DA SE NE ZABORAVI: DR AVRAM VINAVER
VREME ČOVEKOVANjA
Mnogo je primera u postustaničkoj Srbiji dolaska značajnih ljudi iz Evrope u Srbiju, njihovo prihvatanje državljanstva Srbije i ulazak u sav srpski nacionalni korpus, sa svojim velikim znanjem i ukupnom erudicijom. Oni su bili potrebni Srbiji, a Srbija je bila potrebna njima. Da bude jasnije, Srbija im je bila potrebna zbog nepatvorenih etičkih i etničkih vrednosti koje su obitavale u njoj.
Jedan od ubedljivih primera, koji potvrđuje napred rečeno, primer je dr Avrama Vinavera, rođenog 1863. godine u Varšavi, Poljska, u poznatoj jevrejskoj porodici koja je svetu dala više naučnika, lekara, književnika, umetnika. Školovao se u rodnom gradu, ali je za vreme medicinskih studija bio upleten u jednu revolucionarnu zaveru, pa je prebegao u Krakov, koji je tada pripadao Austriji. Nakon završenih studija medicine, postao je asistent kod profesora Johana Mikuliča Radeckog. Ubrzo je otišao u Beč kod čuvenog profesora dr Teodora fon Bilrota. Na samom početku 1889. godine, krenuo je na rad u Indiju, zaustavio se u Beogradu i u Srbiji ostao do smrti. Slično je koju godinu ranije uradio mladi austrijski oficir Pavle Šturm, zastao u Beogradu, ostao zauvek kao čuveni srpski general Pavle Jurišić Šturm.
Doktor Vinaver je 2. marta 1889. godine, po dolasku u Srbiju, postavljen za sekundarnog lekara Opšte državne bolnice u Beogradu. Posle osam meseci premešten je u Okružnu bolnicu u Šapcu na mesto ugovornog ordinarijusa, pošto je bio strani državljanin. Zbog toga je priman na rad po ugovoru, pa se odlučio da pokrene svoju privatnu praksu. Naime, doktor Vinaver je konkurisao za opštinskog lekara u Šapcu, odbijen je i uporno je više godina postavljao svoju kandidaturu za isto mesto. Pošto nije mogao dobiti željeno nameštenje, mada je, kao i danas bilo izuzetaka. U Šabac je došao sa suprugom Ružom koja je 1. marta 1891. godine rodila sina Stanislava, a 1898. kćerku Mjećeslavu. Od druge polovine 1896, doktor Avram postaje prvi privatni lekar u Šapcu i kao takav ostaće u ovom gradu duže od svih njegovih kolega, sve do 1912. godine, kada je prešao u vojnu službu i otišao u rat. Pre toga je primio srpsko državljanstvo i dobio čin sanitetskog majora, iako nije služio vojsku pošto je bio vojni begunac iz Austrije.
Pred vojnim sudom
U ratu dr Vinaver je bio upravnik Vojnih bolnica u Kuršumliji i Vranju. U drugom Balkanskom ratu bio je upravnik Vojne bolnice u Valjevu, u kojoj se zatekao i kada je Austrija krenula u Prvi svetski rat. U vreme Kolubarske bitke dr Vinaver je sa 500 ranjenika u Valjevu sačekao neprijatelje koji su ih zarobili. Vojni sud 15. Austrougarskog korpusa saslušavao je dr Vinavera 17. novembra 1914. god. u Valjevu. Iako je bio prethodno rezident austrougarske carevine, odlično govorio nemački, nije želeo sa neprijateljem da razgovara nemački, tražio je tumača, a po njegovom zahtevu i zapisnik je pisan na srpskom i nemačkom jeziku. Sud ga je, kao vojnog begunca i neposlušnog neprijateljskog oficira osudio na smrt. Presuda nije mogla biti izvršena jer je Kolubarska bitka bila u toku. Nažalost, neprijatelj je imao vremena da ostavi hiljadu bolesnika i ranjenih svojih vojnika, sa dva Čeha lekara. Po svoj prilici da su ovi vojnici bili leglo zaraze i od njih je krenuo strašni pegavi tifus u Valjevu. Dr Vinaver je kao upravnik Vojne bolnice prošao svu golgotu povlačenja srpske vojske i sa svojom vojnom bolnicom stigao do Đevđelije, gde je oboleo od malarije i umro 24. avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u zajedničkoj grobnici, posut krečom i zatrpan zemljom, kao i ostali vojnici!
Vinaveri, dr Avram i gospođa Ruža (1871, Krakov ““ 1942, Beograd) brzo su se srodili sa šabačkom sredinom. Gospođa Ruža, odlična pijanistkinja, bila je profesor klavira i aktivna članica Kola srpskih sestara. Tada je i u Šapcu bilo dosta klavira pa kada grane proleće iz otvorenih prozora odjekivali su zvuci Betovena, Griga, Bransa, Šopena, Šuberta i drugih svestkih kompozitora. Gospođa Ruža je često nastupala sa Robertom Tolingerom, čelistom, profesorom muzike i horovođom Šabačkog pevačkog društva. Avram i Ruža su davali poseban štimung na mnogim zabavama tada organizovanim u Šapcu. Inicijativom dr Vinavera u Šapcu je osnovan Šah klub 1905. god, čiji je on bio prvi predsednik.
Ispred vremena
Dr Avram Vinaver je bio veoma načitan i pametan čovek, govorio je nekoliko jezika: hebrejski, nemački, francuski, poljski, ruski i srpski. Uvek je težio da prati novine u medicini, bio pretplatnik stranih medicinskih časopisa, a i sam je pisao članke po našim i stručnim časopisima. Jednom prilikom, još kao bolnički lekar, želeo je da pomogne jednom teškom tuberkuloznom bolesniku u Bolnici. Nije mu bilo teško da početkom 1891. godine iz Berlina dobavi nov preparat „Kohovu limfu“, lek koje je bio preteča turbekulinu, odnosno BSŽ vakcini. Početkom 1896. god. profesor Vilhem Rentgen iz Minhena objavio je svoj pronalazak „novih H-zraka“, koji su po njemu nazvani „Rendgenovi zraci“. Već iste godine počela je serijska proizvodnja „Rendgen aparata“, kao revolucionarno otkriće u medicini. Dr Vinaver je u drugoj polovini 1900. godine iz Berlina dobavio Rentgen aparat za svoju privatnu ordinaciju. To je bio PRVI lekar u Srbiji koji je nabavio Rentgen aparat. Istine radi prvi Rentgen aparat u Srbiji je nabavila Vojna bolnica u Beogradu 1897. godine.
Dr Vinaver, kao pionir radiologije u Srbiji, u Šapcu sigurno, imao je sa svojim Rentgen aparatom dalekosežnije planove. Naime, prvi u Srbiji počeo je da se bavi zračnom terapijom tumora kože i dijagnostikom tuberkuloze pluća, kao i dijagnostikom povrede kostiju. Na prvom Kongresu srpskih lekara i prirodnjaka, održanog od 5. do 7. maja 1904. u Beogradu, podneo je referat „Pet godina lečenja rentgenovim zracima“. Prikazao je lečenje na 62 bolesnika. Osim tog, dr Vinaver je podneo na ovom Kongresu još jedan referat „Dijagnostička važnost rentgenovih zraka kod bolesti pluća, naročito kod početne tuberkuloze“. Ovaj veliki i nadasve uporan lekar dao je doprinos srpskoj i svetskoj medicini toga vremena.
Valja kazati koju reč i o porodici dr Vinavera, pre svega o sinu Stanislavu Staši. Stanislav Vinaver završio je gimnaziju u Šapcu, a u Parizu je studirao matematiku i muziku ““ naoko dve velike suprotnosti. Uspešno je govorio više stranih jezika. Po izbijanju Prvog svetskog rata, vratio se iz Pariza i dobrovoljno se javio u vojsku. Upućen je u podoficirsku vojnu školu u Skoplju, u čuvenu jedinicu „1300 kaplara“. Stanislavljevo rodoljublje je bilo i viđeno i čuveno. Uspešno je prošao sve zamke i izazove Prvog svetskog rata, položivši sve ispite iz patriotizma i rodoljublja, kao visoko moralni primer istih. Posle rata živeo je u Beogradu učestvujući u svim kulturnim zbivanjima. Od mladosti ga je vukla poezija pa je izrastao u gorostasa srpskog pesničkog modernizma. Poznat je kao esejista, dramski pisac, pripovedač, parodista, pamfletista, književni i muzički kritičar. Za sobom je ostavio više od 30 knjiga. Drugi svetski rat izdržao je u oficirskom zarobljeničkom logoru u Osnabriku, u Nemačkoj što mu je spaslo glavu. U komunističkoj Jugoslaviji provodio je dane i godine u uzaludnom dokazivanju ljudskih prava. Umro je u Niškoj banji 1. avgusta 1955. godine.
Đačka trpeza
Mjećeslava, Mjeća Vinaver rođena je 1898. u Šapcu i bila mezimče porodice. Umrla je 1910. godine i sahranjena na šabačkom Donjošorskom groblju. Na velikom kvadru od poliranog švedskog granita uklesane su reči:
„Naša zlatna Mjeća,
Odnese sreću,
Ostavi bol“.
Kratak epitaf sastavio je brat Stanislav, koji je sledeće 1911. god. izdao prvu zbirku pesama pod nazivom „Mjeća“. Gospođa Ruža je od Mjećinih novaca ostavljenih za udaju osnovala Đačku trpezu u kojoj je svakog dana ručavalo 30 učenica Više ženske škole, u koju je tek stupila Mjeća.
Ovi zlatni primeri kako se u Srbiji i u Šapcu „čovekovalo“, kako su Srbi prihvatali strance, a pridošli Srbe. Sigurno su i jedni i drugi imali razloga da na ovakav način „čovekuju“.
Jedan od ubedljivih primera, koji potvrđuje napred rečeno, primer je dr Avrama Vinavera, rođenog 1863. godine u Varšavi, Poljska, u poznatoj jevrejskoj porodici koja je svetu dala više naučnika, lekara, književnika, umetnika. Školovao se u rodnom gradu, ali je za vreme medicinskih studija bio upleten u jednu revolucionarnu zaveru, pa je prebegao u Krakov, koji je tada pripadao Austriji. Nakon završenih studija medicine, postao je asistent kod profesora Johana Mikuliča Radeckog. Ubrzo je otišao u Beč kod čuvenog profesora dr Teodora fon Bilrota. Na samom početku 1889. godine, krenuo je na rad u Indiju, zaustavio se u Beogradu i u Srbiji ostao do smrti. Slično je koju godinu ranije uradio mladi austrijski oficir Pavle Šturm, zastao u Beogradu, ostao zauvek kao čuveni srpski general Pavle Jurišić Šturm.
Doktor Vinaver je 2. marta 1889. godine, po dolasku u Srbiju, postavljen za sekundarnog lekara Opšte državne bolnice u Beogradu. Posle osam meseci premešten je u Okružnu bolnicu u Šapcu na mesto ugovornog ordinarijusa, pošto je bio strani državljanin. Zbog toga je priman na rad po ugovoru, pa se odlučio da pokrene svoju privatnu praksu. Naime, doktor Vinaver je konkurisao za opštinskog lekara u Šapcu, odbijen je i uporno je više godina postavljao svoju kandidaturu za isto mesto. Pošto nije mogao dobiti željeno nameštenje, mada je, kao i danas bilo izuzetaka. U Šabac je došao sa suprugom Ružom koja je 1. marta 1891. godine rodila sina Stanislava, a 1898. kćerku Mjećeslavu. Od druge polovine 1896, doktor Avram postaje prvi privatni lekar u Šapcu i kao takav ostaće u ovom gradu duže od svih njegovih kolega, sve do 1912. godine, kada je prešao u vojnu službu i otišao u rat. Pre toga je primio srpsko državljanstvo i dobio čin sanitetskog majora, iako nije služio vojsku pošto je bio vojni begunac iz Austrije.
Pred vojnim sudom
U ratu dr Vinaver je bio upravnik Vojnih bolnica u Kuršumliji i Vranju. U drugom Balkanskom ratu bio je upravnik Vojne bolnice u Valjevu, u kojoj se zatekao i kada je Austrija krenula u Prvi svetski rat. U vreme Kolubarske bitke dr Vinaver je sa 500 ranjenika u Valjevu sačekao neprijatelje koji su ih zarobili. Vojni sud 15. Austrougarskog korpusa saslušavao je dr Vinavera 17. novembra 1914. god. u Valjevu. Iako je bio prethodno rezident austrougarske carevine, odlično govorio nemački, nije želeo sa neprijateljem da razgovara nemački, tražio je tumača, a po njegovom zahtevu i zapisnik je pisan na srpskom i nemačkom jeziku. Sud ga je, kao vojnog begunca i neposlušnog neprijateljskog oficira osudio na smrt. Presuda nije mogla biti izvršena jer je Kolubarska bitka bila u toku. Nažalost, neprijatelj je imao vremena da ostavi hiljadu bolesnika i ranjenih svojih vojnika, sa dva Čeha lekara. Po svoj prilici da su ovi vojnici bili leglo zaraze i od njih je krenuo strašni pegavi tifus u Valjevu. Dr Vinaver je kao upravnik Vojne bolnice prošao svu golgotu povlačenja srpske vojske i sa svojom vojnom bolnicom stigao do Đevđelije, gde je oboleo od malarije i umro 24. avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u zajedničkoj grobnici, posut krečom i zatrpan zemljom, kao i ostali vojnici!
Vinaveri, dr Avram i gospođa Ruža (1871, Krakov ““ 1942, Beograd) brzo su se srodili sa šabačkom sredinom. Gospođa Ruža, odlična pijanistkinja, bila je profesor klavira i aktivna članica Kola srpskih sestara. Tada je i u Šapcu bilo dosta klavira pa kada grane proleće iz otvorenih prozora odjekivali su zvuci Betovena, Griga, Bransa, Šopena, Šuberta i drugih svestkih kompozitora. Gospođa Ruža je često nastupala sa Robertom Tolingerom, čelistom, profesorom muzike i horovođom Šabačkog pevačkog društva. Avram i Ruža su davali poseban štimung na mnogim zabavama tada organizovanim u Šapcu. Inicijativom dr Vinavera u Šapcu je osnovan Šah klub 1905. god, čiji je on bio prvi predsednik.
Ispred vremena
Dr Avram Vinaver je bio veoma načitan i pametan čovek, govorio je nekoliko jezika: hebrejski, nemački, francuski, poljski, ruski i srpski. Uvek je težio da prati novine u medicini, bio pretplatnik stranih medicinskih časopisa, a i sam je pisao članke po našim i stručnim časopisima. Jednom prilikom, još kao bolnički lekar, želeo je da pomogne jednom teškom tuberkuloznom bolesniku u Bolnici. Nije mu bilo teško da početkom 1891. godine iz Berlina dobavi nov preparat „Kohovu limfu“, lek koje je bio preteča turbekulinu, odnosno BSŽ vakcini. Početkom 1896. god. profesor Vilhem Rentgen iz Minhena objavio je svoj pronalazak „novih H-zraka“, koji su po njemu nazvani „Rendgenovi zraci“. Već iste godine počela je serijska proizvodnja „Rendgen aparata“, kao revolucionarno otkriće u medicini. Dr Vinaver je u drugoj polovini 1900. godine iz Berlina dobavio Rentgen aparat za svoju privatnu ordinaciju. To je bio PRVI lekar u Srbiji koji je nabavio Rentgen aparat. Istine radi prvi Rentgen aparat u Srbiji je nabavila Vojna bolnica u Beogradu 1897. godine.
Dr Vinaver, kao pionir radiologije u Srbiji, u Šapcu sigurno, imao je sa svojim Rentgen aparatom dalekosežnije planove. Naime, prvi u Srbiji počeo je da se bavi zračnom terapijom tumora kože i dijagnostikom tuberkuloze pluća, kao i dijagnostikom povrede kostiju. Na prvom Kongresu srpskih lekara i prirodnjaka, održanog od 5. do 7. maja 1904. u Beogradu, podneo je referat „Pet godina lečenja rentgenovim zracima“. Prikazao je lečenje na 62 bolesnika. Osim tog, dr Vinaver je podneo na ovom Kongresu još jedan referat „Dijagnostička važnost rentgenovih zraka kod bolesti pluća, naročito kod početne tuberkuloze“. Ovaj veliki i nadasve uporan lekar dao je doprinos srpskoj i svetskoj medicini toga vremena.
Valja kazati koju reč i o porodici dr Vinavera, pre svega o sinu Stanislavu Staši. Stanislav Vinaver završio je gimnaziju u Šapcu, a u Parizu je studirao matematiku i muziku ““ naoko dve velike suprotnosti. Uspešno je govorio više stranih jezika. Po izbijanju Prvog svetskog rata, vratio se iz Pariza i dobrovoljno se javio u vojsku. Upućen je u podoficirsku vojnu školu u Skoplju, u čuvenu jedinicu „1300 kaplara“. Stanislavljevo rodoljublje je bilo i viđeno i čuveno. Uspešno je prošao sve zamke i izazove Prvog svetskog rata, položivši sve ispite iz patriotizma i rodoljublja, kao visoko moralni primer istih. Posle rata živeo je u Beogradu učestvujući u svim kulturnim zbivanjima. Od mladosti ga je vukla poezija pa je izrastao u gorostasa srpskog pesničkog modernizma. Poznat je kao esejista, dramski pisac, pripovedač, parodista, pamfletista, književni i muzički kritičar. Za sobom je ostavio više od 30 knjiga. Drugi svetski rat izdržao je u oficirskom zarobljeničkom logoru u Osnabriku, u Nemačkoj što mu je spaslo glavu. U komunističkoj Jugoslaviji provodio je dane i godine u uzaludnom dokazivanju ljudskih prava. Umro je u Niškoj banji 1. avgusta 1955. godine.
Đačka trpeza
Mjećeslava, Mjeća Vinaver rođena je 1898. u Šapcu i bila mezimče porodice. Umrla je 1910. godine i sahranjena na šabačkom Donjošorskom groblju. Na velikom kvadru od poliranog švedskog granita uklesane su reči:
„Naša zlatna Mjeća,
Odnese sreću,
Ostavi bol“.
Kratak epitaf sastavio je brat Stanislav, koji je sledeće 1911. god. izdao prvu zbirku pesama pod nazivom „Mjeća“. Gospođa Ruža je od Mjećinih novaca ostavljenih za udaju osnovala Đačku trpezu u kojoj je svakog dana ručavalo 30 učenica Više ženske škole, u koju je tek stupila Mjeća.
Ovi zlatni primeri kako se u Srbiji i u Šapcu „čovekovalo“, kako su Srbi prihvatali strance, a pridošli Srbe. Sigurno su i jedni i drugi imali razloga da na ovakav način „čovekuju“.
Prim. dr Predrag Tojić
Najnoviji broj
18. april 2024.
