SREĆNE TI PRESLAVE DOMAĆINE

Običaj preslave potiče još iz turskog vremena i vezan je za gošćenje hajduka koji su „operisali“ na drumovima izlazeći iz svojih „busija“ raspoređenim po, nekada gustim mačvanskim šumama. Danas bogata trpeza za gošćenja ovog tipa, priređuje se uglavnom radi dočeka rođaka, kumova i prijatelja ... Naravno, nazdravlja se i za srećno novo leto i ukupnu berićet porodice.
Neki običaji nisu izdržali „zub“ vremena, drugi su preživeli uz dosta izmena. Takav je slučaj i sa preslavama, uveličanim vašarima i raznim dosetkama.
Limuzine zamenile fijakere
Ikonografija je svugde slična. Kapije na širokim mačvanskim dvorištima su uglavnom širom otvorene. Domaćini, sveže izbrijani u novom odelu i s šeširom na glavi, na kućnom pragu iščekuju goste. Pristižu limuzine, a mnogi parkiraju na travnjacima, kraj asfaltnih puteva.
Domaćini se raduju punim automobilima. Glasno razmišljaju, dobro bi bilo da svi, posebno najviđeniji gosti dođu. Pripremljeno je mnogo hrane i ne samo to. Desetak dana je bilo “mobilno“ stanje. Ograda prefarbana. Zidovi mirišu na novi kreč. Trava na dvorištu, strogo “podšišana“, gotovo kao na nekom urednom fudbalskom igralištu.
Žene su znatno ranije počele spremanje sitnih kolača i Vaskršnjih torti. Muškarci pripremaju prasice, jagnjad i piće. Nema da nema. Posebno u Mačvi, zna se oduvek da je za preslavu i slavu moralo svega da ima. Tu ni jedan domaćin ne štedi ni novca ni truda, a posle kako bude.
Gosti se kao po nekakvom nepisanom pravilu, prvo malo zadrže na dvorištu. Potom razgledaju štalu. U gostinskoj sobi, koja se nekad zvala odžaklija se posluže. Prilikom okupljanja za bogatom trpezom, prvo se čeka kum. Za sofrom započinje priča. Obično o zdravlju, novoj letini, otkupu svinja i mleka, školovanju dece...
A kad potom krene ručak, zna se red. Prvo supa, pa kuvanje, pihtije, sarma, prasetina i jegnjetina najčešće sa renom i domaćom salatom. Piće je po želji, a “spisak“ ponuđenog podugačak.
Gosti znaju i to poštuju. Niko na preslavu ne dolazi praznih ruku. Deca se najviše raduju poklonima. Kod starijih porodica još uvek se zadržao običaj spremanja „milošte“. Ona se daje gostima prilikom odlaska, a sastoji se uglavnom od najboljih delova praseta ili jagnjeta i najslađih kolača.
Dukati merilo miraza
Značaj nekadašnjih preslava neuporediv je sa današnjim. To je bila jedinstvena prilika da se ljudi okupe, razmene mišljenja uz raznovrsne poslastice.
Činjenica je da sve do pre više decenija mačvanski putevi visu bili asfaltni, a autobuski saobraćaj redak. Autobusi su kroz mačvanska sela prolazili dva-tri puta dnevno. S tim u vezi na preslave se uglavnom dolazilo dobro naglancanim šinskim kolima, fijakerima ili čezama. Konje su za tu priliku specijalno pripremali, tako da su komšije i domaćini uz put mogli lepo da ih vide.
- Ne, kao ovo danas. Sednu svi u limuzinu, pa se ne vide ni kako je ko obučen. Limuzina brzo prođe i ostane nam da vidimo samo koliko ih je i kakvih u dvorištu pojedinih domaćina, jada se osamdesetgodišnji Milan iz Metkovića.
On svedoči da ni današnji vašari nisu kao nekad.
- Najviše im se raduju deca, omladina i školarci. Nekada je to bila i retka prilika da se mladi okupe u većem broju, prošetaju i odigraju kolo. Momci i devojke, često u narodnim nošnjama, okićeni dukatima, da se vidi ko je ko i kakav miraz nosi. Dešavalo se i da neka devojka pravo s vašara, odbegne voljenom. Roditelji su se često protivili ali vreme bi to izlečilo, kaže naš sagovornik.
Bilo kako bilo preslave su nadživele vekove, zabrane i razne režime i ostale kao mozaik bogate srpske narodne riznice.