STVARNO?

Ponekad, kaže mi ona, ponekad joj sve deluje zaludno, kao da reči ništa ne kazuju, ništa ne sadrže, tako da se pretvaraju u neke druge, svakako ne njene reči, ni najmanju sličnost ne biste mogli da primetite bez obzira na to koliko oštar bio pogled onoga koji motri ili sluh onoga koji osluškuje, ništa mu, dakle, ne bi pomoglo, ni njemu ni njoj, jer nikada se ne može sa sigurnošću reći hoće li taj izviđač ili taj slušalac biti ženskog ili muškog pola, igra prirode ili igra gramatike. Sve je, u biti, igra, oglašava se on dugo nakon što je kamion prošao i proizveo pravi zemljotres svetlucavih čestica. Ima takvih stvari koje je nemoguće opisati: let lasta u sumrak, tišinu između horskih kreketanja, meko dozivanje ovaca. Nisam, naravno, htela o tome da pišem. Nisam ni o čemu htela da pišem. Prošlo je vreme za pisanje, sada još samo mogu da se prilagođavam udarcima konjskih kopita koji dovlače mrak u kasarnu. Ko to ponavlja, ko govori? Ko je doista onaj koji veruje u stvarnost sveta? I, na kraju, šta uopšte znači verovanje? To prvo pita ona, potom ona druga ponavlja za njom. Onda im se i ja pridružujem: govorim brzo kao da još ne znam šta bih s rečima, verglam kao da se nikada neću zaustaviti, cedim ih iz sebe kao surutku, kap po kap, odlivam ih u metalnu posudu, zakopavam ih kada niko ne gleda. Ništa nije toliko ubedljivo kao reči koje ništa ne znače, važno je samo da im se pridoda neko na prvi pogled značajno značenje, i sve će biti onako kako želiš. Moći ćeš sa sebe da skineš sve maske, jer nema tog kulta koji može da se odupre suši, da opstane bez vode. Prvo mu se skvrče ruke, posle počinju da umiru razne životinje, umiru uz piskave krike, kao da nikada nisu još spoznale radost neživljenja; prvo umiru salamanderi, posle vodene lasice, na kraju trbuhozborci i onda jebozupci. Tada više, kaže ona, ni od tebe još nije mnogo ostalo, i kult je samo uspomena, vazduh koji prolazi između retkih zuba, koji miriše na loj i odavno zaboravljene reči, nešto kao šeboj ili đul-pita ili, možda, kesten koji pucketa okružen žarom, nešto gotovo nečujno, nešto samo tvoje, toliko tvoje da ni ti ne znaš o čemu je reč. Stvarno? Stvarno.