NAJBOLjA NEOBJAVLjENA SRPSKA PRIPOVETKA
LAZINA NAGRADA ZA PAVLOVA
Žiri u sastavu Ljiljana Šop (predsednik), Katarina Janković Popović i Radovan Vlahović, na sednici održanoj 23. aprila 2015. godine jednoglasno je dodelio nagradu „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku autoru Milutinu Ž. Pavlovu iz Novog Sada za priču „Slika Edvarda Munka u kući moga brata“.
Milutin Ž. Pavlov rođen je 1943. godine u Kikindi. U periodu nakon diplomiranja na Fakultetu dramskih umetnosti 1966. godine, radio je u Vršcu, 1969. postaje dramoaturg Narodnog pozorišta u Leskovcu. Od 1972. godine posvećuje se književnom stvaralaštvu. Član Društva književnika Vojvodine iza sebe ima veliki broj objavljenih dela, a između ostalog dobitnik je i većeg broja književnih nagrada poput “Brankove“, “Oktobarske nagrade“ grada Kikinde. Knjige su mu prevođene na više jezika.
“Glas Podrinja“ će u narednom periodu objaviti nagrađenu pripovetku u nastavcima.
PRVI DEO
SLIKA EDVARDA MUNKA
U KUĆI MOGA BRATA
Svetluca, plamenom krestom, izokrenuta vunena čarapa.
Usta puna uvelog lišća.
Dim.
Glava spaljenog strašila vraća se pepelu.
Strmoglavi pad gavrana.
Otkud, u ovu blagu oktobarsku jesen, moždani udar, kako i kojim volšebnim putem je sustigao moga brata?!
Gajde, uzjahale tišinu, uhom tumaraju, šire se nebom. Gubim se u oblacima, u bojama minulog leta nestaju slike, a ja ih gajdama prizivam, lica se pomeraju u makazama satnih kazaljki.
Konfete. Sneži mi pred očima. Iza vejavice ostaju stope belih uspomena.
Hodam li ja to po lepljivom talogu besmisla?!
- Ravničarske magle su svileno meke, tihe, podmuklo depresivne, i nisi usamljena senka tog sivila ““ govorio mi primarijus varoške bolnice Vlajko Ilić koji se i sam zagubio u toj svili.
Jesen obojena gajdama minulog leta.
*
Na zidnom kalendaru beli se januar. Mrki konji upregnuti u sanke. Kočijaš u kožuhu. Nakrivljena šubara. Iza njegovih leđa veselo uzdignute olbe upola ispijenog vina. Pijanci tumaraju snežno, galopiraju život belinom.
Napolju se valjaju kišni oblaci.
Brata zatičem u dubokom snu.
Plišana fotelja sa izlizanim rukohvatima.
Opuštenih ruku, zabačene glave, prekriven ćebetom, širinom otvorenih usta kao da otima vazduh polumračne sobe.
Sa nevericom zurim u sliku Edvarda Munka. Tu je, u otvorenim vratima. Sa platna preseljena u zimsko podne. Mogu je dodirnuti i u njenom kriku sagoreti prste.
Prislonjen uz ragastov, ćutim. U prozorskom oknu, sivilom blage zimske kiše širi se granata trešnja čije lišće je zagubila pozna jesen.
- Kancer na mozgu, metastaza... ““ rekao mi lekar varoške bolnice.
Dani sabrani u sate. Sate guta vrtlog vremena.
- Noćima ne spava ““ čuo se šapat snahe iza mojih leđa.
Da ga budim? Ne mogu. U grlu mi vreli orah.
Krik njegovih usta ušuškan podmuklom tišinom, premrežen paučinom teške bolesti, punom težinom povuče me ka kolenima, izlazim iz kuće nečujno.
Moćna nemoć me obuzima. Jad u pletivu tuge. Prislanjam čelo uza zid da smirim u sebi cvilež pseći.
Koraknem, i u pola koraka udahnem prohladni vazduh, ne mogu da zamaglim sliku koja me snašla.
Kazaljke suđenog sata izmiču vreme. Iziđem na ulicu. Štrče bagremova stabla duž zidova belih kuća. Korača li ulična staza mene ili koračam ja nju?
Zastajem, očima se spotičem o belu najlon kesu koju je okačila košava o mrko granje višnje iza komšijske kapije.
- Ocvetava, a ne rađa ““ proletos mi brat govorio ““ ušla manolija u nju, i traje li, traje...
Uvodio me u tajnu voćnog kalema. Birao je brižno dan s proleća ili s jeseni, u sate, kada koje voćno stablo valja posaditi. Zrele kajsije u septembru imao je njegov voćnjak. Mnoge zasade, varoških voćara, nadzirao je uz uredno vođene beleške, vodio je neku vrstu voćarskih zapisa. Pisao je poeziju za knjigu u jednom primerku. Rukopisnim beleškama punio je svoju osamu. Činio je tišinu bučnijom, uz blagu larmu upisanih reči, dovoljnu, za njegovu peskovitu dušu u osipanju.
Lunjam beskućno. Zagubljeni pas mi u očima cvili.
Prodavnica. Iza zastakljenog izloga teglio se nekada Venerov vinograd. Noću, kada se zakotrlja nebom pun mesec, krali smo grožđe. I u prodavnici blaga zima bez snega. Plave paklice njegovih cigareta, u celofanu, neka ih.
Kupujem sitnice, svilene i mentol bombone, u dan za ništa, u ništa.
(Nastavak u sledećem broju)
Milutin Ž. Pavlov rođen je 1943. godine u Kikindi. U periodu nakon diplomiranja na Fakultetu dramskih umetnosti 1966. godine, radio je u Vršcu, 1969. postaje dramoaturg Narodnog pozorišta u Leskovcu. Od 1972. godine posvećuje se književnom stvaralaštvu. Član Društva književnika Vojvodine iza sebe ima veliki broj objavljenih dela, a između ostalog dobitnik je i većeg broja književnih nagrada poput “Brankove“, “Oktobarske nagrade“ grada Kikinde. Knjige su mu prevođene na više jezika.
“Glas Podrinja“ će u narednom periodu objaviti nagrađenu pripovetku u nastavcima.
PRVI DEO
SLIKA EDVARDA MUNKA
U KUĆI MOGA BRATA
Svetluca, plamenom krestom, izokrenuta vunena čarapa.
Usta puna uvelog lišća.
Dim.
Glava spaljenog strašila vraća se pepelu.
Strmoglavi pad gavrana.
Otkud, u ovu blagu oktobarsku jesen, moždani udar, kako i kojim volšebnim putem je sustigao moga brata?!
Gajde, uzjahale tišinu, uhom tumaraju, šire se nebom. Gubim se u oblacima, u bojama minulog leta nestaju slike, a ja ih gajdama prizivam, lica se pomeraju u makazama satnih kazaljki.
Konfete. Sneži mi pred očima. Iza vejavice ostaju stope belih uspomena.
Hodam li ja to po lepljivom talogu besmisla?!
- Ravničarske magle su svileno meke, tihe, podmuklo depresivne, i nisi usamljena senka tog sivila ““ govorio mi primarijus varoške bolnice Vlajko Ilić koji se i sam zagubio u toj svili.
Jesen obojena gajdama minulog leta.
*
Na zidnom kalendaru beli se januar. Mrki konji upregnuti u sanke. Kočijaš u kožuhu. Nakrivljena šubara. Iza njegovih leđa veselo uzdignute olbe upola ispijenog vina. Pijanci tumaraju snežno, galopiraju život belinom.
Napolju se valjaju kišni oblaci.
Brata zatičem u dubokom snu.
Plišana fotelja sa izlizanim rukohvatima.
Opuštenih ruku, zabačene glave, prekriven ćebetom, širinom otvorenih usta kao da otima vazduh polumračne sobe.
Sa nevericom zurim u sliku Edvarda Munka. Tu je, u otvorenim vratima. Sa platna preseljena u zimsko podne. Mogu je dodirnuti i u njenom kriku sagoreti prste.
Prislonjen uz ragastov, ćutim. U prozorskom oknu, sivilom blage zimske kiše širi se granata trešnja čije lišće je zagubila pozna jesen.
- Kancer na mozgu, metastaza... ““ rekao mi lekar varoške bolnice.
Dani sabrani u sate. Sate guta vrtlog vremena.
- Noćima ne spava ““ čuo se šapat snahe iza mojih leđa.
Da ga budim? Ne mogu. U grlu mi vreli orah.
Krik njegovih usta ušuškan podmuklom tišinom, premrežen paučinom teške bolesti, punom težinom povuče me ka kolenima, izlazim iz kuće nečujno.
Moćna nemoć me obuzima. Jad u pletivu tuge. Prislanjam čelo uza zid da smirim u sebi cvilež pseći.
Koraknem, i u pola koraka udahnem prohladni vazduh, ne mogu da zamaglim sliku koja me snašla.
Kazaljke suđenog sata izmiču vreme. Iziđem na ulicu. Štrče bagremova stabla duž zidova belih kuća. Korača li ulična staza mene ili koračam ja nju?
Zastajem, očima se spotičem o belu najlon kesu koju je okačila košava o mrko granje višnje iza komšijske kapije.
- Ocvetava, a ne rađa ““ proletos mi brat govorio ““ ušla manolija u nju, i traje li, traje...
Uvodio me u tajnu voćnog kalema. Birao je brižno dan s proleća ili s jeseni, u sate, kada koje voćno stablo valja posaditi. Zrele kajsije u septembru imao je njegov voćnjak. Mnoge zasade, varoških voćara, nadzirao je uz uredno vođene beleške, vodio je neku vrstu voćarskih zapisa. Pisao je poeziju za knjigu u jednom primerku. Rukopisnim beleškama punio je svoju osamu. Činio je tišinu bučnijom, uz blagu larmu upisanih reči, dovoljnu, za njegovu peskovitu dušu u osipanju.
Lunjam beskućno. Zagubljeni pas mi u očima cvili.
Prodavnica. Iza zastakljenog izloga teglio se nekada Venerov vinograd. Noću, kada se zakotrlja nebom pun mesec, krali smo grožđe. I u prodavnici blaga zima bez snega. Plave paklice njegovih cigareta, u celofanu, neka ih.
Kupujem sitnice, svilene i mentol bombone, u dan za ništa, u ništa.
(Nastavak u sledećem broju)
Najnoviji broj
18. april 2024.
