Берза

  • aero 1.705 ▲ 0,18%
  • alfa 33.506 ▼ -1,45%
  • dinnpb 3.480 ⚫ 0,00%
  • enhl 651 ▲ 0,15%
  • infm 800 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.052 ▼ -1,90%
  • kmbn 2.131 ▼ -3,05%
  • kmbnpb 681 ⚫ 0,00%
  • ming 500 ▲ 33,33%
  • niis 688 ⚫ 0,00%
  • rmks 2.600 ▲ 30,00%
  • sjks 2.300 ⚫ 0,00%
  • sjpt 133 ▼ -13,64%
  • tgas 10.750 ⚫ 0,00%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • tigr 41 ⚫ 0,00%
(5. март 2015.)
Прича настала према цртежу “Свештенице неког тајног култа“ Михајла Ђоковића Тикала

СТВАРНО?

Понекад, каже ми она, понекад јој све делује залудно, као да речи ништа не казују, ништа не садрже, тако да се претварају у неке друге, свакако не њене речи, ни најмању сличност не бисте могли да приметите без обзира на то колико оштар био поглед онога који мотри или слух онога који ослушкује, ништа му, дакле, не би помогло, ни њему ни њој, јер никада се не може са сигурношћу рећи хоће ли тај извиђач или тај слушалац бити женског или мушког пола, игра природе или игра граматике. Све је, у бити, игра, оглашава се он дуго након што је камион прошао и произвео прави земљотрес светлуцавих честица. Има таквих ствари које је немогуће описати: лет ласта у сумрак, тишину између хорских крекетања, меко дозивање оваца. Нисам, наравно, хтела о томе да пишем. Нисам ни о чему хтела да пишем. Прошло је време за писање, сада још само могу да се прилагођавам ударцима коњских копита који довлаче мрак у касарну. Ко то понавља, ко говори? Ко је доиста онај који верује у стварност света? И, на крају, шта уопште значи веровање? То прво пита она, потом она друга понавља за њом. Онда им се и ја придружујем: говорим брзо као да још не знам шта бих с речима, верглам као да се никада нећу зауставити, цедим их из себе као сурутку, кап по кап, одливам их у металну посуду, закопавам их када нико не гледа. Ништа није толико убедљиво као речи које ништа не значе, важно је само да им се придода неко на први поглед значајно значење, и све ће бити онако како желиш. Моћи ћеш са себе да скинеш све маске, јер нема тог култа који може да се одупре суши, да опстане без воде. Прво му се скврче руке, после почињу да умиру разне животиње, умиру уз пискаве крике, као да никада нису још спознале радост неживљења; прво умиру саламандери, после водене ласице, на крају трбухозборци и онда јебозупци. Тада више, каже она, ни од тебе још није много остало, и култ је само успомена, ваздух који пролази између ретких зуба, који мирише на лој и одавно заборављене речи, нешто као шебој или ђул-пита или, можда, кестен који пуцкета окружен жаром, нешто готово нечујно, нешто само твоје, толико твоје да ни ти не знаш о чему је реч. Стварно? Стварно.
Давид Албахари

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa