ŠAPČANE LEČILI „PUTUJUĆI“ LEKARI

Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša, bio je jedini pismen od Obrenovića. On je od 1816. do 1831. godine živeo u Šapcu u svojstvu komandanta Drinosavske oblasti. Za Jevrema Obrenovića i njegovu porodicu anegdotski su vezane priče o mnogim novinama, koje su na njegovo traženje stizale u Šabac, a zatim ih je prihvatala ostala Srbija. On je imao povelik dvorac u Šapcu, „konak“ kako se tada govorilo, izgrađen u stilu profane balkanske arhitekture. Unutrašnje uređenje kuće odisalo je zapadnom Evropom, a on i njegovi ukućani imali su isto ponašanje i odevanje. Na osnovu tih pojava zaključivalo se da je za sav napredak Šapca i šire okoline isključivo zaslužan Jevrem Obrenović. On je bio „vesnik“ tog novog doba oslobođene Srbije.
Šabac je bio pogranično mesto između dve carevine, Austrije i Turske. Relativno dobre, za te prilike, suvozemne i rečne saobraćajnice bile su od presudnog značaja za sveopšti napredak. Zdravstvene prilike su se postepeno poboljšavale. Blizina Sremske Mitrovice, Petrovaradina i Novog Sada omogućavale su češće kontakte sa tamošnjim lekarima i odgovarajuće, savremene lekove. Po odobrenju, a na molbu kneza Miloša, iz Petrovaradina je u Šabac povremeno dolazio doktor Kamber radi lečenja gospodara Jevrema, članova njegove porodice i nekih viđenijih građana. Istim povodom je povremeno iz Kragujevca dolazio i sam doktor Vito Remita, lični lekar kneza Miloša. Takođe u Srbiji tog vremena je bilo dosta „putujućih lekara“- ećima, najviše Grka. Njih su nazivali kaloijatri, dobri lekari, Kneževa kancelarija im je izdavala i „pasoše“ kao verodostojne dokumente, da mogu lečiti narod po beogradskom pašaluku. Njihov rad zabeležen je i u Šapcu.
U Šapcu se dosta rano pominje bolnica, koja se računa kao prva medicinska kuća u Srbiji. Joakim Vujić je bio 1826. godine na kratko u Šapcu. Između ostalog je zapisao: „Ustanovljen je ravnim načinom i jedan za varoš hospitelj, koji se sastoji od dve sobe, velike i male. U velikoj sobi obderžavaju se bolesnici, a u maloj doktor hospiteljski“. Po svoj prilici ta „bolnica“ je otvorena kao stacionar koji su „gostujući“ doktori povremeno obilazili. U ostaloj Srbiji bolnice se pominju nešto kasnije: Gradište i Svilajnac 1832, Požarevac 1833. itd.
Prvi Srbin lekar u Šapcu
Treća decenija 19. veka veoma je značajna za medicinske prilike u Srbiji. Cela Srbija pa i Šabac, iskreno su želeli da dobiju školovane lekare. Vuk Karadžić je nastojao da zemlja dobije što više visokoškolovanih ljudi, a posebno se zalagao da bude više lekara. Međutim, mnogi „prekosavski“ ljudi bili su nepoverljivi prema oslobođenoj Srbiji, gledali su u njoj oličenje Turske, u kojoj čovek nije siguran sa svojim životom ni sa imenom. Uspeli su da privole mladog lekara iz Arada, dr Jovana Stejića, peštanskog i bečkog studenta, da dođe u Šabac 1829. godine kod gospodar Jevrema Obrenovića i u postojeću bolnicu. Dr Jovan Stejić je prvi lekar Srbin koji je došao na stalni rad. Doduše u Šapcu se zadržao samo dve godine. Odlaskom gospodara Jevrema 1831. godine u Beograd s njim je i on otišao. Potom je otišao kod kneza Miloša u Kragujevac za njegovog ličnog lekara, što je Miloš sa velikim zadovoljstvom prihvatio. Naime, prvi put mu je lekar bio Srbin te mu nisu bili potrebni prevodioci. Dr Stejić je bio zainteresovan za žurnalistiku i spisateljstvo. U Beču je izdao praktičnu knjigu pod nazivom „Makrobiotika“, a potom „Zabave za razum i srce“. Za načelnika saniteta dr Stejić je postavljen 1840. Godinu dana kasnije imenovan je za Državnog sekretara na kom položaju ga je i smrt zatekla 1853. Na kraju valja reći da je doktor Stejić bio među osnivačima Društva srpske slovesnosti potom i potpredsednik.
Stranci lekari u Šapcu
Posle doktora Stejića, drugi šabački doktor bio je Solmon Azdrijev, hirurg koji je došao 1832. godine. Dr Azdrijev nije bio zadovoljan svojim pacijentima i određenom platom, pa se često pismeno žalio knezu Milošu. On je njegove „probleme“ prepustio šabačkoj opštini „da ga ona za platu pogodila, ako dobrovoljno hoće“. O daljem boravku dr Azdirjeva, prvog stranca lekara u Šapcu, nema podataka u ar-hivi Kneževe kancelarije, što će reći ni u drugim spisima.
Sledeći lekar u Šapcu bio je dr Karlo Pacek, rođen 1807. u Mađarskoj, a medicinske studije završio je u Pešti. On je bio pionir naše zdravstvene službe. Radio je u Šapcu, Beogradu i Kragujevcu kod kneza Miloša kome je bio više savetnik nego lekar. Na početku 1834. došao je u Šabac i u Sudu šabačke opštine sačinio ugovor i bio postavljen za nahijskog lekara, pa je kasnije postavljen za lekara drinosavske komande, što je prethodilo nameštenju za okružnog fizikusa.
Dr Pacek je vrlo brzo upoznao našu zemlju i krajem godine proučio mnoge mineralne vode. Uz pomoć dr Kuniberta u Beogradu i dr Jovana Živkovića u Karlovcima poslao uzorke vode iz Ribarske, Jošaničke, Brestovačke, Višnjičke banje i Palanačkog kiseljaka u Beč na ispitivanje. Po dobijanju rezultata dr Pacek je štampao „Uputstvo za lečenje u lekovitim banjama i pijenje mineralnih voda“, što je prvi rad ove vrste uopšte. Kada se 1836. godine u Srbiji pojavila kolera, dr Karlo Pacek je prvi uredio „Pravila kako se valja kolere čuvati, kako se kolera može poznati, kako se od nje valja lečiti i kako se posle nje vladati“.
Polovinom 1839. u Srbiji su osnovana popečiteljstva, ministarstva, a među njima Vnutrenih dela pri kome se nalazila Sanitetska uprava i dr Karlo Pacek je postao njen prvi Načelnik. On je 1842, zajedno sa Obrenovićima, otišao iz Srbije. Sa njima se i vratio 1858, ali se nije više bavio lekarskim pozivom. Više je bio prijatelj i savetnik kneza Miloša i Mihaila. Umro je u Beču 1876. godine.
Dr Emerih Lindenmajer je treći lekar stranac koji je došao u Šabac i koji je neobično zaslužan za razvoj vojne i civilne zaštite u Srbiji. Rođen je 1806. godine u Čakovu u Banatu inače mestu rođenja i Dositeja Obradovića. Medicinu je studirao u Pešti i Beču. Pre dolaska u Srbiju radio je sedam godina kao vojni lekar. U Srbiju je prešao 1835. kada je postavljen za lekara Drinosavske komande u Šapcu, na mesto dr Karla Paceka. U Šapcu je boravio dve godine, a onda je premešten za „gardijskog lekara“ u Kragujevac. Prilikom obrazovanja nove državne uprave, 1838. godine imenovan je za „prvog šefa Vojnog saniteta, doktora Glavnog štaba“. Od 1845. godine bio je načelnik vojnog i građanskog saniteta. Posle penzionisanja 1876, napisao je i štampao svoje memoare u kojima je pisao o stvaranju i razvoju medicinske službe u Srbiji. Umro je u Beogradu 1883.
Dr Lindenmajer je bio visokoobrazovan lekar, do krajnjih granica predan svom pozivu. Od jezika je govorio nemački, mađarski, rumunski i srpski. U vreme boravka dr Lindenmajera u Šapcu je živeo i Antunije Slavuj, magistar hirurgije, rodom iz Šida koji 1836. prešao u Šabac. Ovde mu se iste godine rodio sin Andrija koji se školovao na strani, ali se vratio u rodni grad i postao prvi šabački štampar i izdavač. Ovo su najznačajniji momenti u nastajanju i razvoju zdravstvene službe u postustaničkoj (Miloševoj) Srbiji oličene kroz biografije lekara, koji su je osnivali i razvijali. Kao sadašnji nosioci lekarskog poziva u Šapcu dužni smo da ih pominjemo i ne zaboravimo.

Joakim Vujić je bio 1826. godine na kratko u Šapcu. Između ostalog je zapisao: „Ustanovljen je ravnim načinom i jedan za varoš hospitelj, koji se sastoji od dve sobe, velike i male. U velikoj sobi obderžavaju se bolesnici, a u maloj doktor hospiteljski“.