 коња кукуруза 270 ока“...
Шабачки Магистрат водио је бригу и од другим потребама свога становништва, а што се тицало превентивних мера од зараза, па је 22. јануара 1809. године обнародовао наредбом: “Из куће ђубре сваки да носи у поље, куће да чисто држите, а ниједан да се није усудио на Саву ђубре износити“.
Уопште узевши у Србији се устаничким данима посебан значај се придавао превентивним мерама. Половином фебруара 1812. године Карађорђе је упутио наређење Проти Матеји Ненадовићу, команданту Дринске војске, у коме се, између осталог, налаже:
“Вама препоручујем да како ово писмо примите тако, докле је Ваша команда, тврде и чисте страже држите и сасвим границу затворите са Турцима, јербо се у Стамболу и у Турској јавила велика болест чума (куга). Зато тврдо затворите, штоно рећи, ни птица да не прође, нити који да се састаје са оним људима који живе на турској територији, који би се такови ухватио свој живот изгубити. А, и онај старешина под којим се то нађе оће каштигован бити. Зато што тврђе стегните, сахрани Боже, да такова у Србију не би прешла“. Колико је познато чума (куга) се ни поменуте нити следеће године није јавила у Србији. Слободно се може рећи да “није у Србији уопште било колеричних ни кужних зараза, те смо бар сте стране били мирни и могли онако сјајно подићи и водити устанак против Турака“.
Долазак доктора Марчевског
Дакле, док су на једној страни добром организацијом и дисциплином, устаници успели да избегну епидемије, ратне ране, на другој страни нису. Гледајући целу Србију Мачва је највише страдала. Преко њених села прелазиле су војске обе стране више пута. Један савременик записао је: “Иначе су се непрестано били, тако за неколико година није се у Мачви сијало, нити се чуо петао у њој, (све) док није Карађорђе Турке из Србије истерао“. Један други савременик говори о великим губицима устаника у Мачви “Кроз седам година војевања умрло је у Мачви само седам људи на поњави (по народном веровању самртнике треба с поњавом ставити на земљу да би се лакше с душом растао) код куће у два села: Богатићу и Прњавору, а 207 је погинуло на боју“.
Несрећне 1813. године сломом устанка Србије је опет доспела под османлије. Многе породице из Шапца и Мачве прелазиле су у Срем. Аустријске власти су формирале збегове (карантине) у Кленку, Митровици, Босуту и Рачи. Записано је да: “Бегунац ““ сам старац, жена и деца, дошли јадни са зла на горе. Ни одела, ни ране, голих шака и празних стомака. Гледали су само живу главу да изнесу. Овлада глад, србобоља. Срцепарајућа вриска изгладнеле деце поче се небу дизати. Аустријске власти почеше сад још оштрије са њима општити. Мртви бегунци се несмедоше услед “вишег налога“ ни у гробљима сахрањивати, већ тамо на “Бишкупији“ поред Саве. Данас Сава одстрањујући обалу носи и гробове оних жртава. На многим местима штрљају кости из обале“.
У освојеној Србији Турци започеше са осветничком пљачком и злочинима, каквих до тада није било у овој напаћеној земљи. Завладао је терор, глад, немаштина и болести. Харале су заразне болести, које нико ни хтео нити имао чиме да спречава. Све несреће нису ни могле бити записане, али је остало забележено да је долазак доктора Марчевског из Русије 1809. године, на неки начин, почетак ЈАВНОГ ЗДРАВСТВА у Шапцу и Србији, равно пре 205 година. Овај податак заслужује да се не заборави!
Пише: прим. др Предраг Тојић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa