PovraĆaj otetog i nadoknada propuŠtenog

Posle viševekovnog ropstva Srbija je, zahvaljujući spletu geopolitičkih okolnosti u Evropi, korak po korak, voljom svojih predvodnika i odlučnošću napaćenog naroda, povraćala svoju državnost i na svaki način nastojala da nadoknadi sve što je vekovima propušteno. Srbija je bila u ogromnom zaostatku u svim sferama života u odnosu na odmaklom okruženju. Šabac je zahvaljujući svom geografskom položaju bio razmeđa između Istoka i Zapada, odnosno na granici dva carstva, Austrougarskog i Turskog, preko koga je išla trgovina i razmena civilizacijskih dostignuća u svim sferama življenja, te se grad našao u prilici da bude predvodnik Srbije u usvajanju najpozitivnijih, potrebnih i primenjivih vrednosti u teško zaostaloj Srbiji. Čelnici šabačkog Okruga nisu oklevali i sve što je bilo napredno prihvatali su i dalje preporučivali osgatku Srbije.
I okolnosti su im išle na ruku. Geopolitičke prilike u Evropi su se stabilizovale. Turska carevina je bila u silaznoj putanji moći, što su političke snage u Evropi uspešno koristile da pomognu Srbiji, odnosno da dodatno oslabe tursku moć u njenom evropskom delu. Hatišerifom carskim od 1830. i 1833. godine, Srbija, iako vazalna, dobila je nove političke koncesije od Porte iz Carigrada. Naime, postala je nasledna Kneževina i čitav niz novih atributa državnosti i priliku da ekonomski, državotvorno i civilizacijski napreduje. Napredni ljudi u Srbiji podržali su da Srbija donese Ustav, čime bi se ograničila samovoljna i despotska vlast knjaza Miloša. U tome se čak i preteralo. Doneti Sretenjski ustav 1835. godine je čak bio i preterano liberalan i u donetoj formi teško održiv u tadašnjoj Srbiji. Protiv ovakvog Ustava su bili protiv, ne samo Turska, već i Austrija i Rusija. Ustav je suspendovan, ali nije namera ustavobranitelja da Srbiju uvedu u red država sa vladavinom prava i pravde. Pod pritiskom, knjaz Miloš morao je da abdicira i ode u egzil. No, pre abdikacije povukao je nekoliko mudrih državničkih poteza. Posle prvog Hatišerifa, 1830. godine shvatio je da se u ravničarskim područjima, kao što je Mačva, mora racionalnije koristiti plodno zemljište, urbanizacijom sela (ušoravanjem) povećati obradivo zemljište na račun, do tada neracionalno korišćenog stambenog.
U Šabac su stigli inženjeri, Čeh Franc Gordon i Austrijanac Franc Jonke, i urbanizovali sva sela u Mačvi sa ulicama pod pravim uglom i pristojnom širinom ulica, poput sela u evropskim državama, iz kojih su došli. To isto su uradili i u samom gradu Šapcu. To je bila prva urbanizacija u Srbiji, čije se osnove i dan - danas čine svrsishodnim i dragocenim.
Borba protiv zaostalosti
U Turskoj su se neprekidno dešavale epidemije kolere i kuge koje su pretile da „preliju“ preko Srbije u centralnu Evropu. Takva epidemija buknula je 1835. godine i knjaz Miloš je u dogovoru sa austrijskim sanitetskim vlastima organizovao 12 karantina kako bi se epidemija mogla kontrolisati. Ta mera je dala rezultata, jer je bila dobro organizovana kroz novo administrativno ustrojstvo kroz 17 (sedamnaest) Okruga u kojima su postavljeni okružni fizikusi, koji su pratili epidemiološku situaciju, predlagali korektivne mere kroz prosvećivanje i vakcinacije. Od sedamnaest fizikusa u osam su bili lekari, svršeni studenti medicine u Beču i Pešti, u ostalih devet Okruga su bili „samo pogodni“ za obavljanje ovih poslova.
U Šabačkom Okrugu prvi fizikus je bio dr Erih Lindenmajer, lekar iz Beča, potonji načelnik saniteta u Ministarstvu unutrašnjih dela. Njega je opet na kratko, nasledio Čeh dr Karlo Pacek, koji je potom bio lični lekar knjaza Miloša i njegov specijalni savetnik, koji je sa njim otišao u egzil i zajedno se i vratio. Sredinom 1839. godine na mesto okružnog fizikusa u Šapcu postavljen je dr Antonio Groder, Nemac iz Bečeja svršeni student medicine u Beču, sa sedmogodišnjim iskustvom vojnog lekara u austrijskoj vojsci. Taj dobroćudni lekar, družeći se sa Srbima u rodnom Bečeju, dobro je znao srpski jezik, poštovao srpsku prostodušnost i sve činio da im pomogne svojom nesebičnošću, da se što pre oslobode zaostalosti i neprosvećenosti. U tim namerama suočavao se sa teškim razumevanjem, ponekad čak sa neprijateljstvom zbog znanja. Što njegovi pretpostavljeni i povereni mu građani nisu razumevali, razumevao je dr Groder, opraštao im i kao svaki disciplinovani Nemac, u svojim neumima išao dalje.
Uporni dr Groder ostao je na funkciji okružnog fikusa od 1839. do 1881, pune 42 godine, za to vreme radi kao ordinirajući lekar za građane Šapca, Okruga, jedini vakcinator u Okrugu i kao bolnički lekar višegodišnji upravnik šabačke Bolnice. Kao jedini vakcinator u šabačkom Okrugu za 42 godine vakcinisao je i revakcinisao, uz ogromne otpore i otvoreno suprotstavljanje, 98.895 pacijenata, najviše od svih « Okruga u Srbiji. Uveo je vakcinaciju protiv velikih boginja (kravljih) i varičele (ovčijih boginja) i jedini u Srbiji uspeo da se epidemije drži u sporadičnim okvirima. Štaviše, sve što je radio, pedantno je beležio u svojim izveštajima, uz savršenu statističku obradu. Njegov učinak je bio naglašen i dobro vidljiv u Srbiji. Nj»egovom časnom i uzvišenom poslu su povremeno pomagali novoustanovljeni sreski fizikusi, opštinski lekari stalno postavljeni lekari u šabačkoj bo»lnici, koja je izgrađena po svim arhitektonskim merama 1865. godine, a počela da radi 1866. godine, kao jedina Bolnica u zapadnoj Srbiji. Za sve vreme Groderovog rada besneli su zbog neprosvećenosti, teške ekonomske i socijalne situacije u selima i gradovima, malarija, tuberkuloza, šarlah, crevne infekcije. On je sve činio svojim velikim znanjem, da teške zdravstvene prilike ublaži.
Uz sve teškoće išlo se napred
Dinastička smena 1842. godine dolaskom knjaza Aleksandra Karađorđevića, stanje se pomeralo. Ilija Garašanin uz pomoć Františeka Zaha napisao je „Načertanije“, ozbiljan državotvorni projekat, ne samo Srpski, već širi, Južnoslovenski projekat. U istoj deceniji nastalo je prvo akademsko i naučno društvo kod Srba, Društvo srpske slovesnosti, čiji je jedan od osnivača i sekretar bio dr Jovan Stević, prvi školovani lekar koji je došao u Šabac kod Jevrema Obrenovića 1829. godine. Revolucionarna kretanja u Evropi 1848. godine nisu direktno uticala, ali u indirektno ubrzala evropejski put Srbije. U Srbiji su 1856. godine započeli formiranje veterinarske službe, kako bi se zaštitilo zdravlje domaćih životinja i sproveo bezbedan promet namirnica životinjskog porekla, u unutrašnjem i spoljnotrgovinskom prometu. Iste decenije uvedeni su u većini Okruta sreski fizikusi, radi efikasnijeg rada zdravstvene službe...
Srbija je, za vladavine knjaza Mihaila 1867. godine novim Hatišerifom ispratila Turke iz svih gradova, među kojim je bio i Šabac. Školovanje u Pešti, Berlinu, Cirihu, Parizu i drugim centrima je bilo sve masovnije. Pored imućnih, manje imućni su dobijali državne stipendije da se školuju za nedostajuće profile stručnjaka. Tragična pogibija knjaza Mihaila u Košutnjaku 1868. godine nije zaustavila opšti napredak. U maju 1872. godine osnovano je Srpsko lekarsko društvo, koje je dalo nova krila uzletu zdravstva. Crveni krst Srbije osnovan je 1874. godine. Berlinskim kongresom 1878. godine Srbija je definitivno skinula hipoteku vazalstva, postajući nezavisna kraljevina i ravnopravni član porodice evropskih država. Stigla je železnica 1884. godine i otvorila nove perspektive. Emancipacija u svim oblastima išla je, uz sve teškoće, brže nego kod suseda, sve u nameri da se nadoknadi vekovima propušteno.
Zdravstvena služba u Srbiji, uz sve teškoće i oskudice, funkcionisala je optimalno. Devedesetih godina je reorganizovana, okruzi su ukrupnjeni. U Šapcu je formiran novi Podrinski okrug, koji je nastao spajanjem drinskog i savskog. Svi srezovi su dobili stalne sreske fizikuse, bolnice, lekare, privatna praksa je radila sve delotvornije u svim sreskim i okružnim mestima. Devetnaesti vek je ispraćen sa zadovoljstvom i ponosom na ostvareno. Početak dvadesetog veka obeležen je formiranjem Pasterovog zavoda u Nišu, dobro organizovanim vojnim i civilnim zdravstvom. Ali, ubistvom kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović u maju 1903. godine, bačena je mrlja na dotadašnji napredak. No, moralo se dalje.
U Šapcu 1902. godine grupa srpskih lekara, patriota i entuzijasta formirala je Društvo za čuvanje narodnog zdravlja, kao potpora svim postojećim zdravstvenim institucijama, radi daljeg napretka i socijalne odgovornosti na polju zdravlja. U Beogradu je 1904. godine održan Prvi kongres srpskih lekara sa gostima Srbima iz inostranstva i njihovim prijateljima. Namere da se osnuje Medicinski fakultet u Beogradu, zbog Balkanskih i Velikog svetskog rata, odložene su. Lekari u Srbiji su nadoknađivali vekovne propuste i delimično su uspevali u tome, po sistemu - kad se hoće i može se!