ŽELjKO VESELINOVIĆ, PREDSEDNIK SINDIKATA „SLOGA“
NEIZVESNOST SE NASTAVLjA
Pre usvajanja zakona rečeno nam je da će novi Zakon o radu omogućiti lakše zapošljavanje, a u praksi imamo samo lakše otpuštanje. Decenija izolacije je učinila da ne budemo konkurentni u oblasti teške industrije, te nas sada investitori posmatraju kao državu u kojoj je moguće razvijati tzv. „šrafciger industriju“. Država hitno mora da uvede platne razrede
O položaju radnika u Srbiji, protestima zaposlenih u javnom sektoru i efektima novog Zakona o radu, razgovarali smo sa Željkom Veselinovićem, predsednikom sindikata „Sloga“
Pre devet meseci usvojen je novi Zakon o radu. Kakvi su njegovi efekti u praksi?
- Efekat je nikakav, ravan nuli. Za devet meseci nisam čuo da je bilo interesovanja za bilo kakvu ozbiljnu investiciju u Srbiji. Pre usvajanja zakona rečeno nam je da će novi Zakon o radu omogućiti lakše zapošljavanje, a u praksi imamo samo lakše otpuštanje. Zakon je stvoren za račun poslodavaca, kojima, zbog velike nezaposlenosti i malih zarada, odgovara mogućnost da lako otpuštaju radnike. Mislim da i u narednom periodu ne možemo očekivati nikakve promene na bolje.
Do kraja godine treba da se reši pitanje skoro 50.000 zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju. Kakva će biti njihova sudbina?
- Prvo treba da se pronađu kriterijumi šta nam predstavlja javni sektor. Zdravstvo, prosveta i policija se tretiraju tako. U zdravstvu i policiji imamo hroničan manjak zaposlenih, a oni svakako nisu viša. Višak zaposlenih postoji u pojedinim republičkim i lokalnim javnim preduzećima i državnim agencijama. Iako je bilo govora da će se najveći broj agencija ukinuti, to se nije dogodilo, jer nijedna stranka na vlasti ne može sebi da dozvoli taj luksuz da zatvara ustanove u koje po pravilu zapošljava svoje članove. U njima su plate enromne, a dobijaju ih lojalni članovi stranaka. Sa druge strane, većina preduzeća u restrukturiranju će otići u stečaj, a sudbina njihovih radnika biće teška. Nedavno sam razgovarao sa zaposlenima u nekadašnjem gigantu „IMT“. Tamo je trenutno zaposleno svega 300 ljudi, a kako stvari stoje, jedino što će dobiti je socijalni program. U takvim firmama rade ljudi koji nisu primili plate po godinu-dve dana. Industrija nam je u kolapsu, izostala je reindustrijalizacija a sa njom i šansa da nekadašnji giganti prežive, budu konkurentni i posluju pozitivno.
Čitava država je usmerena na rešenje problema smederevske Železare, dok se o sudbini radnika nekih drugih kompanija, poput šabačke „Zorke“, nije vodilo računa.
- Prilike u Železari poznajem odlično, jer sam tamo radio do 2008. godine. Eventualni prestanak rada ove fabrike bi mogao da predstavlja socijalnu bombu. Ne radi se samo o sudbini 5.500 radnika, već i o njihovim porodicama, kao i firmama koje sarađuju sa ovom fabrikom. Videćemo kakva će biti sudbina Železare sa novim menadžmentom. Ova fabrika je specifična i po bezbedonosnoj strukturi, jer bi i u slučaju zatvaranja svi radnici morali da rade skoro godinu dana na zatvaranju, dok bi za održavanje po zatvaranju moralo da bude angažovano 500-600 zaposlenih. Veliki sistemi su propali zbog neodgovorne privredne politike, ali i drugih faktora, poput sankcija i zastarelosti tehnologije. Decenija izolacije je učinila da ne budemo konkurentni u oblasti teške industrije, te nas sada investitori posmatraju kao državu u kojoj je moguće razvijati tzv. „šrafciger industriju“, odnosno mesto gde će se proizvoditi ne previše komplikovani poluproizvodi. Potrebna nam je reindustrijalizacija, gde moramo videti koji sistemi mogu da opstanu. Domaćim fabrikama se mora pružiti zaštita, zbog sopstvenih, državnih interesa.
Sindikat „Sloga“ je podržao proteste prosvetnih radnika. Da li su njihovi zahtevi opravdani? Ministar Verbić je rekao da je skoro 10.000 zaposlenih u prosveti višak.
- Mislim da je to pretnja, jer ministarstvo nije uspelo da se dogovori sa svim sindikatima. Bez obzira na kritike da prosvetni radnice ne rade mnogo, svako normalan podržava zahteve prosvetnih radnika. To su ljudi koji su zaduženi za obrazovanje naše dece, a koji, siguran sam, ne mogu biti motivisani da rade za platu od 30.000 dinara.
U pojedinim sistemima, poput Elektroprivrede, plate nekvalifikovanih radnika su veće nego plate profesora. Kako je to moguće?
- Država hitno mora da uvede platne razrede. Nekvalifikovani radnik, bez obzira u kom državnom preduzeću radi mora da ima sličnu zaradu. Isti sistem važi i za visokoobrazovane radnike u državnom aparatu. Meni je, kao sindikalcu, drago da su radnici EPS uspeli da se izbore za dobar kolektivni ugovor, ali razumem i sve druge, poput lekara i prosvetnih radnika, koji, sa pravom, postavljaju pitanje zbog čega su njihova primanja toliko niža kada se i oni finansiraju iz budžeta. Žalosno je što su profesije koje su važne za budućnost naše dece u potpunosti degradirane.
Jedna od kritika rada sindikata je da se bave zaštitom položaja samo radnika zaposlenih u javnom sektoru. Kako to komentarišete? Da li je moguće sindikalno organizovanje u privatnom sektoru, pre svega u manjim kompanijama?
- Sindikati u privatnim preduzećima su organizovani samo u onim firmama koje dobijaju subvencije od države ili koje su zatekle jake sindikate po privatizaciji. Posebno se ističu nemačke, američke i skandinavske firme koje u svojim zemljama imaju razvijene sindikate. Sa druge strane, pojedine firme, poput južnokorejske „Jure“ ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje. Zbog toga plaćaju kazne, ali im se, očigledno, više ispleti da budu kažnjeni a da nastave sa kršenjem prava radnika. U takvim i u manjim kompanijama je nemoguće delovati kroz sindikate.
Sindikati su nejedinstveni, a to je jedan od najvećih problema. Država vodi antisindikalnu kampanju, što se vidi po tome da imamo pozicione i opozicione sindikate. Pojedinci se trude da sindikati koje oni predvode budu uz vlast, računajući na visoke plate i beneficije koje takav položaj donosi. Sa druge strane, „Sloga“ ne pristaje na kompromise i na rešenja koja ugrožavaju položaj radnika, koji je već dovoljno težak, kaže Veselinović.
O položaju radnika u Srbiji, protestima zaposlenih u javnom sektoru i efektima novog Zakona o radu, razgovarali smo sa Željkom Veselinovićem, predsednikom sindikata „Sloga“
Pre devet meseci usvojen je novi Zakon o radu. Kakvi su njegovi efekti u praksi?
- Efekat je nikakav, ravan nuli. Za devet meseci nisam čuo da je bilo interesovanja za bilo kakvu ozbiljnu investiciju u Srbiji. Pre usvajanja zakona rečeno nam je da će novi Zakon o radu omogućiti lakše zapošljavanje, a u praksi imamo samo lakše otpuštanje. Zakon je stvoren za račun poslodavaca, kojima, zbog velike nezaposlenosti i malih zarada, odgovara mogućnost da lako otpuštaju radnike. Mislim da i u narednom periodu ne možemo očekivati nikakve promene na bolje.
Do kraja godine treba da se reši pitanje skoro 50.000 zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju. Kakva će biti njihova sudbina?
- Prvo treba da se pronađu kriterijumi šta nam predstavlja javni sektor. Zdravstvo, prosveta i policija se tretiraju tako. U zdravstvu i policiji imamo hroničan manjak zaposlenih, a oni svakako nisu viša. Višak zaposlenih postoji u pojedinim republičkim i lokalnim javnim preduzećima i državnim agencijama. Iako je bilo govora da će se najveći broj agencija ukinuti, to se nije dogodilo, jer nijedna stranka na vlasti ne može sebi da dozvoli taj luksuz da zatvara ustanove u koje po pravilu zapošljava svoje članove. U njima su plate enromne, a dobijaju ih lojalni članovi stranaka. Sa druge strane, većina preduzeća u restrukturiranju će otići u stečaj, a sudbina njihovih radnika biće teška. Nedavno sam razgovarao sa zaposlenima u nekadašnjem gigantu „IMT“. Tamo je trenutno zaposleno svega 300 ljudi, a kako stvari stoje, jedino što će dobiti je socijalni program. U takvim firmama rade ljudi koji nisu primili plate po godinu-dve dana. Industrija nam je u kolapsu, izostala je reindustrijalizacija a sa njom i šansa da nekadašnji giganti prežive, budu konkurentni i posluju pozitivno.
Čitava država je usmerena na rešenje problema smederevske Železare, dok se o sudbini radnika nekih drugih kompanija, poput šabačke „Zorke“, nije vodilo računa.
- Prilike u Železari poznajem odlično, jer sam tamo radio do 2008. godine. Eventualni prestanak rada ove fabrike bi mogao da predstavlja socijalnu bombu. Ne radi se samo o sudbini 5.500 radnika, već i o njihovim porodicama, kao i firmama koje sarađuju sa ovom fabrikom. Videćemo kakva će biti sudbina Železare sa novim menadžmentom. Ova fabrika je specifična i po bezbedonosnoj strukturi, jer bi i u slučaju zatvaranja svi radnici morali da rade skoro godinu dana na zatvaranju, dok bi za održavanje po zatvaranju moralo da bude angažovano 500-600 zaposlenih. Veliki sistemi su propali zbog neodgovorne privredne politike, ali i drugih faktora, poput sankcija i zastarelosti tehnologije. Decenija izolacije je učinila da ne budemo konkurentni u oblasti teške industrije, te nas sada investitori posmatraju kao državu u kojoj je moguće razvijati tzv. „šrafciger industriju“, odnosno mesto gde će se proizvoditi ne previše komplikovani poluproizvodi. Potrebna nam je reindustrijalizacija, gde moramo videti koji sistemi mogu da opstanu. Domaćim fabrikama se mora pružiti zaštita, zbog sopstvenih, državnih interesa.
Sindikat „Sloga“ je podržao proteste prosvetnih radnika. Da li su njihovi zahtevi opravdani? Ministar Verbić je rekao da je skoro 10.000 zaposlenih u prosveti višak.
- Mislim da je to pretnja, jer ministarstvo nije uspelo da se dogovori sa svim sindikatima. Bez obzira na kritike da prosvetni radnice ne rade mnogo, svako normalan podržava zahteve prosvetnih radnika. To su ljudi koji su zaduženi za obrazovanje naše dece, a koji, siguran sam, ne mogu biti motivisani da rade za platu od 30.000 dinara.
U pojedinim sistemima, poput Elektroprivrede, plate nekvalifikovanih radnika su veće nego plate profesora. Kako je to moguće?
- Država hitno mora da uvede platne razrede. Nekvalifikovani radnik, bez obzira u kom državnom preduzeću radi mora da ima sličnu zaradu. Isti sistem važi i za visokoobrazovane radnike u državnom aparatu. Meni je, kao sindikalcu, drago da su radnici EPS uspeli da se izbore za dobar kolektivni ugovor, ali razumem i sve druge, poput lekara i prosvetnih radnika, koji, sa pravom, postavljaju pitanje zbog čega su njihova primanja toliko niža kada se i oni finansiraju iz budžeta. Žalosno je što su profesije koje su važne za budućnost naše dece u potpunosti degradirane.
Jedna od kritika rada sindikata je da se bave zaštitom položaja samo radnika zaposlenih u javnom sektoru. Kako to komentarišete? Da li je moguće sindikalno organizovanje u privatnom sektoru, pre svega u manjim kompanijama?
- Sindikati u privatnim preduzećima su organizovani samo u onim firmama koje dobijaju subvencije od države ili koje su zatekle jake sindikate po privatizaciji. Posebno se ističu nemačke, američke i skandinavske firme koje u svojim zemljama imaju razvijene sindikate. Sa druge strane, pojedine firme, poput južnokorejske „Jure“ ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje. Zbog toga plaćaju kazne, ali im se, očigledno, više ispleti da budu kažnjeni a da nastave sa kršenjem prava radnika. U takvim i u manjim kompanijama je nemoguće delovati kroz sindikate.
Sindikati su nejedinstveni, a to je jedan od najvećih problema. Država vodi antisindikalnu kampanju, što se vidi po tome da imamo pozicione i opozicione sindikate. Pojedinci se trude da sindikati koje oni predvode budu uz vlast, računajući na visoke plate i beneficije koje takav položaj donosi. Sa druge strane, „Sloga“ ne pristaje na kompromise i na rešenja koja ugrožavaju položaj radnika, koji je već dovoljno težak, kaže Veselinović.
M.Maksimović
Najnoviji broj
18. april 2024.
